Astronautika: istorija

24. avgust. 2009.

Interkontinentalni supersonični

raketoplan „Burja"

Tokom mučnih pedesetih godina Hladnog rata, glavne snage u Sovjetskom Savezu, Karaljovljev Specijalni konstruktorski biro broj 1 Naučno-istraživačkog instituta 88 (rus. Особое конструкторское бюро 1 Научно-исследовательного институтa, ОКБ-1 НИИ-88[1]), bile su ozbiljno zauzete kreiranjem i razvojem budućih interkontinentalnih balističkih raketa „R-5" i „R-7". Zato je odluka Saveta ministarstava SSSR-a od 20. maja 1954. godine da je zemlji potreban jedan dugolinijski raketni avion bila prebačena na ondašnje Ministarstvo avioindustrije. Oni su odmah u pomoć pozvali glavne konstruktore biroa ОКБ-301 general-majora, višestrukog ratnog heroja i akademika Semjona Lavočkina (Семён Алексеевич Лавочкин), i njihove kolege iz biroa ОКБ-23 profesora univerziteta i inženjera Vladimira Mjasuščeva (Влади́мир Миха́йлович Мяси́щев). Odluka Saveta ministara je nalagala da se odnah otpočne sa konstruisanjem dva tipa nuklearnih interkontinentalnih letećih raketa[2], koje će biti kadre da pogode određene ciljeve u Sjedinjenim Državama. Prema već ustaljenom maniru Sovjeta, složeni posao koji je bio pred konstruktorskim kolektivima dobio je odmah skraćenu šifru, „KRMD" - interkontinentalni krstareći projektil (rus. „КРМД" - Kрылатая Ракета Межконтинентальной Дальности).

burja_1

Krstareća raketa „Burja" napušta fabriku i polazi na dug put do poligona Kapustin Jar.

 

Kao rezultat zadate teme, zavod OKB-301 je konstruisao laki raketoplan „Burja" [rus. „Буря" (srp. „Oluja"); odn. „proizvod 350", „V-350", „La-350"], a zavod OKB-23 teški raketoplan MKR[3]Buran"[4] [rus. "Буран"(srp. „Меćava"; „proizvod 40"].

Za naučnog rukovodioca projekata „Burja" i „Buran" bio je imenovan direktor НИИ-1, akademik, i budući predsednik Akademije nauka SSSR-a, dr Mstislav Keldiš (Мстислав Всеволодович Келдыш). On je kao član Karaljovljevog Saveta glavnih konstruktora do tančina bio upoznat sa svim rezultatima razvoja eksperimentalnih krstarećih raketa, i bio je najkompetentniji za rešavanje svih naučnih i tehničkih problema vezanih za nosače nuklearnog oružja.

Za glavnog konstruktora bespilotnog raketoplana „Burja" u Lavočkinovom birou odabran je inženjer-konstruktor, Neum Černjakov [Нау́м Семёнович Черняко́в, kasnije projektant Suhojevljevog supersoničnog lovca-izviđača od 100 tona, "T-4" (100")]. Kao najvažniji i najsloženiji tehnički problem koji je trebalo rešiti u procesu priprema za „Burju" i „Buran" bilo je konstruisanje za njih posebnih SPVRD motora[5] i astronavigacionih sistema [nje je napravila filijala НИИ-1, „Минавиапром", a kojom je rukovodio Ruben Čačikjan (Рубен Григорьевич Чачикян, 1910-96). Glavni konstruktori su bili I. M. Lisovič i G. I. Tolstousov]. Zbog toga je na ovim raketama prvi put u Sovjetskom Savezu primenjen jedan nov materijal - titanijum. Taj metal, sposoban da zadrži visoke mehaničke performanse i pri vrlo visokim temperaturama[6], pokazao se kao nezamenjiv u uslovima dugačkih letova pri nadzvučnim brzinama.

Dok su u Lavočkinovim pogonima OKB-301 radova na „Burji" bili u punom jeku, SSSR je već uveliko ovladao tehnikom zavarivanja titanijuma, kao i neke specifične vidove mehaničke obrade tog materijala. U konstrukciji „Burje" zajedno sa titanijumom su korišćeni i neki drugi termootporni materijali i legure, primenjivani za hermetizaciju, različita pokrivanja, izolaciju, zastakljivanje, itd. Većina tih tehnika u vreme nastanka „Burje" još nije bila osvojena u Sovjetskom Savezu, i rad na njima je tekao paralelno sa radovima na raketi.

burja_2

Pripreme za prvo lansiranje su u toku.

 

Idejni projekat „Burje" je bio završen do kraja avgusta 1954. godine. Prema usvojenom predlogu velikog Karaljova, raketa je konstruisana kao dvostepena letilica. Posle konsultacija sa vojnim vrhom, idejni projekat je tokom 1955. dorađen, nakon čega je težina bojeve glave povećana sa 2,1 na 2,35 tona. To je za sobom povuklo određene izneme u samoj konstrukciji letilice, što je uticalo na brzinu konačnog dovršavanja mašine „350". Težina MKR je neznatno povećana [pri startu na 95 tona, a težina drugog (marševskog) stepena на 33 tona]. Za prvi stepen „Burje" 1954. godine su u biroima ОКБ-2 glavnog konstruktora Alekseja Isajeva[7] konstruisani četvorokomorni raketni motori sa turbinskim sistemom za gorivo „Р-11 С2.253" („С2.1100"), potiska 68.400 kg (684 kN) svaki, a uskoro je u zavodima №207[8] započeta njihova proizvodnja.

Aerodinamička svojstva rakete ispitivana su na poligonima nacionalnog Instituta за аеro-hidroninamiku (ЦАГИ) i Gromovljevog istraživačkog instituta (ЛИИ) u prirodnim uslovima, uz pomoć modelâ dužine 2 metra koji su izbacivani iz aviona (radovima je rukovodio E. D. Jampoljski).

Predviđeno je da „Burja" uzleće sa vertikalnog lafetnog nosača, a zatim, u skladu sa zadatim programom, ulazi na deo trajektorije na kome se postiže ubrzanje, gde se letilicom upravlja uz pomoć sistema mlaznih krilaca[9], koja se zatim odbacuju, a upravljanje preuzimaju klasična vazdušna krilca. Nakon ubrzavanja, kada raketoplan dostigne neophodnu brzinu, motori SPVRD ulaze u režim maksimalnog potiska, a na visini od oko 17.500 metara se odvajaju motori za ubrzavanje (busteri) od marševskog (krstarećeg) stepena[10]. Nakon toga, let se neprestano koriguje uz pomoć automatskog astronavigacionog sistema[11] tipa „Zemlja" (rus. "Земля"), programiran do daljine od oko 8.500 metara. Za to vreme „Burja" leti konstantnom brzinom od M = 3,1-3,2. Pre nego što stigne do cilja, raketa se naglo penje na visinu do 25 km i odatle oštro pikirala na cilj, pri čemu odbacuje konusni vrh i oslobađa bojevu glavu. Prema rezultatima sprovedenih testova, raketa nikada nije pala dalje od 10 kilometara od cilja.

Tehnička dokumentacija za „Burju" bila je kompletirana 1957. godine i ubrzo se otpočelo sa proizvodnjom prvog prototipa (u zavodima №22). Paralelno sa time, u zavodima u Kujbiševu lansirana je i serija raketa radi analiziranja letnih karakteristika[12].

Letačko-konstruktivna testiranja „Burje" započeta su 31. jula 1957. godine na glavnim probnim poligonima za lansiranje(rus. Государственный центральный полигон №4, ГЦП-4), Kapustin Jar, u blizini Staljingrada (Volgograda). Ubrzo je sve bilo spremno za probno lansiranje. Prvo je izvedeno 1. septembra 1957. godine sa azimutne platforme (osmougaona rampa na rotirajućoj konstrukciji, postavljena na železničkim šinama). Prilikom starta došlo je do prevremenog odbacivanja mlaznih krilaca, te nakon samo nekoliko sekundi leta raketa pada uz snažnu eksploziju i plamen. Prilikom drugog starta raketa se stropoštala nakon 31 sekunde, u trećem nakon 63, a u četvrtom nakon 81 sekunde leta. Tek je 22. maja 1958. godine, u petom lansiranju, došlo do uspešnog odvajanja stepena rakete, i starta marševskog motora SPVRD. Nakon toga su usledila još tri neuspešna lansiranja.

burja_3

 

Pred specijalistima se nalazio mukotrpan put prevazilaženja uočenih problema, sa kojima se niko ranije nije sretao, a rokovi su približavali. Krajem 1957. prekinuti su radovi na „Buranu", koji nije uspeo nijednom da poleti[13]. Međutim, posle određenih modifikacija, „Burji" je konačno krenilo na bolje. U devetom lansiranju - 28. decembra 1958. - let je trajao 309 sekundi (5,15 min.). U sledeća dva lansiranja oboreni su svi tadašnji rekordi: prvi raketoplan je preleteo 1.350 km brzinom od 3.300 km/h, a sledeći 1.760 km pri brzini od 3.500 km/h. U to vreme u Sovjetskom Savezu još nijedan aparat nije leteo kroz atmosferi brzinama od 3 Maha. U dvanaestom startu na „Burju" je bio instaliran sistem astronavigacije, ali on nije proradio. U trinaestom lansiranju raketa je bila pojačana unapređenim motorima С2.1150 i СПВРД РД-012У sa zarubljenim komorama za sagorevanje, tako da je let produžen na 10 minuta. Prilikom sledećeg lansiranja 2. decembra 1959. godine raketa, opremljena sistemom astronavigacije, preletela je zavidnih 4.000 km, što je bio apsolutni tadašnji rekord. Nakon ispunjenog zadatka, raketa se okrenula za 210° i nastavila dalji let prema autokomandama. Testiranja rakete na kratkim stazama (do 2.000 km) su okončana, te se pristupilo ispitivanjima na duže staze.

Jedan od učesnika tih događaja, Lavočkinov zamenik na testiranjima, Leonid A. Zaks (obojica Jevreji), seća se da je jednom u ruke konstruktora „Burje" dopao neki američki žurnal u kome je prikazana mapa SSSR-a sa precizno označenim mestima uzletanja i padova a takođe i trasama svih raketa dalekog dejstva koje su Sovjeti do tada lansirali. Sve je bilo ucrtano, osim „Burje". Stvar je bila u tome, što je u to vreme (a i danas) NATO u Turskoj imao špijunske sisteme koji su mogli da snime gornje delove trajektorija svih sovjetskih balističkih raketa. Zahvaljujući zakonima balistike, lako su mogli da se proračunaju putanje svake rakete, mesto njenog lansiranja i pada. Međutim, „Burja" je bila konstruisana na sasvim drugom principu, prem kome je mogla da menja pravac leta u svakom zadatom trenutku, te je bilo nemoguće proračunati čitav njen let i odrediti mesto starta ili udara, što se u to doba takođe smatralo ogromnim uspehom.

burja_4

Trenutak lansiranja krstareće rakete „Burja". Raketni motori „С2.1150" rade punom parom.

 

Za to vreme, na poligonu Kapustin Jar[14] je nastavljeno sa testiranjima. Sledeća lansiranja (od petnaestog do osamnaestog) bila su vezana za daljinske letove, pa je kao mesto njihovog lansiranja odabran poligon Vladimirovka (u stepama na severu od Kaspijskog mora), a kao krajnji cilj - poluostrvo Kamčatka. Poslednje lansiranje, na kome je raketa prevalila 6.425 km, izvedeno je 16. decembra 1960. godine. Motor SPVRD je radio bez greške, ali je potrošnja bila prevelika da bi se dostigao zadati cilj. Kružna verovatnoća greške[15] (CEP) iznosila je 4-7 kilometara. Projektovana daljina - oko 8.000 km, nikada nije dostignuta, ali rezultati testiranja su navodili na zaključak da je svakako bilo moguće dalje povećavanje dometa projektila. Zato su otpočete pripreme za serijsku proizvodnju.

burja_5

Šematski prikaz interkontinentalnog raketoplana „Burja".Ispod letilice se vide dva ubrzivača („bustera") prvog stepena, sa po jednim četvorokomornim motorom. Gore se nalazi drugi stepen sa atomskom bojevom glavom od 2,350 kg. Lepo se vide mala zarubljena delta krila pod uglom od 70°. Ovo na samom vrhu nije kabina za posadu, već kućište za sistem astronavigacije.

 

Ali u to vreme u sovjetsko naoružanje biva uvršćena prva interkontinentalna balistička raketa na svetu, „R-7" („Р-7"[16], slavna „Cемёрка"), dok je nova balistička raketa, „R-16"[17], koju je konstruisao akademik Mihail Jangelj (Михаил Кузьмич Янгель), već bila u fazi letnog ispitivanja. [O nesvakidašnjoj sudbini jedne od ovih raketa prošle godine sam napisao tekst „Najveća nesreća u istoriji svemirskih putovanja" . Koga interesuje ova tematika, preporučujem mu da je pročita.] Te rakete su u to vreme mogle da probiju svaku protivvazdušnu odbranu na svetu, imale su veću brzinu od drugih, relativno jednostavnu konstrukciju, itd. Doneta je odluka o ograničenju parka strateških raketa u odnosu na balističke, te je rukovodstvo SSSSR-a zaključilo da je necelishodno proizvoditi dodatne raketne nosače.

Generalni konstruktor Semjon Lavočkin se trudio da dokaže da je nepotrebno odustajati od letilice sa krilima jedinstvenih letačko-taktičkih performansi. Predlagao je da se „Burja" koristi kao dalekometni fotoizviđač ili makar kao meta.

burja_6 Mada su radovi na fotoizviđaču otpočeli još 1958. godine, tek je državnom naredbom №138-48 od 5. februara 1960. to zvanično odobreno, što je automatski značilo da je svaki dalji rad na „Burji" kao strateškoj raketi definitivno okončan. Preostalih 5 letilica poslato je na preuređivanje za funkciju fotoizviđača.

A onda je 9. juna 1960. godine u Moskvi preminuo generalni konstruktor projekta, Lavočkin, i sve je stalo. Projekat izviđačke letilice je opstao do oktobra, a projekat leteće mete do kraja sledeće godine, nakon čega je sve prekinuto ...

Ukupno su lansirana četiri raketoplana sa oznakama „V-350" za potrebe fotoizviđača i visinskih meta za protivavionski sistem „Даль". Poslednja raketa sa poligona Kapustin Jar lansirana je 16. decembra 1960. godine. Bio je to njen osamnaesti start.

Ukupno je bilo proizvedeno 19 raketa, a lansirano 18 (negde piše 17), od čega su 3 doživela havariju.

Može da se kaže da je „Burja" bila na neki način poseban (i približan) prototip višekratne transportne kosmičke letilice „Buran", Daj link! koje će Sovjeti uspešno konstruisati i lansirati tri decenije kasnije.

Tokom 1955-1957. godine u Lavočkinovim biroima ОКБ-301 bili su urađeni prednacrt eksperimentalne atomske krstareće rakete, KAR (rus. Kрылатой атомной ракеты, КАР) sa nuklearnim nabojno-mlaznim motorom (rus. Прямоточный воздушно-реактивный двигатель, ПВРД) glavnog konstruktora u ОКБ-670, Мihajla М. Bondarjuka. Rad na samoj raketi „375" nije značajnije napredovao - ali KAR jeste.

Na osnovu projekata Lavočkinovog „Burje" i Bondarjukovljevvih atomskih motora počelo se sa radom na projektovanju jednog vazdušno-kosmičkog aviona i supersoničnog PVRD motora za njega, ali Lavočkinova smrt je zauvek prekinula ovaj zanimljivi program.

Već 1956-1958. godine i u Sjedinjenim Državama otpočinju sa ispitivanjima sličnih letilica - supersonične krstareće rakete „Navaho G-26" i međukontinentalne verzije „Navaho G-38". Posle serije od 11 neuspelih lansiranja, ovi programi su u tišini napušteni i ugašeni.

burja_7

Slika levo: Dvostepena krstareća raketa „Navaho G-38" na tečno gorivo. Prvi stepen je bio dugačak 27,43 m, imao masu od 78.780 kg i 3 motora LR83-NA-1 potiska 2.048 kN. Drugi stepen je bio dugačak 26,51 m, imao masu od 54.648 kg i 2 kerozinska motora RJ47 potiska 89,26 kN.

 

Možda je ovde trenutak da napomenem jednu važnu činjenicu, a to je da su i Sovjeti i Amerikanci u svojim radovima ne samo za ove interkontinentalne projekte, već za sve tadašnje projekte raketa i projektila, koristili ideje, iskustva i planove brojnih zarobljenih raketnih inženjera iz nacističke Nemačke, naročito onih koji su u bazi Peenemünde radili na visinskim krstarećim raketama[18]. U Sovjetskom Savezu, doktor Warner Albring (1914-2007) je 1949. godine konstruisao projektil bez ljudske posade, „R-15" („G-5"), opremljen sa nabojnim motorom. Letilica je bila lansirana uz pomoć bustera (ubrzivača) „G-1"[19], da bi nakon što dostigne određenu visinu i brzinu neophodnu za paljenje supersoničnog nabojno-mlaznog motora, ovaj bio odbačen. Nakon toga, krstareći stepen „R-15" je leteo na visini od oko 15 km i padao na cilj udaljen oko 3.000 km, noseći teret od 3 tone. Što se tiče aerodinamike, ovaj raketoplan bio je veoma sličan nemačkom interkontinentalnom raketnom suborbitnom bombarderu "Silbervogel"[20], kojeg su krajem tridesetih konstruisali Eugen Sänger i Irene Bredt. Boris Čertok iz NII-8 preuzeo je taj preliminarni dizajni razradio ga, posebno obrativši pažnju na problem automatske astronavigacije.

Tim Warnera fon Brauna je 1946. godine u Americi konstruisao sličnu krstareću raketu „Hermes". I ona je kao prvi stepen koristila „G-1". Nešto kasnije, komapnija North American Aviation će iskoristiti „Hermesov" koncept kao osnovu za svoju krstareću raketu „Navaho".

 

Burja-1crtez

Upoređenje američkog i sovjetskog koncepta programa krstarećih raketa u vreme prvih koraka ka svemiru i lansiranju
prvog veštačkog satelita u kosmos.

OPIS
Konstrukcija
ОКБ-301 S. A. Lavočkina
Oznaka
Ла-350", „Буря"
Tip
Krstareća raketa „zemlja-zemlja"
Prvo lansiranje
1. septembra 1957.
Motori I stepena

Marševski (II) stepen

Geometrijske i težinske karakteristike
Dužina rakete, m
19,88
Dužina stepena, m
18,90
18,00
Prečnik tela, m
1,45 (1,60*)
2,20
Rastojanje između blokova, m
5,20
Visina rakete, m
6,642
Razmah krila, m
7,746
Površina krila, m 2
60
Masa pri uzletanju, kg
97.215 (130.000*)
Masa stepena, kg
2 х 27.000
40.860 (33.000*)
Težina praznih, kg
2 х 4.000
13.000
Masa bojeve glave, kg
2.190 (2.350*)
Pogonski sistem
Broj motora
2 х četvorokomorni
1
Tip motora
ЖРД С2.1150  (С2.1100)
ПВРД РД-012У
Potisak, kN
2 х 684 (686,10*)
1 х 765,00 (775,00*)
Komponente goriva
oksidator
Azotna kiselina
gorivo
Amini (kerozin*)

Kerozin

Letne karakteristike
Brzina, (М=)
Max.
3,3
Krstareća
3,1 - 3,2
Visina leta, km
18 - 24,5
Dolet, km
Dostignut
6.500
Planiran
8.500
Preciznost pogotka (CEP), km
10

* Prema navodima drugih izvora.

 

Koga je ova tema zainteresovala, da ga podsetim da na sajtu imam nekoliko tekstova čije čitanje može da doprinese boljum razumevanju tematike i proširivanju znanja iz ove oblasti. To su prvenstveno ovi, mada ih ima još:

http://static.astronomija.co.rs/astronautika/rusi/projekat48/projekat48.htm

http://static.astronomija.co.rs/nauke/istorija/astronautika/amerika/projektil_amerika.htm

http://static.astronomija.co.rs/astronautika/Nemacka/Fau_2/Fau_2.htm

 

U prevođenju i pisanju pomogli su mi sledeći sajtovi:

http://www.astronautix.com/data/saenger.pdf

http://www.astronautix.com/lvs/burya.htm

http://www.astronautix.com/craft/m44.htm

http://www.testpilot.ru/russia/lavochkin/la/350/burya.htm

http://airbase.ru/sb/russia/lavochkin/la/350/index-t.htm

http://epizodsspace.airbase.ru/bibl/sam-mira/1996/4/lavochn.html

itd. itd. itd.

 


[1] Biro je osnovan 16. maja 1946. u gradu Podlipki, u blizini Moskve. Poluzvanično, svi biroi su nosili imena po svojim glavnim konstruktorima, te je od 1946. i ovaj nazvan prema ocu sovjetskog svemirskog programa, Sergeju Pavloviču Karaljovu (1907-66),dok je, recimo, OKБ-51 ("Опытное конструкторское бюро 51") bio nazivan OKB Suhoj, po glavnom konstruktoru, Pavelu Osipoviču Suhoju (1895-1976), a ОКБ-52 po glavnom konstruktoru Vladimiru Nikolajeviču Čelomeju (1914-84).

U Ogranku 1 Naučno-istraživačkog instituta 88, koji se nalazio na ostrvu Gorodomlja, radila je i grupa nemačkih naučnika, koje je predvodio Helmut Gröttrup, Fon Braunov kolega i asistent, na sovjetskoj verziji rakete „Fau-2", poznatoj kao R-1.

[2] Radi se o krstarećim projektilima na raketni pogon, kakav je za vreme II sv. rata bio nemački Fau-1" Daj link na moj text, dok su Japanci čak imali i raketu kojom je upravljao pilot-kamikaza, Yokosuka MXY7 „Oka". Rusi su prvi krstareći projektil napravili početkom 50-ih („10X" i „10XH"), a Amerikanci 1959. AGM-28 „Hound Dog". Danas je po crnoj reputaciji najpoznatiji krstareći projektil američki strateško/taktički BGM-109 „Тоmahowk".

[3] Interkontinentalni krstareći projektil (MKR); rus. Mежконтинентальные крылатые ракеты (МКР).

[4] Da nebi bilo zabune: isto ime imao i sovjetski višekratni svemirski sistem (MKS) Daj link na text Buran lansiran 1987. godine.

[5] Nadzvučni nabojno-mlazni motori („ramjet"); rus. Cверхзвуковой прямоточный воздушно-реактивный двигатель (СПВРД). Njih je konstruisao biro OKB-670 pod rukovodstvom Mihajla Martinoviča Bondarjuka.

Mada su Sovjeti teorijski istraživali i eksperimentisali s njima još od 1928. (Boris S. Stečkin), prvi su ih patentirali Nemci (1932). Motori ovog tipa rade tek pri brzinama od 1 do 5 Mahova, a da bi „Burja" dobila neophodnu brzinu za rad takvih motora, neophodna su bila dva raketna motora na tečno gorivo prvog stepena radi potrebnog ubrzavanja.

[6] Prema formulama, pri brzini od M=5 temperatura dostiže 1.638° C, a pri M=6 2.238° C. Usled trenja vazduha ona je zapravo još veća. Čelik se topi na oko 1.370° C, a ključa na oko 3.000° C.

[7] Алексей Михайлович Исаев - (1908-71); slavni sovjetski konstruktor avionskih i raketnih motora. Jedan od autora prvog sovjetskog aviona sa raketnim motorom na tečno gorivo - БИ-1. Pod njegovim rukovodstvom napravljena je serija raketnih motora za kosmičke brodove "Восток", "Восход", "Союз" i međuplanetne kosmičke aparate. Bio je doktor tehničkih nauka (1959), heroj Socijalističkog rada (1956), dobitnih Lenjinove, Staljinove i Državne nagrade, itd.

[8] Radi se o današnjem Dolgaprudenskom naučno-proizvodnom preduzeću (rus. Долгопрудненского научно-производственного предприятия, ДНПП) osnovanom još 1932. kao „Dirižablstroj", koji je do 1938. ispitao i proizveo 9 modela balona te vrste. Tek 1936. fabrika je predata aviaciji i označena kao „И-207". Za vreme rata proizvodili su i popravljali Lavočkinove, Jakovljevljeve i Suhojevljeve avione svih tipova.

Danas rade isključivo za vojsku: protivavionske sisteme za „MiG-31" („Заслон"), rakete vazduh-vazduh klase R-60 (za „Migove" i „Suhoje"), navođene bombe „KAB-1500", itd.

[9] To su jednostavna,kompaktna i lagana termootporna krilca, pričvršćena za donji kraj projektila, rakete, ili bombe. Sistem omogućava brze manevre letilice tokom lansiranja. Nakon toga, sistem se odbacuje da nebi otežavao projektil tokom daljeg leta ka cilju. Krilca su podeljena u 4 kvadranta, od kojih svaki ima svoj pogonski sistem povezan sa upravljačkim sistemom.

Nakon odbacivanja, njihovu upravljačku funkciju i sve tri ravni prihvataju klasična vazdučna krilca.

[10] Rusi imaju izraz „mаршевые двигательи" za one osnovne raketne motore koji teraju letilicu do cilja, ili prestanka aktivnog leta letilice. Naziv služi da bi se ti motori odvojili od motora za start ili dodatno ubrzavanje, za rulanje, orijentaciju, i sličnih pomoćnih motora. Odatle potiče i ovaj izraz.

[11] Ovaj sistem je sadržavao troosni žirostabilizator, teleskopski blok koji je imao otvore na gornjem delu trupa, merač vertikale i navigacioni računar. Uz pomoć dve zadate zvezde obezbeđivao je potpunu orijentaciju, kako ugaonu, tako i prema koordinatama položaja rakete. Uređaj je počinjao da šalje informacije ostalim sistemima nekih 5 minuta nakon lansiranja, na visini od oko 12 km.

[12] Zapravo,u dva zavoda, № 301 u gradu Himki, u moskovskoj oblasti i № 18 u Kujbiševu, bilo je proizvedeno ukupno 19 raketa. SPVRD motori za marševski (drugi) stepen proizvedeni su u zavodu № 24 u Kujbiševu, a motori za ubrzavanje prvog stepena u zavodu № 301 u Kimkiju.

[13] Ovaj krstareći projektil sa oznakom „M-40" je imao više varijanti, a u jednoj je čak postojao i pilot, koji bi se pred cilj katapultirao iz projektila. Baš kada je bilo u planu prvo lansiranje, Mjasiščevljev projekat i radovi na svih 40 planiranih jedinica je u oktobru 1957. otkazan, jer su generali smatrali da im nakon uspeha „Burje" nije potreban još jedan nosač atomskih bombi tog tipa.

I on je trebalo da koristi dva buster motora za ubrzavanje i jedan SPVRD motor kao i „Burja", ali je nosio bojevu glavu od 3.500 kg.

Ipak, ovaj projekat je transformisan u „M-44", jer je u to vreme Mjasiščev konstruisao i prvi sovjetski supersonični bombarder, „M-50", a njegova verzija „M-52" je mogla da ponese i lansira iz vazduha krstareću raketu „M-44". Amerikanci su odmah odgovorili svojim projektilom tog tipa, „X-15". Ipak, zbog velikoh tehničkih problema i manjka sredstava, Mjasiščev nije uspeo da ubedi generale da nastave sa projektom do realizacije.

[14] U to vreme je na poligonima započeto i testiranje lakih nuklearnih bojevih glava (10-40 kt), i do 1961. ih je u atmosferi detonirano (od 300 m do 5,5 km) ukupno pet. Na ovim poligonima Astrahanske oblasti ukupno je detonirano 11 atomskih bombi, čija je ukupna snaga bila veća od 65 bombi bačenih na Hirošimu. U tu svrhu je uništeno ukupno 24 hiljade raketa, ispitanih u 177 različita vojna programa. S tih poligona je 1962. lansiran i prvi satelit porodice "Kосмос", čiji broj je do 2007. narastao na preko 2.400. Zato su Britanci i Amerikanci čitavu ovu oblast neprestano snimali i špijunirali i iz vazduha i iz kosmosa.

[15] Vojni termin; krug u koji upadne makar 50% projektila.

[16] Radi se o verziji Karaljovljeve „Р-7А" (8К74), dvostepenoj raketi na tečno gorivo od 280 tona, sa bojevom glavom od 3 tone i dometom od 11.000 km. NATO oznaka je „SS-6 Sapwood"). Na osnovu ovog tipa rakete napravljena je čitava porodica raketa-nosača srednje klase za let u kosmos: „Sputnjik" (8K71PS), „Paljot" (11K59), „Vastok" (8K72K), „Vashod" (11A57), „Sojuz" (11A511), „Molnja" (8K78) itd, a tom raketom je izbačen i prvi satelit u kosmos na svetu, kao i prvi kosmonaut, Jurij Gagarin.

[17] Dvostepena balistička raketa „Р-16" (8К64, po NATO klasifikaciji - „SS-7 Saddler"), sa bojevom glavom od 3-6 Mt i dometom 10.500-13.000 km. CEP oko 2,7 km. To su bile prve rakete u SSSR koje su imale autonomni inercioni sistem navođenja, kao i samozapaljive (pri kontaktu) komponente pogonskog goriva: oksidator АК-27И (rastvor tetradioksida u azotnoj kiselini) i gorivo - nesimetrični dimetil-hidrazin (НДМГ).

[18] Pogledati prvu fusnotu u ovom tekstu!

[19] To su zapravo bile rakete „Fau-2", koje su u originalu imale oznaku „A-4", i koje su predstavljale srž svih budućih raketa u SSSR, SAD i Kini.

[20] Ovo čudo tehnike je trebalo da se digne na visinu od 145 km i leti brzinom od oko 22.100 km/h serijom „skokova" po stratorferi. Trebalo je da baci bombu od 4 tone na Ameriku, a onda sleti negde u Japanu. Ukupno bi preleteo od 19.000 do 24.000 km.

Drug Staljin je dugo pokušavao da kidnapuje ovo dvoje inženjerakoji su posle rata živeli u Francuskoj, čak je slao i svoha sina, ali nije uspeo.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari

  • Miroslav said More
    U svakom slučaju biće gore pre kineza... 16 sati ranije
  • Драган Танаскоски said More
    Ako bude 2028. god. to će biti fantastično. 21 sati ranije
  • Aleksandar Zorkić said More
    Što da ne. Ako postoje i to takvi kakvi... 2 dana ranije
  • Željko Perić said More
    Zdravo :D
    imam jedno pitanje na ovu... 3 dana ranije
  • Baki said More
    Dobar izbor. Ideja filma nije nova, ali... 6 dana ranije

Foto...