Pre svih mojih najavljenih pisanja o spektakularnoj misiji na Veneru, projektu „VEGA", red je, a takav je i redosled, napisati nešto o starim i već pomalo zaboravljenim vukovima kosmonautike, ljudima bez čijeg truda i rada bi još uvek čitali o Veneri samo u knjgama naučne fantastike.

Ovde ću vas podsetiti na glavni mozak misije „VEGA".

Kovtunenko

Венера", „Вега", „Фобос" - svakog ko drži za sebe da je znalac kosmonautike ova imena asociraju na Lavočkinov naučno-konstruktorski biro (НПО имени С. А. Лавочкина), čiji je glavni konstruktor poslednjih godina postojanja biroa bio akademik Vjačeslav Kovtunenko (Вячеслав Михайлович Ковтуненко). Heroj Socijalističkog Rada, dopisni član ruske i ukrajinske Akademije nauka, doktor tehničkih nauka i profesor, rodio se 31. avgusta 1921. godine u malom ukrajinskom gradu na Volgi, Engelsu, u Saratovskoj oblasti. U avgustu 1941. kao student odlazi u partizane, ali je nakon teškog ranjavanja na Zapadnom frontu već nakon 2 meseca demobilisan i vraćen kući. Početkom školske 1942. godine upisuje Lenjingradski državni fakultet, odsek mehanike i matematike.

Karijeru inženjera otpočinje 1946. godine pod rukovodstvom glavnog konstruktora V. S. Budnika, u podmoskovskom gradu Kalinjingradu, u Naučno-istraživačkom institutu broj 88 (НИИ-88[1]). Svoje glavne aktivnosti - balistiku, snagu i aerodinamičnost balističkih raketa - sprovodio je jedno vreme prema konstruktorskim nacrtima S. P. Koroljeva.

Tokom 1953. jedan od projekata S. P. Koroljeva bio je prosleđen serijskoj fabrici u Dnjepropetrovsku, koja će postati okosnica konstruktorskog biroa ОКБ-586 (rus. особое конструкторское бюро 586), kasnije poznatog pod jednostavnim nazivom Južni biro (НПО „Южное"). Za projektom su krenuli i neki naučnici; među njima i V. M. Kovtunenko. Nakon što je 1946. imenovan za direktora i glavnog inženjera u birou „Južnoe", slavni konstruktor Михаил Кузьмич Янгель (1911-71) se baca na razvoj interkontinentalnih raketa sopstvene konstrukcije[2]. Jedan od glavnih saradnika na tim idejama bio je Vječeslav Mihajlovič.

U periodu od 1953. do 1977. prešao je težak i odgovoran put od načelnika sektora do zamenika načelnika i glavnog konstruktora KB „Južnoe", a u periodu od 1971. do 1977. vodi jedan od svojih najvažnijih projekata - konstruktorski biro za izradu raketno-kosmičkih ansambala i vojnih sistema, od najvećeg naučnog i ekonomskog interesa zemlje (njegov novi raketni sistem R-12 uključen je u naoružanje zemlje). Za naučno-tehnička dostignuća u toj oblasti Kovtunenko je dvaput nagrađivan ordenima Lenjina (1959. i 1961.) i medaljom „Zlatna Zvezda" Heroja Socijalističkog Rada (1961.).

1953. godine V. M. Kovtunenko je odbranio disertaciju za naučni stepen kandidata tehničkih nauka, 1960. dobija akademsku diplomu doktora tehničkih nauka. Za samopregoran rad iste godine postaje laureat Lenjinove nagrade, a dve godine kasnije dobija i akademski rang profesora.

Paralelno sa radom u NPO „Južnoe", Vjačeslav Kovtunenko predaje na Dnjepropetrovskom državnom univerzitetu i predsedava na ДГУ (Дагестанский государственный университет). Tokom svog akademskog rada, pripremio je nekoliko generacija talentovanih i vrednih postdiplomaca i doktoranata.

Aktivni učesnik razvojnih programa „Космос" i "ИнтерКосмос[3]", V. M. Kovtunenko kao Jangelov zamenik organizuje razvoj i proizvodnju raketno-kosmičkih sistema za njihovu realizaciju (R-12 i R-14). Za ideje i realizaciju dobio je zajedničke nagrade Akademija nauka SSSR-a i ČSSR-a, kao i SSSR-a i VNR (Mađarska).

1972. Vjačeslav Mihajlovič je izabran za dopisnog člana Akademije nauka SSSR-a. Tada se politika menja, i Sovjeti otvaraju vrata saradnji sa strancima, a Vječeslavov biro u okviru sovjetsko-francuskog projekta „Аркад" (izučavanje visoke atmosfere i prirode magnetnih sila na polovima) konstruiše satelite tipa „Ореол". „Ореол-1" i „Ореол-2" su domaćim raketama „Kosmos-3M" lansirani 27. decembra 1971. i 26. decembra 1973. sa kosmodroma Kapustin Jar. Pod vođstvom Kovtunenka, 19. aprila 1975. godine uspešno je izveden i udruženi sovjetsko-indijski projekat lansiranja satelita za proučavanje jonosfere, registrovanje solarnih neutrina i gama zraka sa Sunca i daljinsko snimanje Zemlje, „Aryabhata"[4]. Zbog postignutih rezultata, Ministarstvo odbrane 1977. Kovtunenka postavlja na čelo Lavočkinovog naučno-industrijskog udruženja (ОКБ Научно-производственного объединения им. С. А. Лавочкина). U tom periodu osnovna polja praktičnih i naučnih aktivnosti Kovtunenka bila su udružena sa rešavanjima fizičkih i tehničkih problema na razvoju automatskih svemirskih letilica koje za cilj imaju proučavanje Zemljine okoline i međuplanetarnog prostora, daljinskog i kontaktnog ispitivanja planeta i malih tela solarnog sistema, astrofizičkih ispitivanja kosmosa, kao i razvoj metodologije projektovanja složenih kosmičkih kompleksa.

Imenovanjem za glavnog konstruktora i prvog zamenika generalnog direktora kompanije, Kovtunenko se aktivno uključuje u rad novoformiranog dugoročnog programa Akademije nauka SSSR-a o izučavanju objekata bližeg i daljeg kosmosa uz pomoć automatskih kosmičkih letilica.

Značajno mesto u tom programu zauzimalo je produženo istraživanje planete Venere primenom novih metoda distancionog i kontaktnog sondiranja njene atmosfere i površine. U realizovanju tog dela programa, pod rukovodstvom i pod neposrednim Kovtunenkovim učešćem bila je razrada projekata kosmičkih ekspedicija na Veneru, koji su obuhvatali sledeće zadatke:

-         «Венера-11», «Венера-12» i «Венера-13», «Венера-14»- spuštanje sondi na površinu uz pomoć padobrana (prve panoramske slike u boji sa mesta spuštanja).

-         «Венера-15», «Венера-16»- distanciono ispitivanje planete (prvo radarsko kartografisanje Venerine površine).

-         «Вега-1», «Вега-2» (međunarodni projekat «VEGA») - u jednoj ekspediciji proučiti dva nebeska tela, Veneru i Halejevu kometu (prilikom spuštanja padobranom na površinu Venere, prvi put u svetu je oslobođena aerostatička sonda za izučavanje globalne cirkulacije atmosfere planete i ispitivanje kometnog jezgra prilikom proleta pored nje i njene kome).

Za uspešnu realizaciju supersloženog projekta „VEGA", Kovtunenko je nagrađen ordenom Lenjina.

sl2_vega

Prednja strana međuplanetne svemirske sonde „VEGA". Ruski astronom V. G. Kurt je prvi predložio da se dolazak Halejeve komete iskoristi, i prilikom posete Veneri, ode i do nje. Nakon složenih prorčuna eksperta za orbitnu mehaniku, A. A. Suhanova, projekat je odobren.

sl3_vega

Zadnja strana međuplanetne svemirske sonde „VEGA". Letilice su imale po 5 tona, a kugla prečnika 2,4 m sadrži lender i balon za ispitivanje atmosfere Venere. Vide se i uređaju za hlađenje, i velika antena za telemetrijski kontakt sa lenderom (crni disk). Na slikama nedostaje termalni pokrivač, koji još nije stavljen.

1986. Vjačeslav Mihajlovič biva izabran za člana Akademije nauka, a iste godine biraju ga za glavnog konstruktora Lavočkinovog biroa. Prema usvojenom programu Akademije nauka, nastavljeno je započeto proučavanje i planete Mars. Lavočkinov biro uspešno pravi prve međuplanetne automatske kosmičke letilice nove generacije, «Фобос-1» i «Фобос-2», koje će istražiti Mars i njegov veći i bliži mesec, Fobos. U sledećem međunarodnom projektu «Марс-96» (ponekad ga zovu i «Марс-8[5]»), Vjačeslav Kovtunenko neposredno učestvuje.

sl4_Fobos

Međuplanetna letilica „Фобос". To su bile sonde novog dizajna, koje su nasledile modele koji su istraživali Veneru 1975-1985, tj. letilice „VEGA". „Fobosi" su lansirani u julu 1988. „Proton" raketama. Bili su teški 2,6 tona (sa opremom za ulazak u orbitu 6,22 t). U programu je učestvovalo 14 zemalja.

sl5_Mars96

Lender „Marsa-96". Letilica je poletela ka Marsu 1996. ali se prilikom poletanja srušila u Boliviji. Bila je bazirana na sondama „Fobos", ali znatno usavršena. Imala je orbiter, površinsku stanicu i površinski penetrator,

 

U tesnoj saradnji sa astrofizičarima, pod rukovodstvom V. M. Kovtunenka, Lavočkinov biro je uspešno preuzeo ulogu glavne firme u novoj državnoj oblasti kosmonautike: izgradnji bespilotnih eksoatmosferskih opservatorija. Prva od njih - kosmička opservatorija „Астрон" - uspešno je radila čitavih 9 godina, a približno isto toliko radila je i druga - „Гранат". Naučni rezultati pribavljeni pod rukovodstvom akademika R. A. Sjunjajeva (Раши́д Али́евич Сюня́ев), ušli su u anale svetske astrofizike. Nakon postignutih uspeha, usledila je čitava serija uređaja nove generacije - svemirske astrofizičke opservatorije „Спектр"[6], a kasnije i kosmičke letilice iz serije „Прогноз", čiji zadatak je bio istraživanje okolozemnog prostranstva i mehanizama veze Sunce-Zemlja i uticaja naše zvezde na život na Zemlji. U periodu između 1978. i 1995. na „partolnu" orbitu oko naše planete poslato je ukupno 7 letilica ove serije.

sl6_astron

Astrofizička letilica „Astron". Lansirana je 23. marta 1983. raketom „Proton". Bio je to u to vreme najveći ultraljubičasti svemirski teleskop na svetu. Imao je ultraljubičasti teleskop-reflektor "Спика" otvora 80 cm, koji su napravili Rusi i Francuzi, kao i jedan rendgenski spektroskop. Leteći na visini od 185.000 km „Astron" je krajem 1985. slikao Halejevu kometu, a 4-12. marta 1987. supernovu SN 1987A. Radio je 9 godina.

 

Praktički svi civilni kosmički projekti koji su imali naučnoistraživački karakter, a koji su realizovani u vreme kada je Kovtunenko bio glavni a potom i generalni konstruktor, izvedeni su u saradnji sa međunarodnim korporacijama. Kao priznanje za njegovo pregnuće i zasluge, Kovtunenko je 1987. izabran za stalnog člana Međunarodne akademije za astrofiziku.

Veliko iskustvo u gradnji kosmičkih sistema za Ministarstvo odbrane dovelo je Kovtunenkov konstruktorski biro ОКБ НПО им. С. А. Лавочкина do toga da budu izabrani za razvoj i konstruisanje serije satelitskih komunikacionih sistema „Зеркало", „Купон" i „Норд", principijelno potpuno novih informacionih kosmičkih sistema. To su bili visokoorbitni sistemi za nadgledanje koji su se služili velikim svemirskim teleskopima, te tako obavljali brojne specifične zadatke od posebne važnosti za državnu bezbednost, a takođe i sistemi dvojnog značenja.

Srce Vjačeslava Mihajloviča Kovtunenka prestalo je da kuca 10. jula 1995. godine. Ne obazirući se na bolest, do poslednjeg dana je ispoljavao punu kreativnu energiju, i aktivno i plodno se trudio u ime budućnosti kosmonautike ne samo svoje otadžbine, već i čitavog progresivnog sveta.



[1] Biro je osnovan maja 1946. u Podlipki severoistočno od Moskve. U ovom birou je kao znalac za nemačke rakete V-2 počeo s radom i Koroljev, kao glavni konstruktor dugometnih raketa u otseku koji je kasnije nazvan OKB-1, i koji se 1956. odvojio od НИИ-88, koji će kasnije da se nazove РКК "Энергия" им. СП. Королёва.

Interesantno je da su na rekonstruisanju ruske verzije rakete V-2, učestvovali i zarobljeni nemački naučnici, na čelu sa Helmut Gröttrupom, i da su kasnije vraćeni u Nemačku.

[2] Radilo se o raketama srednjeg dometa od 47 tona tipa 8K63, Р-12 „Двина"; (SS-4). Te rakete će 1962. izazvati poznatu Kubansku krizu.

[3] Program svemirskog istraživanja SSSR-a, koji je uključivao 9 zemalja Varšavskog pakta u misije sa i bez ljuske posade. Tu su učestvovale i neke druge zemlje, kao što su Indija i Frncuska. Na svem. stanici Mir učestvovalo je 14 nesovjetskih kosmonauta. U seriji je bilo 24 letilice, a njih 21 je napravljena u biroima OKB „Južnoe".

[4] U periodu 1988-1995. još tri indijska satelita serije „IRS" lansirano je sovjetskim raketama-nosačima. Zahvaljujući tim uspesima, usledili su novi vredni ugovori - lansiranje satelita za Argentinu, Brazil i Meksiko.

[5] To je bila najteža svemirska sonda lansirana u XX veku: imala je 6.180 kg. Iako nije uspela, slični instrumenti su iskorišćeni na Mars Expressu, lansiranom 2003.

[6] „U početku, ova X i gama astronomska opservatorija prečnika 2,5 m i dužine 4 m, nazivala se „Astron-2". Lansirana je u decembru 1989. četvorostepenom raketom „Proton". Kao osnova, poslužili su moduli iz programa „Venera" i „VEGA". U projektu su učestvovali Francuzi, Danci i Bugari. Zbog problema na Zemlji, umesto 18 meseci radila je samo 8.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari

  • Miroslav said More
    U svakom slučaju biće gore pre kineza... 15 sati ranije
  • Драган Танаскоски said More
    Ako bude 2028. god. to će biti fantastično. 21 sati ranije
  • Aleksandar Zorkić said More
    Što da ne. Ako postoje i to takvi kakvi... 2 dana ranije
  • Željko Perić said More
    Zdravo :D
    imam jedno pitanje na ovu... 3 dana ranije
  • Baki said More
    Dobar izbor. Ideja filma nije nova, ali... 6 dana ranije

Foto...