... simbolički govore o dubokim problemima ove zemlje
Trenutni „Azijski zaokret“ Amerike munjevito je promenio regionalnu dinamiku u indo–pacifičkom regionu, što se nigde lakše ne uočava nego u sferi vojne i kosmičke saradnje.
|
Usled sve većeg straha od kineskog džina, Amerika reaguje onako kako on zna – širenjem zone interesa. Državni sekretar Hilari Klinton izjavila je da će se u budućnosti politika odlučivati ne u Avganistanu ili Iraku već u Aziji, a da će SAD biti u centru zbivanja. Posle puno godina Australija je postala strateški bitna, jer se našla pred izborom da li da se okrene ka Americi, svom najvažnijem vojnom savezniku, ili Kini, najvećem trgovinskom partneru. Zato je Klintonka hitno organizovala turneju po Pacifiku, najveću geopoličku partiju šaha Obamine administracije, ubeđujući sadašnje i buduće partnere da se ne obaziru na narastajući kineski uticaj na komšije. Trenutno, SAD u Mianmaru, bivšoj Burmi, organizuje najveće multinacionalne vojne manevre na svetu, a Državni sekretar za odbranu L.E. Paneta posećuje Zeland i Australiju, dok kržava ukida sankcije Tajlandu i ubrzano normalizuje odnose sa tom zemljom. Kina se, s druge strane, oštro suprotstavlja američkom planu da pojača svoje mornaričko prisustvo u regionu. |
Nedavno uspostavljena vojna saradnja između Kanade i Australije i nezabeležen rast saradnje sa Indijom predstavljaju ono što američki istoričar Walter Russell Mead naziva „bujanjem Anglosfere“.
Međutim, serija neuspeha indijskih GSLV misija, kombinovana sa indijskom tvrdoglavom tajnovitošću i žestokom nezavisnošću u kosmičkom sektoru, povećavaju sumnje o daljem obimu buduće saradnje.
Mada se krahovi pomenutih lansiranih raketa pripisuju tehničkim greškama[1], oni uveliko simbolički otkrivaju nedostatak vizije, svrhe i pravca indijskog kosmičkog programa.
„Raketa za lansiranje geosinhronih satelita“ (GSLV) konstruisana je krajem prošlog veka sa primarnim ciljem da Indija obezbedi sopstvenu raketu za lansiranje domaćih teških satelita INSAT tipa, ali i da smanje zavisnost od inostranih partnera i njihovih raketa.
Početkom devedesetih godina, sa propašću Sovjetskog Saveza, Indija je bila primorana da razvija nezavisni lansirni sistem. Naivno su pokušali da od Rusa kupi tehnologiju za proizvodnju kriogenog dodatnog stepena[2], ali od toga nije bilo ništa zahvaljujući snažnom pritisku Sjedinjenih Država i drugih Zapadnih zemalja.
Sa razvojem sopstvenog kriogenog motora, Indija je postala šesta zemlja u svetu koja poseduje tehnologiju koju bi potencijalno mogla da upotrebi u civilne i vojne svrhe.
Porodica indijskih SLV raketa i upoređenje veličina.
Indijske rakete GSLV koriste 4 bočna bustera na tečno gorivo L40 i stare sovjetske dodatne (treće) stepene 12KРБ, sa kriogenim raketnim motorima KВД-1 (11Д56М). Iako se smatra da su indijski vojni programi i balistički projektili generalno uspešni, što je potvrdilo i nedavno uspešno lansiranje nuklearne balističke rakete „Agni V“, činjenica je da su njihove civilne rakete i kosmički program prosečni.
„Rakete za lansiranje polarnih satelita“ (PSLV), letilice korišćene ranije za lansiranje civilnih satelita, upotrebljene su kao model za pokretanje programa GSLV, ali sa mršavim uspehom. U poslednjih 10 godina lansirano je više verzija GSLV, ali više od pola ih se srušilo zbog različitih tehničkih problema. Kratak uspeh tokom 2003–04. propratila je potonja serija neupeha.
Letilice nisu uspevale da doguraju do orbite, gubile su kontrolu nad busterima na tečno gorivo, promašivale planirane trajektorije, te su morale da budu uništene iznad Bengalskog zaliva, neuspevajući da urade išta u poslednjih četiri misije. Sa ovom stopom kvarova bez presedana, GSLV je na dobrom putu da bude najskuplji promašaj indijskog strateškog i kosmičkog sektora. Osmo lansiranje zakazano je za početak 2013. godine.
Razlozi tih kvarova su minorni, ako je verovati zvaničnoj birokratskoj retorici, i vezani su za beznačajne tehničke nepravilnosti. Nikad nije objašnjeno kako to da je pet od sedam lansiranja rezultiralo potpunim ili delimičnim otkazima.
Indijska Organizacija za Svemirska Istraživanja (ISRO) takođe ćuti o sposobnostima i težini satelita i o tome zašto Indija i dalje ne može da podigne komunikacione satelite teže od 3.000 kg, iako komšije, kao što su Japanci i Kinezi, a da ne pominjem SAD, Rusiju i Evropsku agenciju, već lansiraju triput veće terete.
Ne postoji transparentnost i odgovornost dok se troše pare poreskih obveznika i ne lete glave čak ni kad se neuspela lansiranja ponavljaju uzastopno. Nedostatak svrhe takođe je vidljiv i u indijskom kosmičkom sektoru.
U intervjuu datom početkom godine, dr K. Radhakrishnan, predsednik ISRO, izjavio je da, za razliku od Rusije, SAD ili Kine, indijska glavna briga i pritisak nisu vezani za kosmičke letove sa ljudskom posadom ili kosmičke stanice, već se ogledaju na polju primene. Indija sa svojom ogromnom populacijom i demokratskim potencijalom ima potrebu za većim brojem komunikacionih satelita radi zadovoljavanja domaćih potreba nego Kina, koja je mnogo centralizovanija i kontrolisanija.
Međutim takvi argumenti i logika padaju k’o vrata, jer Indija već uveliko pravi ozbiljne planove za njenu drugu lunarnu misiju za početak 2014. godine, „Chandrayaan–2“, i verovatnu kosmičku misiju sa posadom za 2017. godinu.
U januaru 2011, Amerika je zvanično skinula zabranu na kontrilu izvoza u nekoliko tela indijske Organizacije za istraživanje i razvoj odbrane i ISRO. Bio je to jasan signal da Sjedinjene Države žele da uspostave buduću kosmičku saradnju sa Indijom.
Američka strateška socijalna i politička institucija „Heritage Foundation“ je otprilike u isto vreme objavila saopštenje, pozivanući na unapređenje kosmičke i strateške saradnje između Indije, Australije i Sjedinjenih Država, uključujući satelitsku odbranu i presretače, dok bi saradnja u budućnosti svakako prerasla i u zajedničke kosmičke programe. Međutim, treba li da kažem da je predlog naišao na mlaku reakciju i entuzijazam indijske strane?
Indijska poslovična zavisnost od ruske opreme predstavlja veliku prepreku budućoj saradnji sa Zapadom. Vrlo je teško trasirati budući put indijske kosmičke kooperacije sa Zapadom, pa čak utvrditi postoji li bilo kakav pravac, ali kako stvari sada stoje, evidentno je da je bez nekog jasnog plana indijska kosmička perpektiva trenutna prilično mutna, i svakako će nastaviti haotično i bezglavo tumaranje i u doglednoj budućnosti.
[1] Od 2001. izvedena su samo 2 uspešna lansiranja, i to 2004. godine. Čak pet je završeno neuspehom.
[2] Indijci su već imali tehnologiju i komponente zahvaljujući svojim raketama PSLV i raketnim motorima Vikas.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
