Nekad mislim da smo sami u svemiru, a nekad da nismo.
Obe ideje izgledaju mi podjednako zastrašujuće. 

Artur Klark

Uzmimo, na primer, da jesmo sami u kosmosu i da toga postanemo svesni jednog trenutka. Na neki način bilo bi to zaista zastrašujuće saznanje jer bi u nama izazvalo osećaj beskrajne usamljenosti, možda i straha, a sam univerzum, sa našeg, ljudskog stanovišta, izgubio bi smisao. Jer, čemu sve to, taj silan prostor, ako nikog nema da živi u njemu. Kosmos je besmisleno velik da bi postojao samo za nas.

Milorad Krstić

Ipak ima onih koji misle da jesmo sami u tom beskraju. Oni veruju da je život posledica sticaja neverovatnih, slučajnih i neponovljivih okolnosti, ta da je ovaj naš, zemaljski život i sam jedinstven i neponovljiv i da je nemoguć na bilo kom drugom mestu. Uostalom, tako su nas i mnoge crkve učile. Ali ako je tako, onda to znači da će jednog dana kada se Sunce naduje i sprži ovaj život, univerzum, sasvim pust i jalov, ostati da trune do poslednjeg atoma, a da nikog ne bude da ga shvati i pronađe njegovu svrhu. Bio bi to tužan kraj svemira. 

Istina, treba reći da ne vidimo razloge zbog kojih bi univerzum morao biti logičan, shvatljiv i srećan po našoj, ljudskoj logici, pogotovo što mi nismo u stanju ni sami sebe baš najbolje da shvatimo i učinimo srećnim.

***

Statistički posmatrano svemir vrvi od života. U našoj galaksiji ima više stotina milijardi zvezda i neka svaka ima makar samo jednu planetu ili drugo pogodno telo (a u proseku ih ima sigurno mnogo više) i već imamo obilje kandidata za postojanje života, ma kako rigorozne uslove život zahtevao. A gde su ostale galaksije sa svojim milijardama kandidata. Ako tako stvari posmatramo, alijensi postoje i samo je pitanje vremena kada ćemo s njima uspostaviti kontakt. 

Vest nad vestima

Zamislite da jedne vedre noći sa neba bljesne signal vanzemaljskog razuma, ili da radio teleskopi uhvate poruku iz okoline Vege, kao što je to bio slučaj u Seganovom "Kontaktu" (Ko nije čitao i ne zna šta je propustio). Bila bi to vest nad vestima, najznačajnija od kako znamo za sebe. Već i sama činjenica da nismo sami u svemiru, izmenila bi našu filozofiju, nauku i religiju, a zatim i sve ostalo i na ovaj ili onaj način posledice bismo osetili svi. Bez sumnje bilo bi i komičnih situacija. Neki verski lideri bi se našli u čudu pa bi imali problema da objasne svom stadu šta im se to dogodilo. Drugi bi se snašli pa bi otvorili svoje svete knjige i našli da je u njima zapisano (samo što to ranije nisu umeli da protumače) da je Tvorac u svojoj mudrosti, život posejao svud po vaseljeni, pa bi se tako još više pronela njegova slava. Astrobiolozi bi bili najsrećniji. Teturali bi se od uzbuđenja i ponavljali: "Jesmo li mi govorili, jesmo li govorili? A niste hteli da nam verujete!". Fizičari bi nestrpljivo sastavili pismo vanzemaljcima u kome bi stajalo: "Drage kolege, jeste li otkrili šta je to tamna materija? I znate li nešto više o tamnoj energiji, mi pojma nemamo?“. Političari bi sprečili da se to pismo pošalje dok se ne utvrde namere vanzemaljaca i važno bi, kao da znaju o čemu pričaju, lomili jezik na novim rečima kao što je 'ekstraterestrički'. A generali bi iskoristili priliku da od svojih parlamenata zatraže dodatne pare za naoružanje.

Biolozi bi bili najumereniji. U početku, naravno. Njih zanimaju sitnice: da li je vanzemaljski život zasnovan na ugljeniku, kao naš, ili nije. Ugljenik ima izuzetnu osobinu da se vezuje sam sa sobom, a onda i sa drugim atomima. Na taj način ugljenici grade duge i izuzetno složene lance jedinjenja na kojima počiva život. Najveći molekuli u živim ćelijama sadrže više milijardi atoma zahvaljujući ugljeniku. Da li se i vanzemaljski život oslanja na ugljenik, e to je ono što biologe interesuje. A ako ne, onda na čemu? Sumnja se na silicijum, mada moći silicijuma daleko zaostaju za ugljenikom.

Drugo što biologe živo zanima jeste da li je vanzemaljcima neophodna voda. Jer, šta rastvara i raznosi hranu po organizmu, ako nema vode. Kandidat bi mogao biti npr. amonijak, s tim što je on tečan na vrlo niskim temperaturama, a visokim pritiscima.

A uzbudili bi se svako na svoj način i hemičari, sociolozi, lingvisti, trgovci itd. Sve u svemu, bilo bi veselo i uzbudljivo. Nema sumnje da bi bilo i straha, ponegde i panike. Novi proroci bi iznikli po svetu i, nadahnuti Otkrićem, opominjali bi, pretili i zahtevali kolektivno pokajanje. Procvetala bi ulična prodaja amajlija i vodica protiv vanzemaljaca, a Holivud bi se usijao od snimanja novih filmova. 

Možda bi zaista trebalo da se ućutimo i pogasimo TV i druge predajnike, da se primirimo i utonemo u mrak kako nas vanzemaljci ne bi primetili. Jer šta ako stignu ovamo i nađu da smo vrlo ukusni? Ili da nismo, ali dopadne im se planeta, pa nas zapraše sprejom protiv zemaljaca?

Naučnici i drugi koji se bave ovim pitanjima dosta su spokojni u tom pogledu. Oni pre veruju da vanzemaljci pripadaju tipu Vulkanaca nego Klingonaca, ili, ne daj Bože, Borgova.

Oni ovako razmišljaju. Do nas bi mogla da dođe samo tehnološki razvijena civilizacija, mnogo naprednija od nas (jer mi još nismo u stanju ni na susednu planetu da otputujemo, a kamo li nekud dalje). A takva tehnologija podrazumeva, bar se tako nadamo, visok nivo zrelosti onih koji s njom rukuju. U suprotnom ona nije više izvor blagostanja i moći, već razorno oružje. Dajte avion nekom zatucanom fanatiku i videćete. Drugim rečima, ako neko ima tako moćnu tehnologiju da iz daleka stigne do nas, onda je taj preboleo sopstvenu destruktivnost i namesto nje odabrao toleranciju i mir sa samim sobom i sa drugima.

Muk neba

Milorad Krstić

Dobro, uzmimo da u vascelom svemiru postoje vanzemaljske tehnološki razvijene civilizacije. Mnogi astronomi, a i drugi koji se za tu temu interesuju tako veruju danas, a tako su verovali i ranije, takoreći od uvek ili bar od antičkih vremena što pouzdano znamo. Povremeno je tokom istorije to uverenje uzimalo razmere gotovo masovne opsesije i uspostavljanje kontakta sa susedima bilo je pitanje dana. Međutim, dani su prolazili a nebo je bilo nemo. Tako se konačno nametnulo rezignirano pitanje: "Pa zašto se već jednom ne jave!?"

Eh, zašto? Mnoge knjige su na tu temu napisane što samo potvrđuje našu osobinu da najviše pričamo o onome o čemu inače pojma nemamo.

Ima tu raznih odgovora. Možda nam se vanzemaljci zapravo i javljaju, možda nam mašu i viču, ali mi ih ne primećujemo jer smo gluvi i slepi za njihovu tehnologiju. Ništa vam ne vredi da emitujete TV program ako vam publika nema televizor. Vi vičete u mikrofon, repujete, a publika se u čudu pita što ćutite. Možda bi trebalo samo da usavršimo naše prijemnike pa bi poteklo dugo međuplanetarno četovanje.

A možda jednostavno vanzemaljci nisu zainteresovani za druženje. Lepo im je samima. Ili jesu, ali nas ne primećuju pa nam se i ne javljaju. Ipak ako nisu baš daleko, i ako su pametni, morali su nas do sada primetiti. Za više od pola veka koliko traje era televizije prve naše TV emisije su već uveliko prevalile rastojanje do najbližih zvezda i napredni vanzemaljci su ih mogli primiti. I poslati odgovor. Ipak, oni ćute. Možda su, kako neki smatraju, videli reklamne poruke naših TV stanica, pa su brže-bolje okrenuli svoje prijemne antene na suprotnu stranu. Nismo im interesantni na ovom nivou razvoja izbeljivača za veš.

A možda naš signal još nije stigao do njih. Zapravo, ogromna rastojanja u kosmosu i ograničena brzina elektromagnetnih talasa i jeste najveći problem. Zamislite da su nam neki iz Andromedine galaksije poslali poruku. Da su to uradili pre 2,5 miliona godina danas bi ona stigla do nas i mi bismo pročitali ljubazno pitanje "Kako ste?". Naš odgovor: "Fala, evo nije loše, gura se nekako" do njih bi stigao za sledećih 2,5 miliona godina, dakle u vreme kada nas možda više i neće biti. Ili njih neće biti. Za nas postojanje vanzemaljaca sa kojima ne možemo da ostvarimo kontakt ima isti značaj kao da ih i nema. Skoro. (A bilo bi tako zanimljivo da mi uhvatimo neki vanzemaljski TV program. Ko zna šta oni koriste protiv peruti pipaka na glavi).

Traži se živ ili izumro

Sve su ovo zanimljiva i važna pitanja na samoj ivici nauke i naučne fantastike. Uglavnom su u ovoj drugoj. Da se zato sad malo više približimo nauci.

Jedino što pouzdano znamo jeste da život postoji i to ovaj naš. Za drugim se uporno traga pre svega u Sunčevom sistemu, a pomalo i van njega. 

U Sunčevom sistemu potraga za životom ima dva vida: potraga za sada postojećim životom i potraga za izumrlim životom. Pre milijardu ili dve godina Marsom je tekla voda i mnogi veruju da je tamo bilo i nekih jednostavnih oblika života. Da je postojao napredniji, danas bismo videli njegove tragove. Kad je voda sa površine Marsa nestala, onda je i njegov život izumro. Verovatno. Voda je velikim delom isparila, ali možda su se neke količine povukle u tlo. Moguće je da se i život povukao ispod tla. To je predmet daljeg istraživanja.

Sem Marsa dobri kandidati za postojanje života su i neki sateliti: Jupiterova Evropa i Saturnovi Enceladus i Titan. Evropa i Enceladus su bogati tečnom vodom (ispod kore leda), a Titan je interesantan zbog svoje bogate atmosfere, po sastavu slične ranoj atmosferi Zemlje, a i zbog jezera metana koja su nedavno otkrivena na njemu. 

U svakom slučaju, ako se i nađe neki vanzemaljac u Sunčevom sistemu on će biti krajnje jednostavan i gledaćemo ga kroz mikroskop. Ništa razvijenije od toga se ne očekuje. Inteligencija još manje. Inteligencija postoji samo na našoj planeti. Recimo, kažu da su delfini inteligentni.

(Ako u Sunčevom sistemu nema još negde života, možda je to i dobro. Za 50 godina razvoja kosmonautike po Sunčevom sistemu su se razmilele zemaljske letelice. Da ima nekih naprednih Marsovaca, Jupiterijanaca itd. Sunčev sistem bi nam svima bio pretesan.)

Naredne decenije će biti posvećene i traganju za životom van Sunčevog sistema. Astrobiolozi očekuju indirektne dokaze za taj život. Ti svetovi su suviše daleko da bi neka naša letelica skoknula do njih i pogledala ima li tamo nekog. Ali buduće kosmičke opservatorije sa novom tehnologijom i našim novim znanjem će možda uspeti da detektuju kandidate, planete zemljinog tipa, i da u njihovoj atmosferi otkriju produkte života.

M. Krstić

Pitanja

Tema "vanzemaljski život" otvara velik broj važnih pitanja. Na većinu njih ili nemamo nikakav odgovor ili ih imamo isuviše, ali sumnjivih. Oba slučaja govore o našem neznanju.

Recimo, da li je život nužna pojava u univerzumu? Da smo se mi pojavili po sili nekog kosmičkog zakona ("Što više istražujem vasionu i izučavam detalje njene arhitekture, to više dokaza pronalazim za to da je vasiona u određenom smislu sigurno znala da dolazimo / Frimen Dajson). I da li se život pojavljuje svuda gde postoje dobri uslovi, samo ako mu date dovoljno vremena? Ili je, naprotiv, i ovaj naš život čista slučajnost, komična greška prirode? Možda.

Da li je inteligencija nužna kad se život jednom javi, samo ako ima dovoljno vremena na raspolaganju? Ili je i ova naša inteligencija, štagod o njenim dometima mislili, slučajnost?

Ako postoje napredne civilizacije u svemiru, kakve su one: opasne, destruktivne ili pak miroljubive i posvećene naučnim istraživanjima? Znaju li one svrhu života i svrhu svemira? I da li bismo mogli da razmenjujemo misli sa njima?

***

Bilo kako bilo mi ne znamo da li još negde postoji život. Uporno gledamo u nebo i nadamo se da ćemo dobiti neki znak. Čudimo se vekovima što ga nema i tražimo razloge i opravdanja što vanzemaljci ćute. Ispričali smo neke od mogućih razloga, a ostao je još jedan. Možda vanzemaljci ćute zato što ih nema.