ponovo objavljeno 13.4.2023
Da li smo sami u vasioni? Da li smo mi Zemljani zaista jedina živa bića u čitavom tom ogromnom prostoru? Ako jesmo možda bismo mogli da se ponosimo time, da se pravimo važni. Čak i tako prosta životinjica kao što je zelena euglena predstavljala bi tada čudo kosmičkih razmera, a čitava vasiona bi bila naše vlasništvo, naše veliko dvorište u kome možemo da radimo šta nam je volja. I jednog dana kad počnemo ozbiljnije da vršljamo tim dvorištem, da ga uređujemo i sejemo život po njemu, postali bismo bogovi. Ili bar nešto slično tome.
Neko vanzemaljsko biće. (Ilustracija: Milorad Krsitć)
Ali, opet, obuzima me neko neobično osećanje velike usamljenosti kad tako razmišljam. I čini mi se sasvim nerazumno i besmisleno da u celom tom kosmičkom prostranstvu nema ama bas ničega što mrda i razmnožava se.
Žarko bih voleo da znam ima li još koga u vasioni. Za sad o tome mogu da sudim samo kao o bogu: mogu da verujem ili ne.
Bilo je uvek onih koji su verovali. Od davnina. Znamo za Anaksagoru koji je verovao da živa bića postoje na Mesecu. O tim bićima pisao je i Lukijan (doduše ne toliko iz ubeđenja da oni zaista postoje koliko iz nekih svojih književnih razloga). Mnogo vekova kasnije Johan Kepler, pionir nebeske mehanike, napisao je jednu od prvih naučno fantastičnih priča - Somnium (San) u kojoj opisuje stanovnike Meseca kao vredne neimare. Oni su brojni i vrlo sposobni. Kopaju za svoje potrebe na Mesecu ogromna udubljenja, pravilnog, kružnog oblika i tako nastaju Mesečevi krateri.
O bićima na Mesecu pisali su i drugi, npr. Frensisi Godvin, te Sirano de Beržerak. Vremenom su od svih tih priča stvorene glavne karakteristike stanovnika Meseca koje je Hevel nazvao Seleniti ili Lunikoli. Trebao bi to biti vredan narod blage naravi. On živi razborito, u slozi i strane su mu sve nevolje i patnje nas zemaljskih stvorenja. Seleniti su krhke, nežne građe, a obdareni su visokom inteligencijom. Po mnogo čemu bolji su od nas.
I ne samo na Mesecu, život je tražen i na ostalim nebeskim telima. Na Merkuru, smatralo se, živi osobito pametan narod, pametniji od nas, s obzirom da na duševne sposobnosti velika toplota blagotvorno deluje. Marsovci su zato ispod našeg nivoa. Života ima zatim na Saturnu, Uranu, pa čak i na Suncu. O njegovim stanovnicima Heliotima, pisao je već pomenuti Lukijan, a u novije vreme V. Heršel, Bode i drugi.
Možete se kladiti da većina ovih maštarija potiču iz 17-og i 18-og veka. To je bio period velikog uspona astronomije. Pokazalo se da i druga nebeska tela mogu imati svoja brda i doline, atmosferu i vodu i odjednom je izgledalo sasvim logično, čak i neizbežno da svuda po nebu buja život. Tako se od ranijeg crkvenog učenja o Zemlji kao središtu vaseljene i jedinom mestu gde je Bog posejao seme života, otišlo u dugu krajnost.
Zatim je sa novim astronomskim saznanjima o uslovima koji vladaju na drugim planetama taj elan da se pronađe život izvan Zemlje prilično splasnuo, ali nije se ugasio. I čim su u drugoj polovini ovog veka otpočele astronautske ekspedicije pitanje o vanzemaljcima nametnulo se samo od sebe.
Uloženo je dosta truda da se na Mesecu pronađu mali Seleniti.
Na prvi pogled čini se da je to bilo besmisleno bacanje para jer su uslovi na Mesecu već bili poznati. A oni su pogubni. Naš satelit nema svoju atmosferu koja bi ga štitila od opakog ultraljubičastog i kosmičkog zračenja, i koja bi ublažavala ogromne temperaturne razlike između dana i noći. Nema ni vode na njemu, a voda je jedna od osnovnih pretpostavki života, bar ovde na Zemlji.
Ali, s druge strane, naučnici nisu ni očekivali da na Mesecu pronađu nešto što ima noge i glavu. U neku ruku biologe to i ne zanima; oni bi bili sasvim zadovoljni kad bi otkrili nešto što makar liči na život. Njih živo zanima da li je život na nekom drugom mestu isti, ili bar sličan našem
Vanzemaljac. Tipičan antropomorfan vanzemaljac
|
Sva živa bića na Zemlji sastoje se od organskih molekula. Osnovni elemenat obih molekula je ugljenik, atom sa jenom izuzetnom osobinom. On može da se povezuju sa drugim atomima ugljenika čineći tako niz u obliku prstena ili lanca. Za ugljenike u nizu vezuju se atomi drugih elemenata, a kako lanci mogu biti veoma dugi neki molekuli u živim ćelijama sadrže i nekoliko milijardi atoma. Zahvaljujući ovakvom povezivanju broj ugljenikovih jedinjenja je veoma velik, preko dva miliona što je više nego svih ostali hemijskih spojeva zajedno.
Svaki organski molekul ima svoje osobine koje mu određuju posebnu ulogu u ćeliji. Neki su npr. veoma stabilni i otporni na promene. Od takvih molekula je građena npr. ćelijska opna. Ti molekuli štite ćeliju od spoljnih hemikalija. Drugi su opet podložni određenim promenama te se prilagođavaju nastalim uslovima tj. hemijski reaguju. Recimo sagorevanje šećera u ćeliji podrazumeva niz hemijskih reakcija desetine različitih molekula.
Sve ove funkcije organskih molekuli uspešno izvršavaju za što je dokaz i samo naše postojanje. Ugljenik je idealan elemenat života.
A kako je u drugim svetovima? Bilo bi veoma zanimljivo videti da li su i Seleniti građeni od istog materijala kao i mi, od organskih molekula. Ili su kod njih u pitanju neka druga hemijska jedinjenja. I jedan i drugi odgovor od ogromnog su značaja za razumevanje života uopšte.
Vladalo je veliko uzbuđenje kad su prvi uzorci sa Meseca počeli da pristižu na Zemlju. Posade Apola nakon svojih prvih misija su podvrgnute karantinu i detaljnim medicinskim ispitivanjima kako bi se sprečila eventualna zaraza od klica sa Meseca. Preko tri stotine odabranih uzoraka Mesečevog materijala potopljeno je u posebne otopine da bi se promatrale eventualne reakcije. Po drugim uzorcima posejani su različiti mikrobi da bi se otkrilo dejstvo Mesečeve tvari na žive organizme Zemlje.
Ali ništa sto bi ukazivalo na život nije otkriveno. Astronauti su otpušteni iz karantina zdravi koliko su bili i pre leta na Mesec, u otopinama nisu otkrivene reakcije živih organizama, a mikrobi nisu pokazali da im je neprijatno u novoj životnoj sredini - razvijali su se jednako kao i na zemlji. Ali ako ništa drugo pokazalo se bar da prašina i kamenje sa Meseca nisu štetni za nas život. Kosmonautima iz četvrte ekspedicije Apola na Mesec karantin je ukinut.
Tako je na kraju ispalo da na našoj Luni nema ne samo vrednih neimara blage naravi već ni najprostijih bakterija. Doduše pronađeno je nešto organskih jedinjenja, među kojima su i neke vrste aminokiselina. Aminokiseline su važni sastojci ćelija svih organizama na Zemlji. One grade proteine koji su opet osnovna komponenta novih ćelija (strukturni proteini) i imaju vitalnu ulogu u kontrolisanju ćelijskih procesa (katalitični proteini).
Ali u ovome nema ničeg senzacionalnog. Radio-teleskopima organski molekuli su pronađeni i u dalekim oblacima gasa i prašine duboko u kosmosu. Aminokiseline su pronađene i na meteoritima koji su pali na Zemlju. Molekula života ima svuda oko nas pa i na Mesecu. Računa se da je oko 40% organskih molekula na našem satelitu nastalo u burnim procesima formiranja Meseca, a da je ostatak stigao sa Sunčevim vetrom i meteoritima. Početnog materijala za život ima ali to je sve. Za nastanak života ipak je potrebno i nešto više od toga.