Godine 1877. Đovani Virginius Skjapareli, direktor opservatorije u Milanu, je objavio vest da je na Marsu uočio duge, tamne, uzane i prave linije. Ove linije nazvao je canali. Skjapareli nije rekao da su te linije irigacioni ili neki drugi kanali kojima teče voda. Međutim reč canali ipak je na engleski nesrećno prevedena kao canals umesto channels. Sve tri reči na naš jezik se mogu prevesti kao "kanali", ali reč canal na engleskom označava veštački tvorevinu, veštački kanal.
Kako priroda međutim ne pravi veštačke kanale vest je postala senzacionalna. Ona je značila da na Marsu postoji živi svet dovoljno inteligentan i tehnološki razvijen da gradi kanale planetarnih razmera. Ideja da u susedstvu imamo komšije i to možda pametnije i sposobnije od nas samih postala je golicava. Prostrujala je svetom i došla do Persivala Lovela .
Percival Lowell
Percival Lowell |
Persival Lovel je bio srećan spoj bogatog Amerikanca i strasnog ljubitelja astronomije. U mladosti je dosta je putovao po Dalekom istoku i ta svoja putovanja je opisao u nekoliko knjiga. Devedesetih godina prošlog veka, inspirisan Skjaparelijevim radom, odlučio je da život posveti izučavanju Marsa. U tu svrhu podigao je sopstvenu opservatoriju na jednoj planini u Arizoni i zatim proveo bezbroj noći piljeći kroz teleskop. Za sobom je ostavio ispisane beležnice sa preciznim crtežima kanala na Marsu.
Lovel je bio sasvim siguran u postojanje kanala. Bio je ubeđen da kanale gradi visokorazvijena i mudra civilizacija kako bi sa ledenih polova dovela vodu u suve ekvatorske predele. Kanali su dugi i 3000 km i Marsovcima su bile potrebne snažne crpke da poteraju toliku vodu preko planete. Lovelova Mreža kanala koju je video na Marsu i koju je ucrtavao u svoje beležnice postajla je vremenom sve preciznija, složenija i veća.
Kanale su videli i drugi astronomi. Često su crtali gotovo iste kanale kakve nalazimo kod Lovela. Činilo se da čovečanstvo nije bilo nikad bliže otkriću jedne vanzemaljske civilizacije nego tada. Jedan pariski časopis je 1900. godine ponudio nagradu od sto hiljada franaka onom ko uspostavi kontakt sa vanzemaljskom civilizacijom, ali kontakt sa Marsovcima se činio tako lakim da je Mars bio isključen iz ove nagrade.
Kanali na Marsu kako ih je nacrtao Lovel
Nisu međutim baš svi astronomi videli te famozne kanale. Neki su čak dokazivali da je nemoguće sprovoditi vodu sa polova na Marsu jer bi ona vrlo brzo isparila (zbog niskog atmosferskog pritiska). A navođeni su i drugi dokazi.
Ipak u to vreme čovečanstvo (zbog niskog atmosferskog pritiska) je bilo sklono verovanju u vanzemaljce. Zemljani su tih decenija i sami gradili velike kanale - Suetski 1869, Korintski 1893, Panamski 1914. Mars se u to vreme činio veoma sličan našoj planeti. Njegov dan traje koliko i nas, još 1783. Heršel je utvrdio da Marsove polarne kape menjaju veličinu sa promenama godišnjih doba i da Mars ima atmosferu, a i klimu koja je slična našoj zemaljskoj itd. i činilo se da je Mars veoma pogodan za život. Iz tog perioda (1897.) potiče i veoma popularna knjiga Rat svetova H. Dž. Velsa u kojoj je opisana invazija Marsovaca na našu planetu (kasnije će O. Vels po toj knjizi emitovati radio dramu u vidu vesti što je izazvalo paniku među hiljadama slušalaca koji su poverovali u stvarnu najezdu osvajača sa Marsa).
Međutim pouzdanih dokaza za kanale na Marsu ipak nije bilo. Nije bilo ni sigurnih protivdokaza. Sa Zemlje je zapravo i nemoguće tačno utvrditi reljef na Marsu. Bez obzira na kvalitet teleskopa slika koja se kroz njega vidi nikad nije dovoljno jasna zbog debelih slojeva naše atmosfere kroz koju putuju zraci iz svemira. Ta atmosfera je u stalnom komešanju jer se mešaju tople i hladne naslage vazduha. Sem tog u atmosferi uvek ima čestica prašine koje kvare sliku u teleskopu. Da bi se tačno videlo kako Mars stvarno izgleda bilo je nužno prići mu bliže. Mnogo bliže. To je bio posao za svemirske brodove.
A oni su poleteli šezdesetih godina prošlog veka. Obleteli su Mars i poslali hiljade fotografija. Fotografije su podvrgnute detaljnim analizama. Na nekim od njih vide se čak i sasvim sitne crte reljefa. Vide se planine, kanjoni, brda, ostaci rečnih tokova - samo veštačkih kanala nema.
Kako se moglo dogoditi da iskusni astronomi vide nešto nepostojeće? Pravi odgovor na to pitanje teško je dati. Izgleda da su svi oni samo strašno želeli da vide kanale i da su podlegli optičkoj varci. U maloj titravoj slici u okularu teleskopa neke crte reljefa Marsa oko posmatrača nesvesno spaja u linije koje zapravo ne postoje. To je izgleda jedino objašnjenje.