Trebalo je da prođe pet hiljada godina od prvih haldejskih astronoma, pet hiljada godina učenja i rada da bi se stvorio vasionski brod koji će biti poslat na Mesec. Možda je to i puno vremena, ali nije važno, uspeh je postignut. Nastupilo je novo doba.

Nova tehnologija promenila je čitav život. Promenila je način rada. U profesionalnoj astronomiji nema više pojedinaca, radi se u timu. Mesec izučavaju instituti. Uključuju se i druge nauke: hemija, geologija, biologija, seizmologija, zapravo gotovo sve -logije. Vasiona i Mesec više ne pripadaju samo astronomima. Ne pripadaju ni samo naučnicima. Putem televizije, knjiga i časopisa postaju dostupne svima.

Šezdesetih godina čitav svet je uzbuđeno piljio u televizijske ekrane gledajući mutne i za većinu ljudi nerazumljive slike Mesečeve površine, snimljene tik iznad tla, samo koju sekundu pre no što će se i kamere i čitav brod razbiti o Mesečevo stenje. Danas je to već istorija.

Počelo je, kako to već dolikuje ljudskoj civilizaciji, nerazumno, kao pakosna i prkosna trka dva politička antipoda: Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država. Svaka sila je za sebe i za svoj račun istraživala i otkrivala ono što je drugoj već bilo poznato. Svaka po svom programu. Kakvo rasipanje novca i vremena.

Ali, bilo je to doba oštrih političkih podela u svetu, doba hladnog rata koji je pretio da se pretvori u onaj drugi, samo ovog puta u konačan i poslednji. Lideri velesila osmehivali su se jedan drugom kroz stisnute zube i sa prstom na crvenom dugmetu.

U to vreme televizori, nezgrapne kockaste kutije sa belim trbušastim ekranima i nestabilnom, jajastom slikom, polako su ulazili u domove običnih ljudi, a kompjuteri su bili veliki kao soba i mogli su se izbrojati na prste. Svet se pitao kuda to vodi toliki tehnološki i tehnički razvoj i kako će čovečanstvo, sve da i ne izbije nuklearni rat, podneti tilike promene u životu. A onda su i rakete poletele ka Mesecu.

Amerikanci su 1958. načinili nekoliko pokušaja da ispale raketu u pravcu Meseca. Svoj prvi brod su nazvali Able ("sposoban", "vešt"), ali bilo je to isuviše pretenciozno ime. Letelica jedva da je bila bolja od obične protivgradne rakete - eksplodirala je već nakon 20 kilometara leta. Ni sa sledećim brodom Amerikanci nisu imali mnogo sreće. Bio je to Pionir koji, bar u početku, nije imao dovoljno snage da dosegne velike visine.

Luna 1

Luna 3

Tako je početna slava u trci za Mesec pripala Rusima. Njihova automatska stanica, sa lepim ali krajnje nemaštovitim imenom Luna 1, lansirana 2. januara 1959. godine, proletela je pored Meseca na nekih šest hiljada kilometara, nakon čega je ušla u orbitu oko Sunca i tako postala prvi veštački asteroid,  Sunčevog sistema.

Luna je pokazala da su Zemljani u stanju da razviju brzine potrebne za slanje letilica u međuplanetarni prostor. Eksperiment je uspeo i Zemlja je bila oduševljena.

Iste godine poletela je i druga Luna. Njen zadatak je bio delikatniji jer je trebalo je da pogodi Mesec. Danas za to postoje razrađeni recepti, ali u ono vreme takav poduhvat nije bio ni malo lak, jer Mesec koga vidimo da lagano plovi nebom zapravo jurca besomučno oko naše planete brzinom topovskog đuleta - preko tri i po hiljade kilometara na čas. To svakako nije i jedini problem. Ipak, sve je prošlo u najboljem redu i Luna 2 se uspešno stropoštala na Mesec između kratera Arhimed i Autolik i tako postala prvi predmet koji je Zemlja bacila na Mesec.

I još jedna Luna, Luna 3, je letela te l959. i izazvala nova uzbuđenja. Zašla je iza Meseca i sa visine od 70 hiljada kilometara snimila njegovu drugu stranu. Snimanje je trajalo 40 minuta, zatim je film automatski razvijen i osušen. Radiovezom snimci su poslani na Zemlju. Prvi put od kako postoji čovek je mogao da pogleda Mesecu leđa. Astronomi su bili oduševljeni jer su videli da je druga strana Meseca rošava isto kao i prednja, što se uostalom moglo i očekivati. Razlika je samo u tome što na drugoj strani ima manje mora, a to je otvorilo beskrajne rasprave o uzroku.

Bilo je to sjajno doba za Sovjete. Njihovi političari su likovali, a narod je bio ponosan jer su Lune pokazale svu moć i nadmoć sovjetskih trudbenika, sovjetske nauke i sovjetskog svega uopšte. Na zapadu se u to vreme rađala rok muzika i rok kultura, a Rusi su osvajali kosmos.

Međutim, prava trka u osvajanju Meseca je tek predstojala. Amerikancima se uopšte nije sviđala uloga koju su dobili u osvajanju kosmosa i početkom šezdesetih godina oni su počeli grozničave pripreme za odgovor Rusima. Svoj cilj javno su izneli: spuštanje čoveka na Mesec do kraja te decenije.

Sovjetski Savez je u to vreme bio vodeća komunistička zemlja sveta, na čelu jednog ogromnog vojnog bloka, večito u strahu od spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja i stalno u grču da dokaže svoju superiornost nad Zapadom. Sebi nije mogao da dozvoli luksuz da se čuje za njegove neuspehe te su oni čuvani daleko od javnosti. Stoga su svi planovi Sovjetskog Saveza o kosmonautskim istraživanjima bili tajna. Objavljivani su samo uspesi i šturo, tek po koji, neuspeh.

Ali danas, kada su mnogi tajni dokumenti postali dostupni javnosti, znamo da su i Rusi što se Meseca tiče imali sličan plan kao i njihovi takmaci sa zapada. Hteli su da spuste čoveka na Mesec pre Amerikanaca.

Ova trka imala je sjajne posledice za nauku. U pravcu Meseca lansirano je na desetine sondi i uskoro su na Zemlju počeli da stižu brojni podaci o našem nebeskom susedu.
Zatim je trebalo meko spustiti brod na njegovu površinu.

Nije ni malo lako prvi put prizemiti letilicu na Mesec. Ogromnu brzinu kojom raketa leti, a to je skoro 40 hiljada kilometara na sat, treba u završnoj fazi smanjiti na nekoliko decimetara u sekuni, a to je samo jedan od mnogih problema. Sovjeti su ovo 1965. godine pokušali četiri puta, ali sve njihove sonde su se razbile o Mesec. Luna 7 je pala brzinom od čitav kilometar u sekundi, ali Luna 8 je tu brzinu smanjila na 15-20 metara u sekundi.

Luna 9

Sledeće godine Luna 9 je konačno bila uspešna. Meko i bezbedno je sletela na Mesec i na Zemlju poslala naizgled banalan podatak da je tlo čvrsto . Na četiri panoramska snimka koja je načinila vide se i neki detalji manji od jednog milimetra.

Iste 1966. Luna 10 je uvedena u orbitu oko Meseca i tu ostavljena. Postala je tako prvi satelit Meseca, Mesečev mesec. Merila je radijaciju, gravitaciono polje, infracrveno i gama zračenje itd.

U to vreme Amerikanci su počeli da sprovode dva svoja simultana programa, oba u cilju spuštanje ljudske posade na Mesec. Prethodno su i oni razradili tehniku gađanja i nekoliko njihovih Rendžera je uspešno palo na Mesec 1964. i 1965. Imali su u početku dosta neuspeha, ali bile su to dečje bolesti koje se moraju preležati i u tome se ni malo nisu razlikovali od Rusa. Razlika je međutim postojala. Amerikanci su u avanturu osvajanja svemira krenuli sa ipak boljom tehnologijom. Dok sovjetske sonde na Zemlju šalju desetine fotografija američke šalju desetine hiljada.

U periodu od 1966. i 1968. put Meseca su letele američke sonde Servejor i Orbiter. Prve su se meko spuštale na površinu. Bile su opremljene televizijskim kamerama kojima se upravljalo sa Zemlje i sa priborom i opremom za prikupljanje uzoraka tla, te za vršenje određenih hemijskih analiza. Na Zemlju su poslale blizu 90 hiljada fotografija. Trebalo je da sakupe što više podataka o uslovima tamo gore vladaju.

Orbiteri su, kako im i ime govori, ulazili u orbitu oko Meseca. Zadatak im je bio detaljno snimanje područja koja su prethodno odabrana za sletanje ljudske posade. Orbiteri su bili toliko uspešni da su već prva tri od pet, koliko ih je lansirano, izvršila ceo posao pa su, na zadvoljstvo lunarnih kartografa, preostale dve letilice uvedene u polarnu putanju oko Meseca odakle su snimile do tada manje ispitane oblasi ovog našeg satelita. Rezultat su bile nove mape deset do sto puta detaljnije od onih koje su pravljne na osnovu teleskopskih osmatranja sa planete.

Ovoliki uspesi američkih konstruktora vasionskih brodova onespokojavali su sovjetski politički vrh i dalji ruski svemirski program se odvijao pod jakim pritiskom političara. Kasnije će se ispostaviti isuviše jakim. Na prečac je napravljen jedan snažan vasionski brod, razrađen je program za let na Mesec, odabrana je posada. Taj brod je trebao da nosi dva kosmonauta. Plan je bio da, kada letilica stigne do Meseca, jedan član posade izađe u sobodan prostor i odlebdi do kapsule koja se nalazila na vrhu broda. Trebao je da uđe u nju, zatim da sleti na Mesec. Bio je to rizičan plan koji je imao izglede da uspe. Određeno je bilo da brod poleti 1968.

Te 1968. Amerikanci su lansirali Apolo 7, vasionski brod sa tri člana posade, koji je imao da pruži osnovne podatke o sigurnosti i pouzdanosti komandne kabine i servisnog dela. Zatim je poleteo i Apolo 8. Tročlana posada se uputila ka Mesecu, obletela ga i vratila se na Zemlju. To je bio najduži put koji je čovek do tada ostvario.

Danas posle tri decenije od tih burnih događaja istorije kosmonautike znamo i neke podatke koje su Rusi držali u tajnosti. Oni su dva puta u probnoj fazi pokušali da lansiraju svoj brod koji je kasnije trebalo da ponese čoveka na Mesec. Ali oba puta brod je još na lansirnoj rampi eksplodirao. Drugi put eksplozija je bila toliko snažna da je poginulo nekoliko stotina ljudi. Konačno, morali su da odustanu. Njihov glavni konstruktor, Koroljev, umro je dve godine ranije, čitav projekat postao je preskup za njih (Amerikanci su u avanturu osvajanja Meseca utoršili pet puta više para od njih) i jednostavno nisu imali sreće.

Saturn V nosi Apolo 11

Ali Rusi se ipak nisu lako predavali. Odustali su od ljudske posade, to je istina, ali još uvek su imali šansu da prvi donesu parče Meseca na Zemlju. Tri dana pre no što je poleteo Apolo 11 sa svojom ekspedicijom na Mesec, 13.7.1969. Sovjeti su lansirali automatsku stanicu Luna 15. Njen zadatak je bio da se meko spusti na Mesec, uzme uzorke mesečeve površine i vrati se na Zemlju. Ali Luna se slupala. Neki uređaji su otkazali i ona se razbila .

Apolo 11 je lansiran 16. jula 1969. napravio krug oko Zemlje i odleteo do Meseca. Dva kosmonauta su prešla iz matičnog broda u mesečev modul Orao (pri tome nisu morali da izlaze u slobodan prostor jer je modul bio spojen sa matičnim brodom), odvojio se od matičnog broda i meko spustio na Mesec. Nil Armstrong je zatim načinio svoj istorijski "mali korak", izgovorio istorijske reči. Zatim je izašao i drugi član posade, Edvin Oldrin. To je bilo 21. jula 1969.

Naravno astronauti su poslati na Mesec da rade i nakon što se stišalo prvo uzbuđenje oko iskrcavanja, oni su instalirali mini seizmičku stanicu, lasersko ogledalo (za merenje odstojanja Meseca od Zemlje) i instument za hvataje čestica sunčevog vetra. Posle dva časa i 40 minuta pokupili su 31,5 kg. uzoraka mesečevog tla, vratili se u modul, uzleteli, spojili se sa matičnim brodom (tu ih je čekao treći članposade Majkl Kolins) i vratili se na planetu.

Armstrong... još jedna sekunda i kročiće na Mesec

Tako se završila jedna od najvećih trka u istoriji. Bilo je to za nauku, za čitavo čovečanstvo veoma korisno takmičenje. Rivalstvo dve svemirske sile provociralo ih je i motivisalo da napregnu sve svoje znanje, pamet i veštinu. I uspeli su. Takvi su Zemljani.

Lunarni programi su živeli još neko vreme. Na Mesec je bilo upućeno još šest brodova iz programa Apolo. Jedan, Apolo 13, nije imao sreće. Na 350 hiljada kilometara od Zemlje došlo je do teškog oštećenaja u brodu zbog eksplozija rezervoara sa kiseonikom na servisnom modulu. Spuštanje na Mesec je otkazano, a posada se posle nekoliko dana drame jedva spasla. Poslednja poseta čoveka Mesecu bila je 1972. godine brodom Apolo 17. Nakon toga američki letovi su obustavljeni.

U međuvremenu su i Rusi konačno uspeli da donesu svoje parče Meseca na zemlju (Lune 16, 1970.). Na Mesec nisu poslali čoveka, ali su tamo spustili dva svoja automatska vozila, Lunahod 1 i 2. Bile su to prave pokretne laboratorije kojima se upravljalo sa zemlje. Mesecima su putovale bespućima Meseca, prevalile na desetine kilometara i izvršile brojna ispitivanja njegove površine. Zadnja sovjetska letilica bila je Luna 24 (1976). Nakon toga dalji letovi su obustavljeni. Istorija se ponavlja. Za dalja istraživanja opet je potrebno neko novo sredstvo, nova tehnologija. Potrebno je osnovati naučnu koloniju tamo gore. Sledeće ekspedicije su planirane za karaj sledeće decenije.

Legendarni govor Kenedija - septembar 1962. god

• APOLLO PROGRAM
• Apolo 1 - dramatična priča o početku projekta Apolo.
• Apolo 7 - Prvi test komandnog i servisnog modula sa ljudskom posadom
• Apolo 8 - Čovek oko Meseca
• Apolo 9
• Apolo 11 - prvi čovek na Mesecu
• Apolo 12 - druga misija sa ljudskom posadom na Mesec
• Apolo 13 - 13. aprila 1970. snazna eksplozija osujetila je treću posetu ljudske posade Mesecu i ugrozilo živote tri astronauta...
• Apolo-Sojuz