Do pre samo neku godinu, ruska raketna i kosmička industrija obuhvatala je preko sto kompanija koje su zapošljavale 230-250 hiljada ljudi. Celokupan pogled na kosmički sektor prikazuje kompleksnu sliku. Nakon dubokog pada devedesetih godina[1] i velikih financijskih ulaganja u kosmos početkom veka, Rusija je ponovo zauzela svoje mesto u ovom sektoru. Ovo je priča o stanju u ruskoj kosmičkoj industriji u prvoj deceniji XXI veka – mnogi koreni današnjeg stanja sežu odatle.
Škripavi točkovi napretka: Ruska kosmička industrija vapila je za reformama još od počeka XXI veka.
Zahvaljujući vladinim subvencijama, kosmička industrija se sudarila sa globalnom ekonomskom krizom 2008. godine relativno neokrnjena. Prema izveštajima, tokom 2006-2010, proizvodnja u kosmičkoj industriji bila je dvaput veća nego na drugim poljima ruske ekonomije. Međutim, uprkos dodatnom finansiranju realnost je pokazala da se parama ne može kupiti baš sve. Tipično za čitavu rusku ekonomiju, i nacionalni kosmički sektor je na ulasku u drugu dekadu novog veka konstantno patio od zastarele infrastrukture, odliva mozgova, i neefikasnosti.
Uspešna lansiranja raketa Rusije u orbitu. Rusija je ipak uspevala da održi neku dominaciju.
OPŠTI PROBLEMI INDUSTRIJE
Do kraja prve dekade, slab kvalitet elektronskih komponenti korišćenih u ruskoj kosmičkoj industriji postao je glavna tema diskusija na stručnim kolegijumima ruske kosmičke industrije, kojima je tada predsedavao potpredsednik vlade Sergej Ivanov. Prema tadašnjim pisanjima “Rosiskaje Gazete”, Ivanov je optuživao agencijske procese kontrole kvaliteta za gubitke ili ubogaljivanja velikih ruskih satelita, uključujući „Monitor-E“, „KazSat-1“ i „Persona“.
U septembru 2009. godine, Genadi Rajkunov, generalni direktor CNIIMaša (rus. ЦНИИмаш), glavnog ruskog centra za izdavanje tehnoloških sertifikata, izjavio je za novinsku agenciju „Interfaks“ da su kriterijumi u kontroli kvaliteta u raketnoj i kosmičkoj industriji degradirani i da moraju da budu drastično promenjeni. „Organizacioni i metodološki menadžment kvaliteta i pouzdanosti u kontrolnim jedinicama unutar raketne i kosmičke industrije je uništen, a same te jedinice osakaćene,“ izjavio je Rajkunov u svom govoru o problemima u industriji u Dumi (Ruskoj skupštini).
Rajkunov je dodao da se problemi manifestuju u porastu broja kvarova tokom letnih testiranja i operativnog korišćenja kosmičke tehnologije. Prema rečima Rajkunova, većina kvarova je poticala od nedovoljnog testiranja i provera i prevelikog oslanjanja na proračune umesto na stvarna testiranja. U isto vreme, celokupna infrastruktura za testiranja ruske kosmičke agencije, „Roskosmosa“, naučno je i fizički bila zastarela. „Potrebno je unaprediti celokupnu industriju i (u saradnji sa Ministarstvom odbrane) unaprediti unutaragencijski informacioni sistem radi poboljšanja pouzdanosti i tehničkog nivoa raketa i kosmičke tehnologije.“
NIZ KVAROVA
Izveštaju lansiranja ruskih satelita tokom prve dekade novog veka samo su potvrila zabrinutost koju su izražavali kosmički stručnjaci. Početkom decembra 2009. godine, satelit „Koronas-Foton“ (rus. „Коронас-Фотон“), jedini ruski namenski naučni satelit u to vreme u orbiti, pokvario se a svi pokušajui da se „oživi“ ostali su bez uspeha. Kao glavni krivac navođene su akumulatorske baterije lošeg kvaliteta. Satelit je lansiran 10 meseci ranije, sa velikom nadom da bi mogao da oživi poljuljani kosmički program zemlje. Bio je to samo jedan u čitavom nizu neuspeha ruskih satelita tih godina:
Solarni satelit “Koronas-Foton” tokom spajanja sa raketom “Ciklon 3” na Plesecku u januaru 2009. Satelit je nosio 12 instrumenata i bio je težak 1.900 kg.
„Liana“: Elektronski špijunski satelit nove generacije sklonjen je sa lansirne rampe zbog ozbiljnih tehničkih problema, samo dan pre planiranog starta u julu 2009. Na kraju je lansiranje u novembru 2009. bilo uspešno, uprkos početnih problema u orbiti sa otvaranjem nosećih panela sa senzorima.
„Meteor-M No. 1“: Meteorološki satelit je stigao uspešno u orbitu 17. septembra 2009, ali ključni instrument, skener Zemljine površine u infracrvenom spektru, nije mogao da na pravi način funkcioniše zbog kvara na rashladnom sistemu, potrebnom za održavanje temperature senzora na ispod 100 K. Problem je takože uticao na raspored lansiranja letilice „Elektro-L“, koji je koristio sličan uređaj za meteorološka osmatranja.
„Sterh 1 i 2“: Dva mala satelita nove generacije (rus. „Стерх“) za pretragu i spasilačku navigaciju (sistem КОСПАС-САРСАТ) trebala su da rade 5 godina. Međutim, zbog problema prilikom testiranja opreme, proizvedeni su daleko posle svih rokova. Prvi satelit je lansiran 21. jula 2009, ali je ubrzo potom prijavio probleme. Zbog pogrešnog polariteta sistema za kontrolu leta, satelit je okrenuo solarne panele suprotno od Sunca. Drugi satelit je uzleteo 17. septembra 2009, i takođe se susreo s problemima. Usled loše otvorenog gravitacionog nosaća došlo je do problema sa kontrolom položaja.
„Meridian-1“: Satelit za vojnu komunikaciju nove generacije lansiran 24. decembra 2006, pokvario se pre projektnog roka. Njegov proizvođač, ISS „Rešetnjov“, izjavio je domaćim medijima da je uzrok sudar sa kosmičkim otpadom, što je u industriji čest izgovor kada nije moguće utvrditi tehnički kvar.
„Persona“: Špijunski satelit nove generacije, čiji je radni vek trebalo da bude minimum 7 godina, doživeo je veliki kvar ubrzo pošto je ušao u orbitu u julu 2008. godine. Istražna komisija je krivila lošu brodsku avioniku, koja nije mogla da izdrži kosmičko zračenje. Prema nezvaničnim izvorima, zemaljska kontrola je uspevala da komunicira sa satelitom i da prihvata njegove slike, ali je satelit ostao „feleričan“.
„KazSat-1“: ruski satelit izgrađen za kazačku vladu lansiran u junu 2006, sa projektovanim radnim vekom od 12 godina. Povi problemi su uočeni u aprilu 2008, a komunikacija je prestala u novembru iste godine.
Kao što se vidi, spisak je (pre)dug. Tu su još sateliti: „Tatjana 1 i 2“, „UgatuSat“, „Belka“, „Sič 1M“, „Meridijan-2“, i drugi, i svi su bili lansirani i doživeli probleme u prvoj deceniji novog stoleća. Ni sledeća decenija nije donela boljitak. Svake godine Rusi su gubili godišnje najmanje po pet letilica (ne samo satelita već i robotskih teretnjaka koji su trebali da nose potrepštine na ISS). Naravno, najveći međunarodni odjek izazvao je gubitak međuplanetne sonde “Fobos-grunt”, od koje su i Rusi (a bogami i ja!) očekivali tako mnogo.
 |
Izgubljeni sateliti “Koronas-Foton” i “Meteor-M”. Stotine i stotine miliona dolara svake godine je odlazilo u nepovrat zbog raznoraznih problema koji su se decenijama nakupljali u ruskoj kosmičkoj industriji. |
 |
 |
Špijunski satelit “Persona” (14F137), poznat i kao “Kvarc”, imao je težinu od preko 7 tona. Lansiran je u julu 2008. na orbitu visine 727 km. Već u februaru 2009. propao je zbog kvara elektronike. |
Konačna sudbina “Fobos-grunta”! Još jedan neuspeh “Roskosmosa” i “Lavočkina”. Bila je to 19. ruska sonda lansirana ka Marsu od 1960. – nijedna od njih nije imala potpuni uspeh.
Teretni brod “Progress 44” pao je 2011. sa svojom raketom “Sojuz-2” u Sibiru. Nedelju dana ranije pao je vojni satelit “Geo-IK-2” vredan \(300 miliona. Pola godine pre toga, pao je “Proton” sa tri navigaciona satelita”
SLAB KVALITET OPERATIVNIH SATELITA
Čak i kada su ruski naučni i vojni sateliti uspešno dospevali u orbitu, kvalitet informacija koje su slali često je bio ispod standarda koje su nalagali konačni korisnici. U septembru 2011. godine, dr Aleksandar V. Frolov, direktor “Rosgidrometa“ (rus. „Росгидромет“, Федеральная служба по гидрометеорологии и мониторингу окружающей среды России), nacionalne agencije za prognozu vremena, optužio je “Roskosmos” da njihovi sateliti šalju na Zemlju snimke lošeg kvaliteta. Prema izjavama Frolova, dva ruska satelita za daljinsko osmatranje – “Meteor-M1“ i „Elektro-L“ – nosila su instrumente koji nisu bili proizvedeni prema dogovorenim specifikacijama, te su slali beskorisne podatke. Florovljev intervju sa novinarima dat je neposredno posle nekoliko velikih neuspeha pri lansiranju u 2011. godini[2], pa je njegova retka kritika kosmičke industrije naišla na odjeke u mnogim ruskim novinskim agencijama.
Navedeni problemi su imali svoje korene još u sovjetskom periodu, kada su određena vladina tela kontrolisala raketnu industriju – Ministarstvo opšte mašinogradnje SSSR-a (MOM) (rus. Министерство общего машиностроения СССР) – igrajući dvostruku ulogu: naručivanja i razvoja kosmičkih letilica. Pošto su često ruski brodovi bili modelirani prema zapadnjačkim ekvivalentima, industrijska preduzeća su se retko suočavala sa pritiskom tipa „život ili smrt“ sa konkurencijom unutar zemlje, a kamoli sa stranim protivnicima. Kao rezultat, dobili smo da kvalitet sovjetske avionike i drugiih ključnih komponenti na njihovim letilicama nikada nije bio osobitog kvaliteta.
Sistem je ostao uglavnom nepromenjen i nakon prebacivanja na „tržišnu“ ekonomiju i formiranja ruske kosmičke agencije „Roskosmos“[3]. Krajnji korisnici, kao što su „Rosgidromet“ ili naučni centri, malo su se šta pitali o tome kako i šta bi neka letilica tačno trebalo da radi. Povrh toga, vodeći kosmički zvaničnici su stalno „igrali“ između „Roskosmosa“ i industrije zarad sopstvenih karijera i održavali prisne odnose sa sebi ravnima u agenciji, koja je odobravala spremnost letilica za putovanje i samostalno davala dozvole civilnim kosmičkim sistemima spremnim za operativnu upotrebu[4]. Posle 2011. godine, „Rosgidromet“ je i dalje imao problem da zaigra ozbiljniju ulogu u razvoju civilnih satelita za daljinsko (radarsko) osmatranje[5]. Čak ni tada, ruska vlada nije bila spremna da krajnjim korisnicima obezbedi primarnu ulogu u definisanju tehničkih zahteva budućih letilica. „Rosgidromet“ je jedino mogao da se nada da će mu biti dozvoljeno da učestvuje u formiranju tehničkih zahteva za instrumente na saterlitima i njihov kasniji rad u orbiti.
OBNAVLJANJE MREŽE IZVOĐAĆA RADOVA
Uzroci nekih od najvećih problema u kontroli kvaliteta ruske kosmičke tehnologije ležali su u kidanju decenijama starih kooperantskih odnosa između proizvođača glavnih sistema i njihovih dobavljača. Ta mreža je formirana još tokom sovjetskog perioda i sad ju je trebalo obnoviti posle raspada SSSR-a. Mnogi podizvođaći su ostali u Ukrajini[6] i drugom novoosnovanim nezavisnim državama, dok je veliki broj drugih propao zbog manja poslova tokom devedesetih godina. Novi ugovarači poslova i izvođači radova su često bile mlade kompanije sa malo iskustva u razvoju kosmotehnike i često su pravili skupe greške koje su odlagale projekte. Da stvar bude gora, kao i kod nas, neke firme i organizacije su se i tamo okrenule prevarama, obmanama i malverzacijama.
Nekada sovjetska, a danas ukrajinskadvostepena raketa “Zenit-2”. Može da se lansira jedino iz Bajkonura. Današnje verzije teško da će iše ikad biti lansiranje, jer su Rusi odustali od daljeg korišćenja. Tokom devedesetih, izvršeno je samo jedno lansiranje ove rakete (grupa američkih komunikacionih satelita “Globalstar”), ali je i to završeno neuspehom jer je otkazao II stepen.
INOSTRANE KOMPONENTE
Kao rezultat sužavanja baze podizvođačkih kooperanata, ruska kosmička industrija se suočila sa postepenim gubitkom sposobnosti za proizvodnju mnogih bitnih komponenti za kosmičke letilice. Početkom 2011. godine, Anatoli Nikolajevič Perminov, tadašnji direktor “Roskosmosa”, izjavio je novinarima da ruske letilice sadrže 70-80 procenata uvoznih komponenti. Zbog strateške važnosti kosmičke tehnologije, ruska vlada je shvatila da je da je nezavisnost “od glave do pete” u razvoju letilica od kritične važnosti za nacionalnu bezbednost. Perminov je obećao investicije za ostvarivanje napora u postizanju nezvisnosti u razvoju sofistikovane avionike za kosmičke letilice. Kako je tada obećao, prihodi svakog sedmog projekta koji se realizuju u kosmičkoj industriji odlaziće za razvoj domaće avionike.
STARENJE PERSONALA, ODLIV MOZGOVA, MALE PLATE
Nakon što je predstavljala jedna od najprestižnijih sektora sovjetske ekonomije, kosmička industrija je tokom devedesetih izgubila mnoge svoje stručnjake a zamenile su ih mlade radne snage koje su se u istom periodu pojavile na tržištu rada. Kao rezultat, dobili smo da su se kosmičke kompanije sve više borile ne bi li održale visoki profesionalni kvalitet svojih radnika i inženjera.
Jedan od kritičnih faktora koji je doveo do gubitka kvalifikovanih stručnjaka bile su slabe plate u industriji. Iako su vremena kada su plate radnicima kasnije više meseci bila prošlost, raketne kompanije su često bile po visini plata iza većine sektora ruske ekonomije. Prema izveštajima “Akademije za astonautiku Ciolkovski”, prosečna mesečna plata u kosmičkoj industriji iznosila je 6.108 rubalja[7] (~\)220). Radi poređenja, kompanije za proizvodnju gasa su svoje radnike plaćali mesečno u proseku 13.500 rubalja, dok je naftna industrija davala oko 24.800 rubalja. Situacija se polako popravljala tek u prvoj deceniiji novog veka.
U 2008. godini, prosečna primanja u Državnom istraživačkom i proizvodnom kosmičkom centru CSKB “Progress” (proizvoivođačima raketa “Sojuz-FG” za letove ljudi, i “Sojuz-U” za bespilotne letove), iznosila je 13.000 rubalja. Tehničar prosečnog ranga u kompaniji NPO “Lavočkin” (proizvođaču skoro svih letilica na Mesec, Mars, Veneru, itd.), mogao je da dobije 9.000-12.000 rubalja (~\(320-450). Vrhunski inežeri sa iskustvom mogli su dobijali 16.000-20.000 rubalja. Tokom angažmana u Bajkonuru, ruski radnik je dnevno dobijao oko \)55 (€ 75), dok je njegov francuski kolega za isti posao na kosmosdromu Kuru dobijao i do €800!
Ruska kosmička industrija је vršila neke pokušaje da privuče bivše zaposlene pogubljene u prethodnim decenijama. Tokom 2009, na onlajn forumu magazina „Novosti Kosmonavtiki“ nuđen je posao u kompaniji za razvoj raketnih motora „Proton-PM“[8] u gradu Permu, sa mogućnošću ponavljanja treninga i doškolovavanja i nastavka radnog iskustva – važnog elementa za bivše zaposlene. Najmanja plata mašinca kretala se oko 25.000 rubalja mesečno.
INDUSTRIJSKA KONSOLIDACIJA
Da bi nekako oživeo industriju u post-hladnoratovskoj eri, “Roskosmos” je preduzeo velike reorganizacione i konsolidacione napore. Međutim, originalna ideja o formiranju jedne velike državne korporacije zamenjena je idejom o mnogobrojnim “integrisanim jedinicama”, gde bi Kremlj i dalje zadržao veliki deo kolača[9]. Od kraja 2009, “Roskosmos” je bio nadgledao dve vrste organizacija:
Organizacije tipa OAO (kompanije sa ograničenom odgovornošću):
- RKK “Energija”, grad Koroljev (letilice sa ljudskom posadom);
- VPK NPO “Mašinostojenija”, Reutov (krstareći projektili);
- ISS “Rešetnjov”, Železnogorsk (primenjeni sateliti);
- Naučni centar raketno-kosmičke industrije RKP IS
- Državni centar OAO “Makejev”, Mias (podmornički balistički projektili);
Organizacije tipa FGUP (Federalna preduzeća):
- GKNPC “Hruničev”, Moskva (rakete i letilice);
- NPC AP “Piljugin”, Moskva (avionika, senzori);
- CSKB “Progress”, Samara (rakete i letilice, sateliti);
- CENKI (nansirna infrastruktura);
- NPO “Lavočkin”, Moskva: (civilne i vojne letilice, gornji stepeni);
Pored navedenog, „Roskosmos“ je nadgledao i potpuno državni centar za testiranja, NIC RKP (bivši NII „Himmaš“) iz Moskve..
Od februara 2010. godine, bilo je još nekoliko kompanija u stanju formiranja:
- OAO “Kometa”, Moskva – korporacija za kosmičke sisteme specijalne namene;
- OAO NPK – visokoprecizni instrumenti:
- OAO NPK Iosifyan Remote-sensing space systems,
- OAO “Corporatiom Moscow” – Termički terhnološki institut;
Tokom prve decenije, veće i financijski zdravije kompanije započele su proces vertikalnog apsorbovanja svojih bivših podizvođača, koji više nisu bili u stanju da sebi obezbede dovoljno poslova za preživčljavanje. Uz odobrenje predsedničkog dekreta od 3. februara 2007. godine, moskovski proizvođač raketa i letilica GKNPC “Hruničev” apsorbovao je kompanije PO “Poljot” (proizvođač raketa oz Omska), “Proton-PM” (proizvođač motora iz Perma), fabriku mehanike u Voronježu (proizvođač motora za “Protonove” prve i druge stepene, “Sojuzove” treće stepene, i “Zenitove” dodatne stepene), Isajevljev hemijsklo-automatski konstruktorski biro KBHA (konstruktore i proizvođače hemijskih motora, kosmičkih reaktora i gasnih lasera), i KBHM (proizvođač motora za dodatne stepene “Briz”). U avgustu 2009, ruski predsednik Dmitri Medvedev je potpisao dekret kojim je na “Hruničeva” prebačeno većinsko vlasništvo nad konstruktorskim biroom KB “Himmaš” iz Voronježa.
Među posebno kontroverznim udruživanjima bilo je spajanje RKK “Energije” sa Gluškovljevim NPO “Energomašom”, vodećim ruskim proizvođačem raketnih motora. Pričalo se da su se direktori “Energomaša” opirali pripajanju, smatrajući da su u stanju da se takmiče sa NPO “Energijom” na konkursima. Kritičari pripajanja su pominjali potencijalnu mogućnost gubitka sposobnosti “Energomaša” za inovacije. Paralelno sa preuzimanjem “Energomaša”, RKK “Energija” je u to vreme punom parom radila na preuzimanju većinskog dela bankrotiranog konzorcijuma “Sea Launch“. Pričalo se da je „Energija“ preuzela „Sea Launch“ za samo 1 dolarski peni. Preuzimanjem „Energomaša“, RKK „Energija“ je mogla da kontroliše cene raketnih motora, ključne komponente za rakete „Zenit“ korišćene u projektu „Sea Launch“. Da bi što brže preuzeli „Energomaš“, „Energija“ je zatražila pomoć od Aleksandra Baglova, tadašnjeg zamenika načelnika predsedničke administracije u Kremlju, koji je u isto vreme bio i predsedavajući borda direktora u RKK „Energija“. To je bio klasičan slučaj sukoba interesa, jer je predsednik izričito branio visokim vladinim službenicima da u isto vreme budu i u upravnim odborima državnih korporacija. U oktobru 2011. godine, Baglov je morao da da ostavku na mesto direktora borda u RKK „Energija“, a zamenio ga je Mihail Kovalčuk, direktor Kurčatovljevog instituta, NICKI.
Samo da dodam, da je 2013. kompanija „Energomaš“ ostala većinski državna, ali da RKK „Energija“ ipak poseduje 14% njenih akcija.
[1] Budžet je u to vreme smanjen za čak 80%!. Dok je u vreme snažog Sovjetskog Saveza budžet za kosmos činio 1,5% ukupnog proizvoda zemlje, u vreme mlade Rusije pao je na samo 0,23%. U isto vreme, broj zaposlenih je smanjen za 60%.
[2] Misli se na neuspešna lansiranja vojnog/geodetskog satelita „Geo-IK-2“, komunikacionog „Ekspress-AM4“, vojnog „Meridijana No.5“ sa još 3 manja satelita, i teretnog broda „Progress M-12M“. Te godine, Rusija je imala 35 lansiranja, od čega 4 neuspela. SAD i Kina su imali samo po 1 neuspeh te 2011. godine.
[3] Agencija je osnovana 1992. godine. Prvi direktor je bio J. Koptev, koji je do tada radio u NPO „Lavočkinu“ na proizvodnji sondi za Mars. U prvim godinama agencija nije imala skoro nikakav autoritet, pa je, recimo, odluku o radu stanice „Mir“ i posle 1999. donela ne agencija već konstruktorski biro „Energija“, koji je na čelu imao privatnike. Isto tako, odluku o gradnji nove rakete „Angara“ nije donela agencija, već Hruničevljev biro koji je uspeo da nađe sredstva.
[4] Softver za brodski komleks upravljanja (BKU) „Fobos-Grunta“ pisala je privatna firma iz Moskve. Ranije su oni bili velika državna kompanija, sa puno stručnjaka i iskustva, te su tako i dobili posao. Međutim, oni su u međuvremenu bili privatizovani, inženjeri se razbežali po svetu a oprema rasprodata. Zaposleni su novi ljudi, bez znanja i iskustva ...
[5] U osvit prošlogodišnjeg hladnoratovskog pooštaravanja odnoda sa SAD, „Roskosmos“ je zatražio 7,2 milijarde evra za formiranje ultramoderne nacionalne satelitske mreže od 26 satelita u periodu 2016-2025 za monitoring okeana, kopna i vazduha.
[6] Svakako najznačajniji je Jangelov raketno-kosmički konstruktorski biro „Južnoje“ iz Dnjepropetrovska. Oni su ot auto-traktorske fabrike 1951. postali preduzeće za serijsku proizvodnju balističkih projektila. Danas proizvode rakete (ili njihove delove) „Zenit“, „Ciklon“, „Dnjepr“, „Majak“, i dr. Do prošle godine sve im je zavisilo od saradnje sa Rusijom, ali sada poslovna budućnost im je crna.
[7] Na stranu to što pare iz budžeta često nisu ni stizale do kompanija, prosečna mesečna plata u to vreme u vodećoj kompaniji zemlje za proizvodnju raketnih motora „Energomaš, iznosila je samo oko 3.000 rubalja (~$105).
[8] Jedna profi-reklama, sa modernom muzikom! Pogledaj!
[9] Originalni text se očigledno zalaže za kapitalistički koncept tržišne ekonomije, gde su sve kompanije nezavisne od države i rade svako za sebe prema uslovima koje diktiraju tržište i bankarski sektor. Taj koncept je upravo krivac za današnju globalnu financijsku i društvenu krizu koja će nas sve odvesti u ozbiljan ratni sukob, a koji danas negiraju sve velike svetske ekonomije – sem naše. Većina vodećih ekonomista sveta shvata da je ipravo udeo države značajan faktor za stabilnost velikih kompanija i ekonomsku financijskog sektora.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
