Razočaran očajnim prošlogodišnjim (ne)uspehom obećavajuće misije „Фобос–грунт", početkom 2012. godine sam se latio napornog posla da napišem detaljnu priču o sovjetskom istraživanju Meseca. Tada sam napisao da je čitav sovjetski program istraživanja Meseca pomoću automatskih međuplanetnih stanica (AMS) bio podeljen u tri etape. U prvom tekstu podrobno sam opisao automatske međuplanetne stanice serije „Луна" prve generacije: one koje su uspešno pale na Mesec (E-1A №7 „Луна 2"), i one koje su prvi put u istoriji fotografisale suprotnu stranu Meseca (E–2A №1 „Лунa 3"). U drugom tekstu sam opisao stanice druge generacije: Е-6, Е-6М (meko sletanje na Mesec), Е-6С (jednostavni lunarni sateliti), Е-6ЛС (razrada opreme komandno–mernog kompleksa) i Е-6ЛФ (fotografisanje sa orbite). U ovom novom, i poslednjem nastavku, ispričaću vam priču o sovjetskim lunarnim stanicama treće generacije. Podsećam da ovo nije samo puki taksativni prikaz sovjetskog programa „Луна", već jedan specifični film koji nam na jedan poseban način omogućava da pratimo napredak čitavog čovečanstva u jednom pravcu koji će svakako trajno promeniti sliku XX veka.
Pogledajmo sada
Stanice treće generacije
Е-8, Е-8ЛС, Е-8-5, Е-8-5М
Konstrukcija međuplanetnih stanica serije E–8[1] započeta je u Koroljevljevim biroima OKБ–1 još 1960. godine. U početku se razmišljalo jedino o stanici koja bi ponela na Mesec istraživačko vozilo, upravljano sa Zemlje, koje je dobilo naziv „луноход“. No čim su u martu–aprilu 1965. godine radovi iz ОКБ–1 prebačeni u Lavočkinove proizvodne pogone (МЗЛ) u Himkiju, kojima je rukovodio G.N. Babakin, na idejnim osnovama E–8 u potpunosti su razrađene još dve njegove varijante: teški lunarni satelit E–8ЛС, i aparat za donošenje uzoraka sa Meseca na Zemlju E–8–5.
[1] Ovo je slovo „E“ na ćirilici, a ono se na ruskom jeziku čita kao „je“, tako da se u anglo–saksonskoj literaturi često sreće oznaka „Ye“, koja se čita na isti način (prim. prev.)
Preuzmite ceo tekst u PDF verziji
(52 strane, 4,72 MB)
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
