utorak, 14. april 2020.
Može teorija da priča šta hoće stvari su dokazane tek kada to praksa kaže. Svađam se ja godinama s nekim prijateljima i ubeđujem ih da Intrernet i društvene mreže ne da nisu štetni, kako oni misle, nego da su vrlo korisni, oličenje progresa, gigantski civilizacijski iskorak i tako dalje – ne vredi, nikog nisam ubedio ako je taj mislio drugačije. A sada ova epidemija za jedan dan prakse preobratila sve u svoje poklonike.
Pokazalo se da mnogi poslovi mogu da se obave samo preko i uz pomoć Interneta, da ogromna količina vesti iz zemlje i sveta u svakom trenutku stoji svima na raspolaganju, da i u izolaciji niste sami, da se redovno čujete sa decom i roditeljima, prijateljima i neprijateljima, da na raspolaganju imate filmova koliko za čitav život nećete stići da pogledate, da imate i pozorišne predstave, muzejske eksponate, slike iz najvrednijih galerija sveta, najbolje kompozicije svih žanrova, ogromne biblioteke sa knjigama koje nikad nećete stići da pročitate. Preko Interneta primate novac, preko interneta plaćate svoje dugove, naručujete hranu, gledate televiziju, slušate predavanja. Eto vam sad, o vi nevernici u Internet, šta sad imate da kažete?
Ništa, oni ćute pognute glave. Mucaju nešto nerazumljivo ili se prave blesavi. Neki govore nešto nesuvislo, kao pa nismo mi bili protiv interneta, neeeee, samo eto... mi baš volimo Internet. Tuc-muc. Ne može čovek ni da se naljuti na njih.
Evo primer iz prakse. Slikao sam neku čudnu pticu i pitao preko Messengera Vukićevića odličnog poznavaoca ptica koja je to.
Nije prošlo ni sedam sekundi a on javi: Vetruška, ženka, vidiš da nema plavu kapicu a rep joj je crvenkast. U ranijim vremenima za to bi mi trebalo između jednog sata i nedelju dana da doznam.
E kad smo kod ptica, evo nekoliko:
A ovi moji astronomi su baš nastrani. Kaže Jelena, eto baš čitam Rizici globalnih katastrofa. Jedan drugi čita Kamijevu Kugu, a treći gleda po drugi put film Variola vera. Kao da im nije dosta korone. Četvrti razmišlja kakvi će se sve filmovi o koroni snimiti i već ih s nestrpljenjem čeka. A ako ne čitaju ili ne gledaju horore onda idu po kući i popravljaju. Danijel noćas razmontirao tuš i skidao kamenac, Čeda je napravio nadstrešnicu nad ulazom u kuću, Marino postavlja laminat itd. a ništa od toga oni ne bi radili da nije ove pandemije. Žene koriste priliku da izglancaju prozore i operu zavese. Ne mogu one puno da miruju.
Danas sam imao susret 3. vrste s poštarom. Dakle što je to komplikovano. Prvo sam se maskirao i navukao rukavice, kao kriminalac, jedino što sam masku stavio preko nosa i usta dok lopuže istu stavljaju preko očiju. Razume se da me je zasvrbeo nos čim sam vezao masku. Zatim sam otvorio vrata. Vidim i on je maskiran što je u današnje vreme moda. Dobar dan, dobar dan. Kaže: ovde ćete potpisati a ovde upišite broj lične karte. Jedva sam potrefio. Počela je maska da mi se odvezuje pa me je uhvatila nervoza. On mi dade kovertu s parama i kaže:
- Prebrojte.
- Čoveče, kako ću da brojim s rukavicama.
- Neka, samo vi prebrojte,
- Ma neka verujem da je tačno
- Samo vi prebrojte
- Samo neka neću
I tako posle pet minuta on popusti. Onda kaže da ima priznanicu u tri primerka samo ne zna koju treba meni da da. Znate, reče, i meni je ovo prvi put da nosim ovako novac.
A kad je otišao treba da skinem masku, svučem rukavice i to redosledom kojeg ne mogu u trenutku da se setim. A zatim sledi čitav niz otvorenih i zbunjujućih pitanja: da li tu priznanicu treba da dezinfikujem, da li treba novac da operem. Da stavim pare u rernu i propečem na 200 stepeni? Šta je s kovertom? Da je polijem benzinom i spalim… nekako sam sve to rešio, a koliko sam bio uspešan znaće se kroz nedelju dana (tj. kad vidim da li sam navukao virus ili ne).
A onda smo naručili hranu iz KFC. Taj što isporučuje hranu došao tačno u minut, stavio paket pred vrata, pozvonio i odmah pobegao. Čuo sam ga kako tutnja niz stepenice i sa prvog sprata viče: Prijatnooooo!
Pogled na svet sa terase