Juče smo objavili vest iz magazina Astronomy o nameri kineskih stručnjaka da u nisku orbitu oko Zemlje postave veštački mesec koji bi noću reflektovao Sunčeve zrake na neko, odabrano mesto na Zemlji, čime bi se napravile znatne uštede u električnoj energiji. Ceo projekat treba da se realizuje do 2020. godine, nakon čega bi bila postavljena još tri satelita – meseca (do 2022), a dalji razvoj razbijanja noćnog mraka, u slučaju ovog početnog uspeha, bio bi sigurno neslućen.

Ali, ima onih koji baš i ne očekuju naročit uspeh od ovog poduhvata. Ideja jeste primamljiva, ali samo na prvi pogled, jer postoje problemi koji znatno ugrožavaju njenu realizaciju.

Mesec nad Bartislavom - Miroslav Grnja

Pre svega postoji problem sa odabranom orbitom. Ako ostavite satelit u nisku orbitu on juri oko planete brzinom od skoro 30 hiljada kilometara na sat te prema tome ne lebdi u mestu što je inače suština ideje veštačkog meseca. A ako biste zaustavili satelit, on bi pao! Mogao bi da lebdi u mestu jedino uz pomoć neke posebne sile, recimo uz pomoć raketnih motora - što podrazumeva visok trošak za gorivo. A to se jednostavno ne isplati i u suprotnosti je sa namerom da se pomoću veštačkog meseca uštedi neki novac. 

Druga mogućnost za realizaciju plana osvetljavanja nekog mesta je da se postavi veći broj satelita u nisku orbitu koji bi kružili oko planete i smenjivali se u osvetljavanju određenog područja. Ali čak i u tom slučaju problemi i dalje postoje. Na toj visini još uvek se nalaze čestice atmosfere, istina vrlo razređene, ali koje ipak usporavaju kretanje tela u orbiti, a time mu obaraju visinu. Na niskoj orbiti nalazi se Međunarodna svemirska stanica, koja kao što ponekad u sumrak možete da vidite, ne lebdi nad jednom tačkom na Zemlji, već juri brzinom od 7,66 kilometara u sekundi te oko planete napravi krug za 92-93 minuta. Da ne bi pala na Zemlju Stanicu povremeno pogura teretni brod kako bi je ubrzao i tako malo podigao.

Da biste imali u mestu lebdeći satelit morali biste ga podići na geostacionarnu orbitu koja se nalazi na visini od nekih 30 hiljada kilometara, što je 60 puta veća visina od ove planirane. Samo, da bi reflektovano svetlo sa te visine imalo neki učinak veštački mesec bi morao da bude gigantskih razmera a njegovo svetlo ne bi moglo tako precizno da se usmerava kako predviđa kineski plan.

Dakle, ili je nemoguće da stvar na visini od 500 kilometara lebdi nad jednom odabranom tačkom, ili je preskupo ako je u toj poziciji održavamo radom motora.

Mesec -  Slavko Stojanov

Sem pomenutog postoji i veliko i važno pitanje: da li takvo svetlo nekom gradu uopšte treba? Veliki gradovi u svetu bore se da svetlost noću smanje kako bi se smanjilo svetlosno zagađenje i kako bi nebo nad njima bilo tamnije, a ne svetlije. Jasno je da svetlo tokom noći remeti san i aktivnosti noćnih životinja, i da remeti zapravo čitavu životnu sredinu datog područja. I jasno je da zvezde u slučaju veštačkog meseca ne bi mogle da se vide.

Da dodamo da su Rusi 1994. testirali veštački mesec. Poslali su u orbitu aluminijumski točak, presvučen plastikom, prečnika 65 metara, koji je lansiran iz svemirske stanice Mir. Bio je to polovičan uspeh. Kosmonauti sa stanice su videli bledi trag svetlosti koji se spuštao na Zemlju. Istovremeno, posmatrači sa Zemlje su videli samo povremeno treperenje na nebu. Drugi satelit koji je u okviru istog projekta trebalo da bude postavljen u orbitu upao je u neke probleme i čitav projekat je napušten. Inače, da bi se obezbedilo dovoljno reflektovanog svetla bile su potrebne divovske površine prečnika od 650 metara. Treba dodati još i to da problem preciznog usmeravanja ovih meseca nije bio rešen na zadovoljavajući način. Sve u svemu ideja nije nikud vodila i od nje se odustalo.

Kad se sve ovo uzme u obzir izlazi da svetlost veštačkog meseca nije ni potrebna. U većini gradova imamo uličnu rasvetu koja je ionako preglomazna. A što se uštede tiče, pa tu su LED sijalice, dugotrajne i ekonomične. 

Ali ipak da vidimo šta će uraditi Kinezi.

Bors Saksida

Prema Astronomy