Nedelinova nesreća
Da sam mislio na svemirska putovanja sa ljudskom posadom, ovaj tekst bi se sveo na već (uglavnom svima) poznatu priču o nesrećama dva američka svemirska šatla, Challenger i Columbia. Svaka od ovih katastrofa odnela je po sedam života.
Međutim, postoji jedan događaj u Sovjetskom Savezu 1960. godine o kome se čak i u svetu donedavno jako malo znalo, a koji danas svi smatraju najvećom nesrećom u raketnoj istoriji. Taj događaj nije bio direktno vezan za svemirske letove sa ljudskom posadom, već pre za razvoj interkontinentalnih balističkih raketa (ICBM). Odmah posle svetskog rata, u prvim danima osvajanja svemira, i američki i sovjetski svemirski programi su se preklapali sa razvojem ICBM. Te fantastične letilice su bile konstruisane tako da mogu da nose nuklearne bojeve glave na velike udaljenosti, ne ostavljajući nijednu tačku na Zemlji nepokrivenu stalnom pretnjom od nuklearnog udara. Tek je sekundarna uloga tih pionirskih vojnih tehnologija bila da se stvori prva generacija raketa za kosmička istraživanja.
Sputnjik na lansirnoj Rampi 1 čeka lansiranje, u poslednjoj fazi pred punjenje goriva. Kasnije je ta rampa prozvana Gagarinovom rampom.
To je rezultiralo time da su prvi letovi Sputnjika i Jurija Gagarina u SSSR–u, kao i oni Explorera I i Johna Glenna u SAD, bili izvedeni modifikovanim verzijama balističkih raketa. U to vreme, primarna sovjetska letilica je bila dvostepena raketa R–7 ("Семëрка" – sedmica; po sovjetskoj klasifikaciji 8K71, ili po NATO klasifikaciji SS/6 Sepwood), čije se prepravljene verzije i danas koriste u većini ruskih svemirskih misija. "Semjoku" je, u originalu konstruisanu kao balističku raketu, smislio Sergej Pavlovič Karaljov (Сергей Пaвлович Королёв , 1907–66), besmrtni sovjetski konstruktor raketa. U periodu od 1957. do 1959., R–7 je urpešno izvršila brojne probne letove [1], uključujući i lansiranje dva prva veštačka satelita (Sputnjika i Lajku). Mada su od 1960. do 1968. napravljene samo četiri rakete R–7 u vidu balističkog oružja, taj osnovni dizajn je ostao kao okosnica čitavog ruskog svemirskog programa. Savremene varijante R–7 bustera nastavile su da nose satelite i Sojuze sa ljudskom posadom, i do 2000. godine su u preko 1.600 lansiranja ostvarile uspešnost od fenomenalnih 98%. Zahvaljujući ovim raketama, konstruisana je i Međunarodna svemirska stanica, a sve posade i snabdevanja u XXi veku obavljaju se i obavljaće se derivatima ovih raketa.
Raketa R–7. Originalna verzija (R–7 8K71) sa bojevom glavom (3–5 megatona) bila je dugačka 31,07 m, a na dnu je imala prečnik od 10,3–11,2 m. Prazna je bila teška samo 27 tona, a sa gorivom 280 tona.
Međutim, krajem pedesetih godina, pod sigurnom rukom Karaljovljevog bivšeg pomoćnika Mihajla Кuzmiča Jangela, (Михаил Кузьмич Янгель, 1911–71) u biroima ukrajinskog Dnjepropetrovska punom parom se razvijala još jedna raketa. Ova raketa, nazvana R–16 (8K64 ili SS–7 Saddler), bila je još bolja i jača od prethodne R–7, čime je prekinut monopol Karaljovljevog snabdevanja armije. R–7 se pokazala nepraktična za vojsku, jer je zahtevala kriogenički ohlađen tečni kiseonik za gorivo, što je opet zahtevao složen sistem za njegovo čuvanje i tankovanje. S druge strane, R–16 ICBM je koristila gorivo (UDMH) koje se lako skladištilo, što je omogućavalo mnogo brže lansiranje ovih projektila[2]. Pošto je od strane Predsednika partije Sergeja Hruščova i čitavog Politbiroa ova raketa dobila prioritet, čitav projekat njenog razvoja bio je poveren artiljeriskom maršalu Mitrofanu Ivanoviču Nedelinu (Митрофан Иванович Неделин, 1902-60), zameniku ministra odbrane SSSR–a i komandantu Sovjetskih strateških nuklearnih snaga.
Maršal Mitrofan I. Nedelin i akademik Mihail K. Jangel
Pod čvrstom rukom maršala Nedelina, tim konstruktora u Južnom konstruktivnom birou je danonoćno radio nebi li što pre sklopili prvu raketu R–16. Iako je razvoj neprekidno bivao prekidan usled brojnih nerešenih tehničkih problema, glavni konstruktor Jangel je bio primoran da tokom septembra 1960. pošalje u današnji Bajkonur prvi prototip na testiranje. Plan Nedelina i Jangela je bio da premijeru Hruščovu poklone uspešno lansiranje moćne samonavođene interkontinentalne rakete R–16 pre 7. novembra, velikog praznika na dan godišnjice Boljševičke revolucije.
Nažalost, tehnički problemi sa kontrolnim sistemom leta nastavili su da opterećuju pripreme za testiranje. Uprkos tim nedaćama, raketa je 21. oktobra iz fabrike za sastavljanje bila prebačena teretnim vozilom LD1–3T na lansirnu rampu koja se nalazila na lokaciji 41 ("Сорок первая площадь"). Nakon kratkih priprema, raketa je počela da se puni otrovnim i lako isparljivim tečnim gorivom. Iako sigurnosni protokoli zahtevaju da se tokom faze tankovanja svo nepotrebno osoblje udalji iz zone na propisnu udaljenost, Nedelin ih je ignorisao i (priča se) čak su mu ulizice donele stolicu i postavili je pored rampe odakle je mogao da nadzire izvođenje procesa. Po njegovom naređenju, oko 150 različitih civila i vojnih činovnika se u tom trenutku s razlogom i bez razloga muvalo oko lansirne rampe.
Osvanuo je 23. oktobar. Kako su pripreme za lansiranje odmicale, sve više goriva se prosipalo[3] a pojavili su se i problemi sa električnim napajanjem, što je uticalo na pravilan rad pumpi za gorivo. Iako su pravila nalagala de se gorivo iz svih tankova rakete mora da isprazni pre nego što se pristupi popravci pumpi, maršal Nedelin je to zabranio jer bi to značilo novo odlaganje lansiranja za najmanje nekoliko sati. Umesto toga, naredio je mehaničarima da započnu servisiranje rakete iako je bila prepuna opasnog i otrovnog goriva.
R–16 interkontinentalna balistička raketa. Sa bojevom glavom od 3 Mt imala je dolet od 13.000 km, a sa 6 Mt 10,500 km. Preciznost: ± 2,7 kilometara.
Popravka pumpi se iskomplikovala i protegla i na sledeći dan, pa je Nedelin lično morao da siđe do rampe i vidi šta se tamo dešava. Nadalje, pored njega i njegovih podređenih, i Jangel i brojni zvaničnici takođe su sišli do rampe da lično nadgledaju predlansirne radnje. Prisustvo tolikog broja glavešina veoma je stresno uticao na sve zaposlene, a situacija je postala još gora kada je iz Moskve stigao telegram da tamo "svi očekuju da će lansiranje uskoro biti uspešno izvedeno". Mnoge probe i provere su obavljane jednovremeno, a sigurnosne procedure preskakane da bi se uštedelo u vremenu.
U najveći previd svakako spada funkcionisanje jednog uređaja koji se naziva Programming Current Distributor (ПТР), koji aktivira mnogobrojne sisteme na raketi. Zbog sprovođenja testova, ПТР je zabunom ostao podešen na pogrešnu, postlansirnu, poziciju. Ta greška je dozvolila da akumulatori i creva za gorivo ostanu aktivni, što znači da je samo jedan jedini pneumatski ventil sprečavao raketne motore da se prevremeno upale. Kada je jedan od mehaničara u kontrolnom bunkeru greškom resetovao ПТР, i ta jedna sigurnosna zaštita je uklonjena, a stravični sled događaja je konačno pokrenut.
U 18:45 (oko 30 minuta pre predviđenog lansiranja), dok se oko 250 članova personala i posetilaca tiskalo oko lansirne rampe, motor drugog stepena rakete R–16 je pobesneo. Snažni plamen je odmah probio rezervoar prvog stepena, što je izazvalo nezamislivu eksploziju koja je izbacila otrovne hemikalije svuda po lansirnom kompleksu. Najviše sreće su imali oni koji koji su momentalno bili sprženi u vatrenoj lopti koja je progutala raketu. Ostali su okusili sporu smrt, goreći u pokušaju da se izvuku iz blještavog pakla. Mnoge je čekala okrutna smrt od gušenja, koje je donosio otrovni oblak dima zapaljenog goriva.
Katastrofalna eksplozija rakete R–16.
Brojne eksplozije na lansirnoj rampi su trajale predugih 20 sekundi, dok je požar besneo sledeća dva sata. Kako su kasnije pričali očevici, bljesak se video na udaljenosti od 50 kilometara. Slede neki od utisaka svedoka koji su prisustvovali ovom užasnom događaju:
"... U momentu eksplozije, nalazio sam se nekih 30 metara od raketnih motora. Iznenada, suknuo je debeli mlaz vatre, pokrivajući sve unaokolo. Deo vojnih lica i mehaničara instiktivno je pokušao da pobegne iz opasne zone, dok su drugi pokušavali da se sakriju iz druge rampe, trčeći ka bunkerima ... ali taj put je bio nedavno asfaltiran, i momentalno se istopio. Mnogi su se zaglavili u žitkoj vreloj masi katrana i postali žrtve nadolazećeg plamena ... Najgoru sudbinu imali su oni koji su se zadesili na gornjoj platformi rampe: ti nesrećnici su ubrzo bili obuhvaćeni plamenom i pretvorili se u žive buktinje. Temperatura u središtu požara iznosila je oko 3.000 stepeni. Oni koji nisu odmah izgoreli očajnički su pokušavali da strgnu sa sebe plamteće kombinezone i odeću. Nažalost, mnogima to nije polazilo za rukom ...!"
"... automatske kamere su bile povezane sa motorima, i zabeležile su sve scene. Čovek sa skela udara u njih obnevideo od vatre i dima; mnogi skaču sa rampe i nestaju u plamenu. Jedan čovek uspeva da pobegne od vatre, ali pada u bodljikavu žicu koja je okruživala lansirnu rampu i tu ga stiže užasavajuća sudbina."
"Iznad rampe se podigao stub vatre. Zaprepašćeno smo posmatrali kako plamen izbija ponovo i ponovo, ne dišući od užasa ... (Nakon gašenja), preostala tela su bila u krajnje neobičnim pozama, sva bez kose i odeće. Bilo je nemoguće ikoga prepoznati. Pod svetlošću mesečine tela su imala boju slonovače ..."
Životi Jangela i nekolicine drugih visokorangiranih zvaničnika spašeni su zahvaljujući tome što su se našli u bunkeru, gde su ušli da se odmore par minuta pre eksplozije. Mnogi drugi, uključujući i neke najznačajnije pionire sovjetskog svemirskog programa, nisu imali tu sreću. Među nastradalima, nalazili su se:
- Maršal Mitrofan Nedelin, komandant Sovjetskih strateških snaga,
- Boris Konopljev, glavni konstruktor kontrolnog sistema na R–16,
- Lev Grišin, predstavnik predsedavajućeg Državnog komiteta za odbrambenu tehnologiju,
- Pukovnik A. I. Nosov, šef komande Bajkonura, koji je lično lansirao Sputnjik 1957.,
- Pukovnik Nikolaj Prokopov, glavni predstavnik uprave za raketne posade i opremu,
- Tjuratam Grigorjants, šef uprave zadužene za testiranje R–16,
- Jevgenij Ostašev, šef uprave zadužene za testiranje R–7, koji je razvio bustere za Sputnjik,
- i Lev Berlin, dva Jangelova predstavnika i šefovi odseka za testiranja.
Premijer Nikita Hruščov je odmah naredio Leonidu Brežnjevu, budućem vođi Sovjetskog Saveza, da izvrši opsežnu i detaljnu istragu tragedije. Komisija je obavestila da je u nesreći stradalo 90 ljudi. Od tog broja, zvanično je 74 ljudi stradalo u inicijalnoj eksploziji, od čega su 57 bila vojna lica a drugih 17 civili. Bilo je 49 ranjenih, od čega je u bolnici podleglo povredama još 16. Kasnije, nakon okončanja rada komisije, pronađena su još dva ugušena vojnika, čime se ukupan broj nastradalih popeo na 92 (74 vojnih i 18 civilnih).
Međutim, tačan broj nastradalih je zauvek ostao tajna. Istraživanja sprovedena mnogo kasnije govore o ciframa koje se kreću oko 200. Ipak, izgleda da su najrealnije procene one koje govore o 122 mrtva. Tu spada 74 nastradala u eksploziji i 48 nastradalih tokom sledećih nedelja usled opekotina ili izlaganju toksičnim materijama. Od poginulih, 84 su bila vojna lica ili tehničari, a 38 su bili civilni inženjeri.
Ljudi pokušavaju da se spasu iz požara koji je zahvatio raketu.
Konačan zaključak vladine komisije o uzrocima nesreće bio je sledeći:
"Direktni uzrok incidenta je greška u konstrukciji kontrolnog sistema, koji je tokom prelansirnog procesa dozvolio neplaniran rad ventila ЕПК В–08 koji je kontrolisao paljenje glavnog motora drugog stepena. Taj problem nije konstatovan niujednoj prethodnoj proveri. Požar na letilici ... mogao je biti izbegnut da je rekonfiguracija skretnice goriva u poziciju "nula" bila izvedena pre aktiviranja unutrašnjeg izvora električne energije."
Zbog brojnih razloga (o kojima ovde nije mesto da pričam), zvanični raport je bio napisan sa ciljem da ublaži odgovornost onih koji su ignorisali ili nisu preduzeli sigurnosne procedure. Zbog toga su glavni "teret" odgovornosti svalili na sigurnosne performanse R–16 u ekstremnim uslovima, a ne na pravu analizu odluka odgovornih.
Pre nastavka programa R–16, komisija je u cilju poboljšanja sigurnosnih procedura predložila još intenzivnije testiranje kontrolnih sistema i ponovno pregledanje predlansirnih sekvenci. I pored toga, spremnost političkih lidera (u ovom sličaju sovjetskih) da žrtvuju tolike živote zarad svojih ciljeva, zastrašujuća je[4]. Komisija je naredila da se lansirna rampa popravi za dve nedelje i da se testiranje novih raketa nastavi do novembra!
Žalosni ostaci rakete R–16 posle tragedije koju je izazvala.
I pored tog optimizma, sledeće lansiranje je obavljeno tek 2. februara 1961., kada se ponovo dogodila nesreća jer je raketa pala tokom leta[5]. Čitav program R–16 je patio zbog gubitka velikog broja najiskusnijih raketnih inženjera u zemlji, i nije se oporavio sve do juna 1963. godine, kada su projektili ove serije konačno ušli u vojno naoružanje nacije. R–16 i unapređena verzija R–16U[6] ostale su u upotrebi sve do 1974. kada surakete tog tipa bile isključene iz upotrebe ratifikacijom prvog sporazuma o ograničenju strateškog naoružanja (SALT–1) između SAD i SSSR.
Možda najznačajniji aspekat ovog što je ostalo zapamćeno kao Nedelinova nesreća ili Nekelinova katastrofa jestenačin na koji je Sovjetski Savez prikrio čitav događaj. Maršal Nedelin se i danas slavi u Rusiji kao heroj Drugog svetskog rata, a njegova prerana smrt se objašnjava avionskom nesrećom. Porodicama nastradalih nikada nije rečena istina, mada su u narodu kolale razne priče jer je uočeno da je mnogo raketnih rksperata nestalo u isto vreme. Zapadni "posmatrači" su pokušavali da doznaju istinu, ali ona je bila maskirana bezbrojnim neproverenim pričama i glasinama. Tek je padom komunizma 1990. prava istina o Nedelinovoj nesreći konačno izbila na vidalo.
Danas je lokacija eksplozije 41 prazna i napuštena, na samom rubu kosmodroma Bajkonur. Tu se nalazi samo skromni spomenik sa ugraviranim imenima nastradalih i mapom koja pokazuje stari lansirni kompleks. U Lenjinovom parku, tu u bazi, pokopan je sanduk sa ostacima onih koji nisu identifikovani. Tek tri godine nakon nesreće vlasti su dozvolile da se na tom mestu podigne memorijalni obelisk. Na njemu se nalazi spisak 54 žrtve koje nikada nisu identifikovane. On treba sve da opominje na nepotrebne žrtve koje su pale 23. oktobra 1960. godine, i da nas podsećaju na jedan od najmračnijih dana svemirske trke velikih sila.
|
[1] Prva raketa (Number 5L) je stigla u Tjuratam 3. marta 1957. Nakon 12 dana testiranja, raketa je lansirana sa Bajkonura. Usled uočenih devijacija, nakon 98 sekundi leta, motori su isključeni i raketa je pala prevalivši 3.197 km umesto planiranih standardnih 6.314,5 km. [2] Pored toga, R–16 je bila jače konstrukcije i mogla je da bude lansirana iz podzemnih silosa, a posedovala je i autonomni sistem kontrole leta, čime je eliminisana veza sa stanicama za navođenje na tlu, koje su bile neophodne za "semjorke". [3] Kako kažu izveštaji, radilo se o 142–145 kapi u minuti. [4] Ipak, osećam potrebu da kažem da je hladnoratovsku trku u naoružanju nametnula i podsticala bogata Amerika, a ne siromašni SSSR. [5] Raketa Number 3L–5T je letela 165 sekundi, a onda je pala u Sibiru usled kvara u sistemu navođenja. [6] Radi se o projektilima koji se ispaljuju iz podzemnih silosa. Tokom vojne vežbe "Groza" (rus. grom) 8. oktobra 1963. prvi put je lansirana jedna takva raketa iz silosa koji se nalazio u Plesecku. |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
