Iako je Bajkonur oduvek bio poznat u svetu kao mesto lansiranja sovjetskih kosmičkih misija, od nastanka 1955. pa do kolapsa SSSR-a 1991, primarna svrha centra je bilo testiranje balističkih projektila na tečno gorivo. Službeno (i tajno) ime centra bilo je Naučno-istraživački probni poligon №5 ili NIIP-5; odn. Državno probni poligon №5 ili GIK-5. Ostao je pod kontrolon sovjetskog i ruskog Ministarstva odbrane sve do druge polovine devedesetih, kada su ruska civilna kosmička agencija, “Роскосмос”, i njeni industrijski kooperanti započeli lansiranja sa sopstvenih rampi.
Polovinom 2006. godine, generalni direktor “Roskosmosa” dr Anatoli_Perminov je izjavio da će ruski vojni personal napustiti Bajkonur i premestiti se na Pleseck do kraja 2007. godine. U stvarnosti, taj proces se odvijao daleko sporije i mnogo bolnije za obične vojnike, koji su se neretko suočavali sa brojnim problemima koje je donosio povratak iz Kazahstana u Rusiju, a posebno sa obezbeđivanjem stanova za život. Pri svemu tome, 30. aprila 2008, kao jedan od poslednjih poteza u svom drugom predsedničkom mandatu, Vladimir Putin je potpisao dekret o raspuštanju GIK-5. Osam meseci kasnije, 16. decembra, novi ruski predsednik Dmitri Medvedev je potpisao novi naredbu o konsolidaciju bajkonurske infrastrukture. To je rezultiralo stvaranjem kosmičkog centra “Južni” predvođenog Sergejem Pavlovičem Smirnovom[1], i pripajanjem sredstava i proizvodnih pogona različitih podizvođača koji su snabdevali kosmodrom, uključujući KB “Motor”[2], KBOM[3], KBTM[4], KBTHM[5], NPF „Kosmotrans“[6] i OKB „Vimpel“[7]. Konsolidacija je obećavala smanjivanje nepotrebnih dupliranja i smanjivanje troškova rada postrojenja. Zauzvrat, „Roskosmos“ je objavio da će formirati specijalnu upravu odgovornu za funkcionisanje Bajkonura.
Sredinom 2008, ruski kosmički zvaničnici su objavili da će između 2005. i 2008. godine, biti raspušteno ukupno 30 vojnih jedinica sa ukupno 2.000 članova vojnog personala, a da će upravljanje svim postrojenjima centra biti prebačeno na “Roskosmos”. Kako je tada javila novinska agencija “Interfaks”, ruska vojska je započela da početkom decembra 2008. uništava poverljivu opremu i zastarela vojno-eksplozivna sredstva. Od 1. januara 2009. godine, jedina vojna instalacija u Bajkonuru trebalo je da bude vazduhoplovni skvadron lociran na aerodromu Krajni i uprava odgovorna za nuklearne projektile R-36M UTTH(famozne 15A18 „Satane“[8]) i UR-100N UTTH.
Rusko-kazahstanski odnosi u Bajkonuru
2. jula 2005. godine, Rusija i Kazahstan[9] su postigli dugoročni dogovor o rentiranju Bajkonura Ruskoj federaciji. Rusija se obavezala da će plaćati \(115 miliona (oko 7,4 milijardi tadašnjih rubalja) za rentiranje kosmičkog centra[10], plus još nekoliko miliona dolara godišnje za održavanje i razvoj postrojenja na i oko kosmodroma. Uprkos postojanju tog dokumenta, pet i više godina kasnije, ruska vlada se žalila na brojne kamenove spoticanja prilikom korišćenja Bajkonura za potrebe ruskog kosmičkog programa. U septembru 2007, eksplozija rakete “Proton”[11] u Karagandinskoj oblasti“[12] rezultovala je dvomesečnom zabranom svih ruskih raketnih misija i računom od \)61 milion na ime kompenzacije Kazahstanu. Tek je 7. maja 2010. godine kazački predsednik Nursultan Nazarbajev ratifikovao dokument o zajedničkoj saradnji sa Rusima u Bajkonuru. Posle toga, između Rusa i Kazahstanaca je sklopljeno preko 60 ugovora koji su pokrivali različite aspekte međusobne saradnje u Bajkonuru.
7. oktobra 2011, direktor ruske kosmičke agencije Vladimir Popovkin je izjavio u ruskoj Dumi (skupštini) da je Kazahstan skinuo zabranu sa lansiranja ruskih balističkih projektila sa Bajkonura, otvarajući put ka obnavljanju takvih misija do novembra 2011. godine. Međutim, u proleće 2012. sledeća legalna prepreka sprečila je lansiranje rakete “Sojuz-2.1a” sa satelitom „MetOp-2“, nakon čega je usledilo i odlaganje lansiranja satelita „Kanopus-B“. Da bi dospela u polarnu orbitu, sva ta lansiranja okrenuta ka severu zahtevala su nove zone padova u naseljenim severozapadnim teritorijama Kazahstana.
 |
Da bi postavila satelite „MetOp“ na njihovu polarnu orbitu, rakete „Sojuz“ moraju da polete severno od Bajkonura (nagib 95,4°). Kazahstanci su se žalili da im gorivo iz odbačenih raketnih stepeni zagađuju životnu okolinu i zahtevali su od Rusa da za to plate velike pare. |
Moskva se nadala da će konačno, posle svega, uspeti da izdejstvuje kod kazačke vlade dugoročnu dozvolu za korišćenje svoje skupo plaćene lokacije. Međutim, Kazahstanci su konstatovali da je prednacrt ugovora koji su primili od Moskve 25. maja drastično drugačiji od verzije ugovora koji je dogovoren krajem 2011. godine. Problem je do te mere eskalirao[13] da je to postalo pitanje broj 1 na samitu dve zemlje održanom 7. juna 2012. Uoči sastanka Putina i Nazabajeva, zvanični mediji obe zemlje su objavili rezoluciju o uspešnom dogovoru obe strane. Rusija se obavezala da će plaćati \(460.000 godišnje za rentiranje novih zona, što je bagatela naspram \)2 miliona koliko je prvobitno zahtevano.
U to vreme, ruski zvaničnici su se žalili da Kazahstan ne priznaje ruske investicije u lokalnu infrastrukturu uprkos preko milijardu dolara koje je Kremlj potrošio za tu namenu. Ruska strana se takože žalila da ne poseduje legalne mehanizme za uklanjanje neiskorišćene infrastrukture sa zvanične liste rentiranih postrojenja, što od njih zahteva dodatna sredstva za održavanje i osiguranje.
Ipak, tokom 2012. (nemam podataka za poslednji period jer je to u domenu vojnih i državnih tajni, a i Ukrajina dodatno muti vodu), Rusija je imala u planu da do novembra 2015. potroši 8,2 milijarde rubalja za unapređenje infrastrukture na Bajkonuru. Pričalo se da je plan uključivao konstruisanje nove hale za sastavljanje raketa. Međutim, 2014. godine, dok je gradnja kosmodroma “Vastočni“[14] (bivšeg “Svobodnog”) sve više uzimala maha, Ministarstvo finansija Rusije je izvelo prvi pokušaj kresanja originalnog budžeta od 2,5 milijardi rubalja planiranog za bajkonursku infrastrukturu za 2016. godinu.
Lansirna rampa za rakete „Sojuz“ u „Vastočnom“ u julu 2014.
Politička i financijska situacija oko Bajkonura podstakli su Rusiju da ubrza planove za gradnju alternativne lokacije na Dalekom istoku. Suočeni sa verovatnim prestankom ruske prisutnosti u Bajkonuru, kazačka vlada se bacila u potragu za budućim korisnicima centra, koje će najverovatnije pronaći u Evropskoj kosmičkoj agenciji (ESA) i Izraelu[15]. Taj plan se zasnivao na upotrebi ukrajinskih raketa tipa „Zenit“[16], sve dok nije propao uoči rusko-ukrajinskog sukoba 2014. godine[17].
Postrojenja na Bajkonuru
Na osnovu zvaničnih podataka objavljenih početkom devedesetih godina, kosmodrom Bajkonur je imao 11 montažnih hala i 9 kompleksa za lansiranje sa 15 raketnih rampi. Uz to, kosmodrom je sadržavao:
- kriogeno proizvodno postrojenje kadro da dnevno proizvede 300 tona kiseonika i azota
- 3 postrojenja za točenje goriva i neutralizaciju gasova (samo jedno je bilo aktivno polovinom devedesetih, a od 2010. funkcionišu dva, dok se treće na rampi №91 nalazilo u fazi osvežavanja
- električna centrala
- 600 trafo-stanica
- 92 komunikacionih stanica
- 2 aerodroma
- 470 km železničkih pruga
- 1.281 km automobilskih puteva
- 6.610 km komunikacionih kablova
- 360 km cevovoda
- 1.240 km vodovoda
- 430 km odvodnih kanala
Čitav centar pokriva 6.720 kvadratnih km i proteže se 75 km u pravcu sever-jug i 90 km istok-zapad. Kosmički lansirni centar troši ukupno 600 miliona kilovat-časova električne energije godišnje[18]. Od 2010. godine, lansiranja sa Bajkonura nadgledalo je pet zemaljskih kontrolih stanica. Krajem 2011, kazačka vlada je procenila vrednost bajkonurske infrastrukture na 467 milijardi tangi (\(3,4 milijardi).
Regioni na Bajkonuru
Probni poligoni u Bajkonuru podeljeni su na tri regiona, od kojih je svaki bio predbođen velikim igračima u sovjetskoj raketnoj industriji: Sergejom Koroljevim, Mihajlom Jangelom i Vladimirom Čelomejem:
Centralni region (Koroljevljeva zona)
Prvo lansirni kompleks u kosmičkom centru bio je izgrađen za interkontinentalne balističke projektile (ICBM) “R-7”, razvijene u Koroljevljenom konstruktorskom birou OKB-1. Kada su se bajkonurska postrojenja počela da se šire na istok i na zapad od početnog lansirnog kompleksa, taj region je ostao zapamćen kao Koroljevljeva zona. Nakon relativno kratkog veka kao probnog kompleksa, postrojenja za “R-7” locirana u centralnom regionu su bila prepravljena u mesta za lansiranje kosmičkih brodova[19]. Međutim, pre nego što se OKB-1 u potpunosti prebacio na razvoj kosmiške tehnologije, Koroljevljev dvostepeni projektil “R-9” je testiran na rampi №51, takođe smeštenoj u centralnom regionu. Prva uprava za testiranje nalazila se u centralnom regionu i bila je odgovorna za rukovođenje i raketama “R-7” i raketama “R-9”. Posle smrti prvog upravnika, Jevgenija Ostaševa, Prvom upravom je rukovodio Anatoli Kirilov. Nakon njegovog unapređenja 1967, na čelo uprave dolazi njegov dotadašnji zamenik V. Patrušev. Njega je, opet, zamenio njegov zamenik V. Bululukov 1975. godine. Koroljevljeva zona je doživela ogroman razvoj tokom šezdesetih i sedamdesetih, kada su u zamahu bili programi za slanje ljudi na Mesec i “Enegrija-Buran”.
Levo: raketa sa brodom “Voshod” na Rampi №1 1964. Desno: raketa “Sojuz” sa broodom sa ljudskom posadom postravlja se na Rampu №1 na Bajkonuru.
Desna strana (Jangelova zona)
Istočni deo kosmodroma Bajkonur, ili tzv. “desna strana”, poznat je i kao Jangelova zona. Od 1960, nekoliko generacija baliskičkih projektila i kosmičkih raketa, koje je razvio konstruktorski biro Mihajla Jangela iz Dnjepropetrovska, testiran je ovde. Jangelovu origimalnu ICBM – “R-16“ – pratile su različite verzije balističkih raketa „R-36“, „KR-UR-100“, „R-36M“ i „R-36-M2“. Početni testovi Jangelove rakete „Kosmos-1“ (65S3) i sva lansiranja raketa „Zenit-2“ izvođena su sa lansirnih rampi na „desnoj strani“ Bajkonura.
ICBM “R-16” uzleće sa rampe u Tjuratamu 1966. bila je u svemu superiornija od “R-7”. Raketa je krivac za najveću nesreću u istoriji raketarstva, kada je stradalo 92 ljudi i jedan general.
Leva strana (Čelomejevljeva zona)
Zapadni deo kosmodroma Bajkonur, ili tzv. “leva strana”, naziva se i Čelomejevljevom zonom. Od početka šezdesetih godina nekoliko generacija balističkih nuklearnih projektila i kosmičkih nosača razvijenih u Čelomejevljevom konstruktorskom birou OKB-52 testirano je ovde: uključujući “UR-200” i nekoliko generacija ICBM “UR-100”.
 |
Projektil “R-36P” sa višestrukom bojevom glavom izleće iz silosa u Bajkonuru prilikom testiranja. |
[1] Od 2014. centrom rukovodi general M.J. Vardanijan (1959).
[2] Moskovski konstruktorski biro zadužen skoro 50 godina za raketnu opremu na zemlji, proizvodeći hiljade tipova različite opreme, kao što su teški transporteri, raketni „erektori“ i dizalice.
[3] KBOM (Konstruktorski biro opšte mašinogradnje) proizvodi komplekse zgrada i hala sistema i agregata konstruisanih za sipanje tečnih komponenti goriva i gasova u brodove sa i bez posade, tipa „Vostok“, „Sojuz“, „Progress“ (ranije orbitbe stanice „Mir“, „Buran“ itd.), i satelite.
[4] KBTM (Konstruktorski biro transportne mašinogradnje) bave se transpotrnim sistemima i sredstvima za interkontinentalne projektile (ICBM), koji čine protiv raketni štit Rusije, kao i lansirne komplekse za velike kosmičke rakete.
[5] KBTHM (Konstruktorski biro transportno-hemijske mašinogradnje) zadužen za protivpožarnu opremu.
[6] Moskovska kompanija koja se bavi železničkim transportom raketnih komponenti i sredstava.
[7] Moskovska kompanija za istraživanja i razvoj u sferi prirodnih i tehničkih nauka, ali najviše poznata po projektilima vazduh-vazduh (SAM) i protivbalističkim sistemima (ABM).
[8] To je najjača i najteža nuklearna raketa ikad napravljena na svetu, sa 10 bojevih glava (snage su 1.200 hirošimskih bombi), koja je zaštićena od svih vidova protivraketne odbrane. Samo jedna ovakva raketa moža da sravni sa zemljom države kao što su Maryland, Rod Island i Vermont. „UTTH“ znači da imaju poboljšane taktićko-tehničke karakteristike.
[9] Deveta najveća zemlja na svetu (veća je od Zapadne Evrope), i (često pitanje u kvizovima!) najveća zemlja na svetu koja nigde ne izlazi na more. Sve do vrlo skoro, bila je „najruskija“ zemlja od bivših republika SSSR-a (ruski je i danas službeni jezik u zemlji), a bila je poslednja od njih koja je proglasila nezavisnost posle raspada SSSR-a. U sastav carske Rusije su ušli u prvoj polovini XIX veka. Po raspadu SSSR-a, na njihovoj teritoriji se zateklo čak 1.410 nuklearnih bombi koje su vraćene Rusima, a kada je 2000. godine uništena infrastruktura u Semipalatinsku, najvećem nuklearnom poligonu SSSR-a, Generalni sekretar UN Ban Ki-moon je istog dana proglasio Međunarodni dan protiv nuklearnih probi. Mislim da se polako i oprezno ali sigurno približavaju “međunarodnoj zajednici”. Jasnije će da se vidi kada proruski predsednik Nursultan Nazarbajev ode sa scene.
[10] 2012. to je iznosilo oko 4,2% godišnjeg budžeta „Roskosmosa“.
[11] Raketa „Proton/Briz M“ je nosila japanski komunikacioni satelit „JCSAT-11“. Ustanovljeno je da II stepen nije uspeo da se odvoji, te je raketa eksplodirala 135 sec. posle lansiranja, na visini od 67 km.
[12] Ovo je najveća oblast u Kazahstanu – šest puta veća od Srbije, ali Bajkonur se ne nalazi tu već u susednoj jugozapadnoj Kizilordinskoj oblasti.
[13] Kako je konstatovano, a to je izjavljivao i V. Putin, sve je „zakuvao“ direktor Kazačke kosmičke agencije Talgat Musabajev, očigledno zapadu naklonjen čovek. Naime, Rusija je već 2009. započela pregovore sa drugom stranom o mogućnosti otvaranja novih zona padova u Kazahstanu za rakete ispaljene iz Bajkonura a koje bi letele put severa. Međutim, ruski interesi su došli u konflikt „sa ekonomskim aktivnostima i problemima životne sredine u regionu“. U septembru 2009. direktor Kazačke kosmičke agencije Musabajev izjavljuje da će i pored jednogodišnjih pregovora njegova država odbiti ruski zahtev za novim zonama. U isto vreme, Musabajev je ipak ostavio malo manevarskog prostora izjavom da će Kazahstan nastaviti da radi na dogovoru o novim zonama, aludirajući na Lokaciju 120 koja pokriva Kustanaiskuju i Aktujbinskuju oblast. Par godina kasnije, dogovor je ipak pao ali Rusija je morala da dodatno plati.
[14] Trenutno, Bajkonur je jedini kosmodrom odakle Rusi mogu da lansiraju geostacionarne satelite i misije sa posadom na ISS. Od 2018, ovaj dalekoistočni mandžurijski kosmodrom mogućiće lansiranje skoro iste količine tereta (uglavnom civilnog) kao i sa Bajkonura. „Roskosmos“ se nada da će posle 2020. Rusija vršiti oko 45% lansiranja sa Vostočnog, sa Bajkonura 11% a sa Plesecka 44%.
[15] Meni zanimljiv fakat: svake godine SAD poklanja Izraelu oko \)3 milijarde, po čemu je Izrael najprivilegovanija zemlja za njih. Od II sv. rata su dobili preko \(122 milijarde, od čega 74% u vidu američke robe i usluga. Recimo u 2014, SAD su dali \)3,6 mld. u vidu vojne pomoći. Uz ro SAD daju Izraelu neviđenu političku podršku, ulažući u Savetu bezbednosti UN čak 15 veta na pitanja vezana za Izrael od ukupno 24 koliko ih je ukupno uloženo u poslednjih 15 godina.
[16] Raketa projektovana sa dvojakom ulogom: da bude korišćena kao buster (grupa njih u svojstvu II stepena) rakete „Energija“, i da leti kao nezavisna raketa. Ona je trebala da preuzme od „Sojuza“ lansiranja brodova sa ljudskom posadom, ali sa padom SSSR-a planovi su napušteni.
[17] Dovoljan je podatak da motore I stepena, kao i dodatni stepen DM-SLza rakete „Zenit-3SL“ proizvode se u Rusiji.
[18] Prema našem EPS-u, toliko se otprilike svake godine ukrade struje u Srbiji, što je dovoljno za snabdevanje jednog dvomilionskog grada poput Beograda za mesec dana. to košta 60-80 miliona evra.
[19] Prva interkontinentalna raketa je lansirana sa Rampe №1 15. maja 1957. a prvi veštački satelit sa iste rampe 4. oktobra 1957. Odatle je 1961. poleteo i Gagarin, pa je rampa nazvana „Gagarinovom rampom“. Do 2000. godine odatle je poletelo preko 400 raketa.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
