Nije lako snimiti dobru astrofotografiju, a Radovan Babić iz Požege hteo je da napravi baš odličan snimak. Perfektan, najbolji mogući. Da mu Habl pozavidi. Nedavno mu je stigao nov teleskop Takahaši, aždaja od instrumenta, a od ranije je imao i vrlo moćan nov Canon fotoaparat čiji čip je on sam prilagodio za astrofotografiju.

I tako, posle šest mučnih nedelja koliko je trebalo oblacima da se raziđu i da se lepo vreme potrefi sa  vikendom, a što je sve on stoički izdržao, Radovan je jedne subote, negde iza osam sati uveče veselo krenuo na teren. 

Izabrao je odlično osmatračko mesto, na dva sata vožnje od kuće, bez bandera i ulične rasvete, sa tek nekoliko seoskih kuća utonulih u mrak i udaljenih pedesetak metara od proplanka na koji je Radovan planirao da se smesti. Samo na jednoj kući čkiljilo je slabo žuto svetlo, ali i ono se ugasilo u deset sati kada su domaćini otišli na spavanje.

Dok je kolima prilazio proplanku Radovan je oborio svetla auta, zatim ih skroz ugasio i vozio oprezno dvadesetak metara po poljani u mraku, da ne bi privlačio pažnju stanara kuća koji bi mogli svašta pomisliti kad bi videli da se neko smuca kolima mimo puta i tamo gde kolima mesto nije. Pa je i svetlo u kabini isključio, ono koje se upali kada se vrata otvore.

Konjska glava, snimio: Miloš Gagić

A napolju, moglo se čitati koliko je nebo sijalo. Kao milijardu lampiona da je neko upalio. Kao da je stotinu ukrašenih novogodišnjih jelki neko uključio. Bilo je beskrajno vedro, zvezde su se prosule po celom nebu. Mlečni put je sijao, a Jupiter je bleštao toliko da je skoro bacao senku po tlu. Tu su bili i Saturn i Mars i Uran, ali Radovan se te noći spremio za tamnu maglinu Konjska glava. 

Ako se pitate otkud tako neobično ime dalekom nebeskom objektu to znači da ga nikad niste videli, a svaki astronom amater će vam rado ispričati sledeću priču o Glavi:

- Ova tamna maglina nazvana je Konjska glava (engl. Horsehead) zbog svog izgleda. Smeštena je u sazvežđu Orion, u Pojasu velikog lovca i predstavlja najmarkantniji deo mnogo većeg, Orionovog oblaka. Od nas je udaljena 1500 svetlosnih godina, što znači da je sada vidimo onako kako je ona izgledala u vreme kada je živeo kralj Artur. Sloveni su u to doba razgledali Balkan i razmišljali da se trajno nastane na njemu. Glavu je otkrila Viliamina Fleming, služavka profesora Edvarda Pikeringa 1888. godine…. 

Ovde biste svog sagovornika konačno morali da prekinete jer ga ništa niste razumeli, a sem toga ko zna kada bi on svoju priču završio.

E-dakle, Radovan je tiho, da noću ne galami i ne budi selo, iz gepeka polako i oprezno izvadio montažu, na nju stavio teleskop, onda je bacio pogled na nebo, pa izvadio iz kola stolicu na rasklapanje, zatim stočić, na njega stavio lap top, ponovo osmotrio nebo, izvadio okulare, izneo kameru, pogledao u nebo, izneo akumulator za struju. Uživao je u svojoj pedantnosti. Sve je precizno isplanirao, sve, čitavu proceduru snimanja. Zatim je seo da sačeka jedan sat koliko je po njegovoj proceni trebalo da se temperatura u teleskopu potpuno izjednači sa temperaturom spoljnog vazduha. Da, da, i to je važno da za dobrog astrofotografa. Zavalio se u stolici i gledao u nebo potpuno nesvestan da ga upravo tada neko posmatra.

Bila je to stara gospođa Katarina, profesorica francuskog jezika u penziji, koja je živela u maloj kući na ivici sela, blizu proplanka na kome je Radovan postavio svoju opremu. Nije mogla da zaspi pa je srkala vruć kakao i zurila napolje kroz prozor u mrak. Primetila je kada je auto skrenuo sa puta, oborio, pa ugasio svetla i pitala se ko bi to mogao biti. Videla je siluetu čoveka kako izlazi iz automobila, nešto radi, ali pažljivo i oprezno. I trudi se da ostane nezapažen. Zatim se sve umirilo i ništa se nije dešavalo. 

Mora da je zadremala u naslonjači kad se odjednom trgla. „Da to nije neki lopuža i gangster – pomisli - jer ko bi se tako noću u gluvo doba, kad sav pošten svet spava, šunjao. Čestit čovek se ne bi skrivao nego bi uspravno išao i ne bi zastajkivao. A ovaj, kao da je nešto čekao“. Bilo je to gospođi jako sumnjivo. Na kraju ona pomisli: „Ded da ja zovem policiju, ovo nije normalna situacija“. 

Za to vreme Radovan je već useverio teleskop, našao Glavu konja, izoštrio sliku i uključio motor. Sedeo je i uživao u tihom zujanju motora koji je držao objekat u centru vidnog polja teleskopa. Tiho je pevušio jednu dečju pesmicu i zamišljao kakva će slika ispasti. 

„Trebalo bi da bude dobra - razmišljao je - Vreme je idealno, nebo čisto, a teleskop… teleskop je aždaja, svakako“. Srce mu je igralo od pomisli na buduću fotografiju.

- Ako uspe poslaću je u neki strani astronomski časopis. Nek je vide i ostali. Noćas ću snimati, a sutra ću slike obrađivati. Ima da napravim jako dobar snimak.

Po dugoročnoj vremenskoj prognozi ovo je bio zadnji lep vikend možda i do kraja godine, jer dolazi zima, a sa njom magla i sneg i ko zna kada će on opet moći da snima Konjsku glavu, pa čak i bilo šta drugo, pogotovo što ga u narednom periodu čekaju i neke obaveze… razmišljao je nepovezano. 

Pogleda zatim u sat, bilo je vreme da završi snimanje, ali odlučio je da nastavi još koji minut, da skupi na senzoru što više fotona. Da izvuče maksimum od ove noći.

Te odluke kasnije će se godinama sećati, jer da je tada prekinuo snimanje sve bi bilo u redu i on bi imao svoj perfektan snimak. Ovako, ceo trud od dva sata rada je upropašten je jer je njega i kameru iznenada obasjalo snažno svetlo farova automobila.  

Zatim se čuo strog glas: 

- Policija, dobro veče, šta radite ovde noću?!

Radovan se ukoči, zatim zajauče i od očaja poče da udara glavom u stočić. 

Eh, da. Potrajalo je neko vreme dok je sve objasnio policiji.  

- Pa sad izvint’e, reče jedan policajac, dobili smo prijavu da se neko smuca ovde, a u kraju je bilo nekih provala.

I tako se oni spremiše da krenu, ali onda mlađi od njih dvojice nije odoleo da pita:

- A šta sve može da se vidi kroz taj teleskop? Ja sam jednom gledao kroz teleskop, ali taj je bio neki mali. Videli su se krateri na Mesecu.

Radovan ga pogleda, a lice mu zasija u mraku i on momentalno zaboravi i na Konjsku glavu i na snimanje. Skine kameru sa teleskopa i namesti okular. Onda poče da im pokazuje i objašnjava. Oni zinuše kada videše Jupiter i njegova četiri satelita, i još više kada im je pokazao Saturn i njegove prstenove. Zadivili su se kad su čuli priču o Jupiterovoj crvenoj pegi koja je zapravo moćna oluja snažnija od svih oluja na Zemlji zajedno, a koja besni više od četiri veka neprestano. Onda na red dođe Mars i priča o mogućem životu na njemu. Zatim Radovan nanišani Veliku galaksiju u Andromedi, koja nam strelovito juri u susret i već za tri milijarde godina sudariće se …. Pa poče da priča o crnim rupama, o vanzemaljskom životu, o maglinama i kvazarima….

Već je svitalo i na istoku se nebo zarumenilo kada su policajci morali da krenu jer su ih iz stanice već dva puta zvali. Zahvališe se i odoše.

Radovan se polako spakovao pa i sam polako krene kući. Nije uspeo da napravi svoj snimak snova, ali, reče u sebi, neka, biće prilike. A onda pomisli – „Ipak  je ovo bila dobra noć.“