Astronautika: istorija

Početkom 1969, tokom treninga evakuacije kosmičkog broda u istočnom Atlantiku izgubljena je maketa kapsule “Apolo”. Nekoliko meseci kasnije, kapsulu je pronašla posada jednog sovjetskog broda. Do septembra 1970. ona je bila u SSSR-u, posle čega je vraćena iznenadjenim Amerikancima, koji su mislili da je “Apolo” završio na dno Atlantika.

Priča o izgubljenom “Apolu” je jedan od najneobičnijih dogadjaja u istoriji astronautike, koji, uzgred budi rečeno, i nema toliko direktnih veza sa kosmičkim letovima. Ovde nema NASA-e, nema raketa-nosača, nema astronauta, čak izgubljeni “Apolo” nije niti leteo u kosmos. U stvari, glavni akteri ovog dogadjaja su specijalna aerokosmička spasilačka grupa američkog ratnog vazduhoplovstva (ARRS), maketa komandnog modula kosmičkog broda “Apolo” i, što je za ovu priču posebno zanimljivo - sovjetski, kako je nevedeno u ruskim izvorima, ribarski brod “Apatit”.

Kapsula “Apolo” koja je izgubljena pripada seriju od tridesetak, da ih tako nazovemo “šablonskih” maketa, inžinjerskih modela koji su projektovani isključivo za različite vrste ispitivanja. U terminologiji NASA-e, one nose oznaku BP (od reči “boilerplate” – “šablon”), a maketa koja je izgubljena imala je kod BP-1227.Ove makete su korišćene kako za testiranja komponenti kapsule, tako i za analizu procedura misija kosmičkih brodova. Jedna odtih procedura je bila obuka mornaričkog i vazduhoplovnog osoblja u pronalaženju, zahvatu i podizanju kapsula “Apolo” na mnogobrojnim lokacijama širom sveta i tokom različitih vremenskih uslova. Zbog toga su ove makete bile identične po obliku, dimenzijama i težini sa pravim kapsulama “Apolo”. Takodje, imale su iste delove na spoljašnjoj površini radi lakšeg zahvata, stavljanja gumenog prstena oko nje (u cilju bolje stabilizacije na vodi) i bezbednog podizanja na palubu prihvatnog broda. Medjutim, za razliku od pravih kapsula “Apolo”, ove makete nisu imale toplotni štit, termičku zaštitu i unutrašnju opremu.

kapsula maketa

Maketa BP kapsule “Apolo”

Zanimljivo je da u ovim testiranjima NASA nije bila direktno uključena, već je po predaji maketa grupi ARRS prepuštala tim timovima i njihovim komandantima da organizuju i obave treninge prema njihovim internim planovima. To je jedan od osnovnih razloga zašto se o tome kako je kapsula izgubljena zna tako malo. U NASA-i nema nikakvih zapisa o ovom incidentu, dok su grupe ARRS tokom svih ovih godina toliko transformisane da su izbugljeni tragovi vojnih dokumenata, ako su oni uopšte i postojali.

Grupe ARRS su bile vojni timovi sastavljeni od pilota helikoptera i aviona i ronioca. Njihov prvi zadatak je bio da na osnovu svetleće signalizacije kapsule i malog elektronskog emitera, pronadju kapsulu koju je u more spustio neki od prihvatno-trenažnih brodova Američke ratne mornarice (USN). Po spuštanju makete u more, brod se udaljava na oko 30km od nje, prepuštajući grupi ARRS da trenira pronalaženje i obezbedjenje kapsule. Operativci grupe ARRS su imali na raspolaganje avione i helikoptere, tako da su trenirali dva načina spuštanja do kapsule. Ako su avioni bili uključeni u potragu za kapsulom, operativci ARRS-a su skakali padobranima u more nedaleko od nje. U drugoj varijanti, helikopter stiže do kapsule, spušta se na malu visinu, ronioci skaču u vodu, dolaze do kapsule i oko nje stavljaju sigurnosni gumeni prsten. Posle toga, prihvatni brod stiže do kapsule i kranom je, uz asistenciju ronioca ARRS-a podiže modul iz vode na palubu.

ronilac apollo 14Ronilac ARRS-a pred skok u vodu

s71 19475Operativci ARRS-a evakuisu astronaute sa mesta spustanja

evakuacijaPo evakuaciji astronauta operativci ARRS pripremaju kapsulu "Apolo" za prebacivanje na palubu broda

Postoji nekoliko verzija o tome gde je kapsula izgubljena. Jedna od njih kaže da se incident desio blizu Azorskih ostrva, druga u Severnom moru, trećanedaleko od južnih obala Velike Britanije a četvrta u Baskijskom zalivu blizu severnih obala Francuske. Kako je sovjetski brod pronašao kapsulu upravo u Baskijskom zalivu, mnogi analitičari smatraju da je maketa “Apola” tamo izgubljena, ili pored južnih obala Velike Britanije odakle su je morske struje La Manša odvele dole na jug, do Baskijskog zaliva. Kako je vojna jedinica ARRS koja je učestvovala u obuci sa BP-1227 bila stacionirana na Azorskim ostrvima, a maketa pronadjena u Baskijskom zalivu, najverovatnije je da je ona izgubljena u vodama istočnog Altantika, izmedju ove dve lokacije.

Takodje, postoji nekoliko varijanti o tome ko je izgubio kapsulu. Ratna mornarica (USN) i Obalska straža SAD tvrde da je kapsulu izgubilo Ratno vazduhoplovstvo (USAF), odnosno jedna odnjegovih specijalnih grupe ARRS. Kao što smo naveli, grupa ARRS-67 (“Noćne sove”) je do početka 1970. bila stacionirana na Azorskim ostrvima. Posle toga je prebačena u Englesku. Pretpostavlja se da je upravo ova operativna grupa učestvovala u treninzima podrške misije “Apolo-9” sa modulom BP-1227 tokom januara / februara 1969.Naime, tokom lansiranja, putanja leta rakete-nosača “Saturn V” i kosmičkog broda “Apolo” prolazi preko Atlantika. U slučaju kvara za vreme teetape leta, “Apolo” bi morao da se odvoji od rakete i prinudno spusti na talase istočnog Atlantika, blizu obala Evrope. Zbog toga je grupa ARRS-67 bila stacionirana na Azorskim ostrvima i tamo i široj akvatoriji oko zapadnih obala Evrope trenirala kako da pronadje, obezbedi i evakuiše maketu kapsule BP-1227. Pored ARRS-67 takodje pojedini izvori govore da je Kraljevska mornarica Velike Britanije izgubila kapsulu, medjutim dobro je poznato da ona nije učestvovala u ovakvim operacijama.

O tome kako je kapsula izgubljena ne postoje nikakvi dokumentovani izvori. Poznato je da su vode istočnog Atlantika veoma nemirne, često ima guste magle, jakih vetrova, velikih talasa i snažnih morskih struja. Možda je grupa ARRS-67 nameravala da obavi trening upravo u ovakvim uslovima, da bi bila spremna i za najekstremniju situaciju spašavanja astronauta. Tada je očigledno došlo do nekih problema, možda u organizaciji treninga, možda sa signlizirajućom opremom makete možda sa tehnikjom koju je grupa ARRS koristila do dodje do mesta gde se nalazi maketa. Konačno, možda je kombinacija svih ovih i drugih faktora dovela do toga da je kapsula ostavljena u vodi duže nego što je trebalo i da operativci ARRS-a nisu mogli da je pronadju. Pored toga, svaljivati krivicu samo na jednu operativnu grupu u veoma složenom procesu kakav je bio trening osoblja u pronalaženju i evakuaciji kapsule “Apolo” dosta je neobičan gest Ratne mornarice. Njeni pripadnici su takodje učestovali u ovim operacijama, jer je upravo brod USN spustio maketu BP-1227 u vodu.

Sve u svemu, nošena jakim morskim strujama, najverovatnije prikrivena gustom maglom, kapsula je izgubljena. Pokušaji da je pronadju ostaju bez rezultata, a kada je pao mrak operacije su obustavljena. Moguće je da je grupa ARRS-67 nekoliko dana tragala za kapsulom, ali bez rezultata. Najverovatnije misleći da je potonula (iako je “Apolo” projektovan da dugo ostane na vodi), ARRS-67 diže ruke od dalje potrage.

Koliko su informacije o ovom dogadjaju i sada posle toliko godina magloviti, govori to da pored verzije sa grupom ARRS i britanskom mornaricom, postoji još jedna tipično hladnoratovska “sovjetska” varijanta, više da bi se našlo opravdanje za ovakav, za kada je američka vojska u pitanju, neobjašnjiv promašaj. Prema njoj, jedna sovjetska atomska podmornica je ispod vode doplovila do makete kapsule, zakačila je metalnom sajlom i - odvukla u Murmansk!

Elem, kako je u stvari kapsula BP-1227 dospela u ruke sovjetskih moreplovaca broda “Apatit”?

U časopisu “Novosti kosmonavtiki” (broj 6 za 2015.) objavljeno je pismo Dmitrija Jermolajeva, istoričara i novinara iz Murmanska, koje odslikava (naravno, tek delimično) sovjetsku stranu ovog neobičnog dogadjaja iz istorije hladnoratovskih odnosa dve velesile. U pismu je naveden razgovor sastarijim mehaničarom broda “Apatit” Aleksandrom Andrejevim koji je bio na brodu kada je maketa kapsule “Apolo” pronadjena. Zanimljivo je da je mehaničar Andrejev o ovom dogadjaju govorio još 2007. u intervjuu murmanskom listu “Komsomolka”.

U junu 1969, sovjetski, kako se navodi u tekstu ribarski brod “Apatit” se krcat sa tovarom vraćao u svoju bazu u Murmansk, iz voda Južnog Atlantika. Naravno, nije isključeno kao što pojedini zapadni analitičari navode, da je “Apatit” pod maskom ribarskog broda, pratio aktivnosti američkih brodova oko Azorskih ostrva. U svakom slučaju, brod je prošao nedaleko od Gibraltara, i ušao u Baskijski zaliv. Uslovi plovidbe su bili idealni.Ubrzo posle toga, posada je primetila neki objekt u vodi. Kapetan broda Ivan [anjkov je naredio dase skrenesa kursa. Kada je “Apatit” došao do tog objekta ispostavilo se da je to, kako je rekao Andrejev, metalna kopija američkog kosmičkog broda. Pored nje je, spojena metalnim užetom, plovio kontejner narandžaste boje.

brod

Neobičan “ulov” - sovjetski brod “Aptatit”

kapetan Kapetan “Apatita” Ivan Šanjkov

Kapetan Šanjkov je naredio da se maketa “Apola” izvadi iz vode. Bila je to, kako kaže Andrejev rizična operacija jer je nosivost krana bila tri tone, a nije se znalo kolika je težina kapsule. Sve je, medjutim prošlo bez problema, maketa je (skupa sa kontejnerom) podignuta iz vode i prebačena na palubu. U kontejneru, mornari su pronašli spasilačku opremu, ronilačko odelo i ribolovački štap. Unutar same makete nije bilo ničega. O neobičnom otkriću odmah je prosledjena šifrovana poruka u Murmansk. Po dolasku u Murmansk, maketa kapsule je predate agentima KGB-a, koji su zauzvrat u znak zahvalnosti na ovaj zanimljiv “ulov” kapetanu [anjkovu poklonili lovačku pušku.

Maketu kapsule “Apolo” detaljno su pregledali i proanalizirali inženjeri CSKBM-a. Sovjetska škola projektovanja kosmičkih brodova je u odnosu na američku bila potpuno drugačija, tako da je malo toga ova prazna maketa, bez ikakve opreme i instrumenata, mogla da pruži sovjetskim inženjerima. Kada su analize završene, kao znak dobre volje, kontaktirana je američka ambasada u Moskvi. Pored toga, postoje nagoveštaji da je za vreme posete Vašingtonu krajem leta 1970, sovjetski akademik Anatolij Blagonravov obavestio direktora NASA-e Tomasa Pejna o tome da SSSR ima u svom posedu izgubljenu maketu kapsule “Apolo” koji bi želili da vrati SAD-u. Kada se za ovo saznalo, u Vašingtonu je podignuta velika prašina. Neki izvori čak navode da je Pejn zbog ovog skandala skinut sa mesta administratora NASA-e (drugi da je smenjen jer se navodno protivio zajedničkom kosmičkom letu sa Rusima “Apolo-Sajuz”). Ono što je medjutim izvesno je da je Tomas Pejn, napustio fotelju administratora NASA-e 15. septembra 1970. manje od godinu i po danu nakon što ga je predsednik Nikson imenovao za trećeg direktora američke kosmičke agencije, a samo sedam dana nakon što je u Murmansku obavljena primopredaja makete BP-1227.

Sve u svemu, posadi američkog broda Southwind (“Južni vetar”) koji je krstario Severnim Ledenim okeanom naloženo je, bez objašnjenja da promeni kurs i otplovi za Murmansk. Dok je posada bila u razgledanju grada, predstavnici američki ambasade su skupa sa sovjetskim zvaničnicima predali kapetanu broda Southwind maketu kapsule “Apolo”. Bilo je to 8.septembra 1970. i ovekovečeno je snimcima koje je 1981. pronašao i obelodanio jedan madjarski novinar.Kako je primopredaja obavljena samo nekoliko meseci posle dramatičnog leta “Apolo-13”, mnogi su mislili da je maketa BP1227 korišćena upravo za obuku prihvatnog osoblja za ovu misiju. Tek se mnogo kasnije, zahvaljjući ruskim izvorima, ispostavilo da je kapsula bila u posedu SSSR-a mnogo duže.    

Po povratku u SAD, maketa BP-1227 je promenila nekoliko mesta (čak je nakratko bila u Nacionalnom muzeju za vazduhoplovstvo i kosmos), posle čega je dospela na svoje krajnje odredište - u Narodni muzej gradića Grand Rapids, država Mičigen. Tamo je postavljena ispred muzeja, i služi kao vremenska kapsula koja treba da bude otvorena 2076.

Dogadjaj sa izgubljenom maketom kapsule “Apolo”, ma koliko bio neobičan i još uvek sa toliko nepotpuno razjašnjenih detalja, doveo je do jednog od prvih “kosmičkih” kontakata predstavnika dveju velesila. Vrhunac ovih kontakata usledio je pet godina kasnije, kada su se jula 1975.tokom istorijske misije prvi put spojili kosmički brodovi – sovjetski “Sajuz” i američki “Apolo”. Iz ovog projekta kasnije je rodjen program “Mir-Šatl”, a zatim i kruna saradnje država u kosmosu – Medjunarodna kosmička stanica.

ambasadaPredstavnici američke ambasade preuzimaju maketu BP-1227 u Murmansku

ukrcavanje1 ukrcavanje makete

Ukrcavanje makete kapsule “Apolo” BP-1227 na brod Southwind u luci Murmansk

grandrapsid

BP-1227 kao vremenska kapsula u gradu Grand Rapidsu

 

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Komentari

  • Драган Танаскоски said More
    Iako je to najveća brzina nečega što... 5 sati ranije
  • Baki said More
    Dobar izbor, zaslužuje pađnju. Sonda... 7 sati ranije
  • Драган Танаскоски said More
    Bilo je još, za ćirilicu, ne bih rekao... 8 sati ranije
  • Željko Kovačević said More
    Sjajan tekst! 9 sati ranije
  • Драган Танаскоски said More
    Evo analogije koja može da pomogne... 20 sati ranije

Foto...