2.8.204. lake letnje teme:

Dok sam se vraćao kući iz radnje stigne mi poruka od Steve. Kaže da planira svoj, sada već tradicionalni, star party za subotu. Taman da mu odgovorim, kad čujem novo bib-bip s telefona. Isidora na G+u pita: „Stvarno, zašto postoje muške i ženske takmičarske ekipe u šahu?“ Hm, tako jednostavno pitanje, ali iz njega prosto iskaču brojna druga: zašto su žene slabije šahistkinje (ako su još uvek, odavno ne pratim šah), da li imaju toliko takmičarskog poriva kao muškarci, da li je u pitanju vaspitanje, uticaj društva itd. Ostavim ja to pitanje na stand by, pa krenem da odgovorim Stevi i tako idem, piljim u ekran, malo se saplićem i promašim ulaz u zgradu.

Ne bih to ni primetio da nisam čuo komšiju kako me doziva. On sedi na klupi u ladu lipe, smeje se i kaže: - Ej, zablenuo si se u taj telefon pa ne vidiš kuda ideš. A i ne javljaš se nikom.“

Postidim se ja zbog nevaspitanja svog pa odem do njega, sednem i izvadim dve konzerve piva. Reko, hajde malo da se družim realno. Tako sam zamenio virtuelni, realnim društvenim životom.

Kaže komšija: - Je s čuo da je Miroljub prodao stan i kupio kuću u Begeču?

– Koji Miroljub?

– Pa onaj iz inspekcije, znaš onaj komunalni.

– A, da, kažem ja kao da znam.

– Ma da, ima ćerku u Nemačkoj, tamo se i udala, ali za jednog našeg. Rade oboje u Dizeldorfu, bili su proletos ovde. Imaju BMW, karavan. Sad hoće da kupe džip, kaže mi Miroljub. E pa on, taj Miroljub, kupio kuću u Begeču. Kaže, da mu do posla treba manje nego dok je živeo u gradu, a kuća ima veliko dvorište, posadio kajsije....

Slušam ja komšiju pa pomislim, ako Srđan dođe kod Steve treba da ga pitam za njegovo mišljenje o uspešnosti misije Kjurioziti. O toj misiji ima stotine hiljada članaka, ali... Rover Kjurioziti je svakako fantastičan, ma čudo od tehnologije, ali pitanje je da li postignuti rezultati istraživanja opravdavaju tolike dolare. U redu, to su američke pare, ali istraživanja koje vrši Nasa doprinose razvoju nauke na celoj planeti…

- ... i ulovio ovakog šarana, devet i po kila – čujem da priča komšija – i taman uzmem meredov da ga izvučem, kad naiđe jedan sa gliserom, projurio k'o lud i napravio take talase da mi se čamac mal nije prevrnuo.

Kažem: „C-c-c“ i pomislim kako mora da je fantastično voziti rover po Marsu i to još sa Zemlje. Što kaže Draško, bio bih u Nasi i kafe kuvarica, samo da sam tamo.

Utom se prenuh i vidim jedna mršava žena iz komšiluka, stoji ispred nas, s cegerom u ruci. Kaže: „Je l vi vidite kako je ovo vreme poludelo? Juče ladno, a vidi danas kako peče Sunce. Čovek lepo ne zna kako da se obuče.“

Složimo se mi da je vreme poludelo, a tu komšija poče nešto o lubenicama kako prolaze. Evo, reče, sad ih daju već za 10 dinara, a kad sam ja bio mlad u ovo vreme su tek dolazile najbolje. Kad je rasečeš ona sve puca, a unutra crvenaaa...

Ne, nema života na Marsu. Pa pronašli bi ga valda već do sada. A uostalom, možda je Sunčev sistem pogodan samo za jedan život. Za 50 godina astronautike zemaljski brodovi su posetili sve planete, ili su bar projurili pored njih, a šta će biti recimo za pet stotina, ili za hiljadu godina. Da ima života na drugim planetama možda bi nam za hiljadu godina Sunčev sistem bio pretesan? Možda je galaktička logika da u jednom solarnom sistemu postoji najviše jedan život?

I dok tako razmišljam dođe još jedan komšija, iz susednog ulaza. Krenuo kaže po presvlake za auto, sve su mu se iscepale. I onda se razvila diskusija kako čovek više ne zna gde da parkira auto, juče je on, taj s presvlakama, pola sata kružio oko zgrade da nađe mesto. A to oni iz druge zgrade parkiraju kod nas, pa onda mi nemamo mesta. Sramota.

Tako se razvezda diskusija, komšije zapenušile, jer stvarno, to je bezobrazluk parkirati na tuđem parkingu i tako dalje - ja polako ustanem, iskradem se, odem kući i ponovo pređem na virtuelno druženje. Nekako mi to druženje zanimljivije.

Pouka:

Lepo je pričati uživo, ali – šta? I s kim? Kakva je prednost u realnom druženju ako nemate s kim da pričate ono što vas zanima?