Odavno sam planirao da posetim CERN, ako se planiranjem može nazvati sama želja. Moja želja za tom posetom je izgledala tako logična, bez potrebe da je preispitujem. Prosto bih se čudio da nekog koga interesuje subatomska fizika ili astronomija nema tako jedan normalan poriv da poseti institut za otkrivanje tajni postanka svega i funkcionisanja sveta oko nas! Najveća laboratorija na ovoj plavoj planeti. Najveći skup umova koji radi na istom projektu. Najveći broj različitih država koje učestvuju. Najveća fizička građevina u službi nauke. I još mnogo “najeva”. CERN u svom izvornom obliku postoji od pedesetih godina dvadesetog veka, i već sam prilično znao i o njegovoj istoriji i o mnogim eksperimentima i otkrićima koja su se desila u njemu.

U junu 2015. sam saznao da me očekuje zanimljiva privatna poseta centralnoj Švajcarskoj planirana za sredinu septembar 2015. Prva misao je bila: - Hej, pa to je poseta zemlji u kojoj se nalazi CERN. - Odmah sam pohitao ka CERN-ovim internet portalima da vidim da li u kratkom vremenskom prozoru od desetak dana mog boravka u Švajcarskoj, mogu da iskoristim i posetim ga. Moje razočarenje je bilo ogromno kada sam shvatio da turisti nisu na samom vrhu prioriteta ove ustanove i da je sve popunjeno u narednih 6 meseci. Gledao sam razne kombinacije, motao po glavi razna scenarija kako da dospem, tunelujem se u bilo koju turističku grupu, ali ništa nije moglo da se uradi.

Kako se moj put za Švajcarsku bližio, već sam bio odustao, smatrajući da je Borov postulat o popunjenosti energetskog nivoa tačnim određenim brojem elektrona neoboriv i da tu nema zezanja, jer jezgro CERN ne prima više elektrone.

Ali par dana pred let, saznao sam da je došlo do kvantnog obrta i skoka nekih elektrona, napravivši mesta, te su moji ljubazni domaćini mi javili da su uspeli da rezervišu kartu za posetu na dan mog sletanja u Ženevu. Sreći nikada kraja. Kako su to uradili nikada nisam saznao jer sve moje potonje posete portalu su potvđivali da nema mesta za turiste u tom kvartalu. Nije ni bitno!

Konačno Cern!

Prvo što može posetilac da uoči prilikom dolaska u CERN je odsustvo bilo kakve grandioznosti samih zgrada. Ništa američki, sve je nekako evropski - neinsistirajuće, kompleks zgrada su uglavnom nižespratnice eventualno četvorospratnice. Uobičajena diskretna preciznost tako prepoznatljiva kod Švajcaraca, Vas direktno sa parkinga vodi do takozvane zone 33 predviđene za turiste u samom CERN-u. Ta zona je na obodima granica eksperimentalnog postrojenja ATLAS. Prilikom ulaska, čekiranja, dobijate bedž, koji svojom bojom označava kojoj grupi pripadate. Moja grupa od petnaestak zaljubljenika u fiziku je pripala simpatičnom vodiču poreklom iz Japana, kojem na žalost, nisam zapamtio ime.

Unutrašnjost prijemne zgrade je neuobičajeno živa, te iako je CERN isključivo naučni konglomerat mogu se uočiti elementi, krajnje kreativnih umetničkih crta. Opet diskretno i nenametljivo, na moju veliku radost!

Pogledajte foto reportažu sa ovog putovanja u PDF formatu (57 strane, 14 MB)

Grupa, je potom, predvođena domaćinom, ušla stazom u sam dobro obezbeđen kompleks. Ulice u eksperimentu ATLAS su takve, da ste na jednom kraju ulice u Švajcarskoj, a na drugom, ste već u Francuskoj. Simbolika je jasna svakom, prava nauka nije obojena nacionalnim zastavama, ona je zaista - univerzalna. Ipak pre samog ulaska, na malom brdašcu pored kojeg smo prošli, iznenadilo nas je upozorenje od radijacije! Možda je to jedina neuređena zelena površina. Nagađam da bi bilo nezgodno u odelu za zaštitu od radijacije kositi travuljinu na tom brdašcu, koje je početkom polovine prošlog veka služilo kao izolator u prvim eksperimentima ubrzanja I sudara subatomskih I atomskih čestica.

Put nas je doveo do prve stanice, naše potrage za tajanstvenim česticama atmosfere legendarnog CERN-a, zgrade sa brojem 300, u Sinhrociklotron . Siva, stara, zgrada, sa kratkim betonskim dimnjakom nagriženim od radijacije. Ulaz je zahtevao kontrolnu karticu - nivoa radijacije, od našeg vodiča.

Ako je nivo radijacije bezazlen vrata se otvaraju. Kao čarobne reči za ulaz u pećinu iz price: Aladin i 40 razbojnika! “Sezame otvori se”

Ulaskom u Sinhrociklotron prestajala su da važe zakoni lokalne fizike, a osećaj prelaska u drugu dimenziju je postao intenzivan. Neonsko plavo svetlo i sam Sinhrociklotron je materijalizovalo sve aspekte popularne kompjuterske igrice sa kraja prošlog veka. Legendarni “Half Life” je ne samo zaživeo, nego smo bili u njemu glavom I bradom. Mogao se komotno očekivati napad čudnih bića iz same igrice. Pogledom sam tražio neku štanglu za odbranu. Zaista ko bi se tome nadao gledajući spolja kockastu I staru zgradu?! Nenadano i neočekivano. Nadrealni doživljaj.

Kada smo se malo navikli na tu atmosferu stvorenu tehnologijom, svetla su promenila boju u belo. Naš vodič nas je proveo kroz celokupnu istoriju i samog Cerna i ove nekad najvažnije zgrade u njemu uz pomoć neverovatne kompjuterske interaktivne multimedijalne strukture na nivou holografa ispunjujući svaki kubni milimetar cele zgrade. Prosto kao da ste ušli mešavinu virtuelnog i realnog sveta na jednom mestu. Istorijske slike projektovane na samu mašinu, su je oživele i ne postoji ni slika ni zvuk ni video zapis koji može dočarati ovu interaktivnu istorijsku učionicu. Morate taj svet videti svojim očima i čuti svojim ušima.

Na svako naše pitanje postavljeno o načinu na koji su se odvijali eksperimenti dobilo smo odgovor. Saznali smo sve o sitnim i krupnim poteškoćama, radostima i otkrićima sa kojima su se susretali eksperimentalni fizičari koji su tada gradili i izgradili ovaj današnji svet u kojem živimo. Po završetku iako još nismo stigli da saberemo utiske, izađosmo iz zgrade zbunjeni ali i zadovoljni.

Napolju nas je strpljivo čekao autobus. Lepo, pomislih, sigurno silazimo u sam akcelerator i tunel, pa zbog toga. Međutim naš vodič nas je ubrzo razočarao.

- Ne, nema silaska do samog akceleratora! –

- Ali, ali… – rekoh tužno!

- Jok, zaboravi! – bio je kategoričan, a bogami i nedvosmislen taj naš domaćin.

- Bićemo dobri i nećemo ništa da diramo, ako nas pustite samo da zavirimo – pokušah da pripitomim kruta pravila ove institucije u našu korist.

- Nope , neće da može - Nasmešio se ali sa razumevanjem, ovaj put.

- Radiations – izgovori čarobnu reč koja verovatno uspešno odvraća turiste. Mene nije! Mada razumem sve mere i aspekte obezbeđenja koje mora imati takva jedna ustanova.

Naš vodič.

Zaista je bio jako prijatan i dobronameran. Imao je živaca debelih kao konopce da odgovori na svako naše pitanje. Grupa koju je vodio je bila mešovita od profesora fizike do običnih tinejdžera. Neumoran. Velika doza zaraznog humora, bojila je njegova inteligentna objašnjenja. Iako sam pomislio da u globalu malo toga novog mogu uopšteno da saznam o samom Cernu ostao sam prijatno iznenađen. Očigledno je uživao u konciznim i razumljivim obaveštenjima koja smo dobijali, ali i mi smo, slušajući ga, zadovoljni što imamo tu čast da nam objašnjava čovek koji lično učestvuje u nekim eksperimentima samoga Cerna, nama pukim zalutalim dođošima na jedan dan. Družili smo se sa pravim insajderom.

I tako, uđosmo u turistički autobus, pređosmo granicu Atlasa i uđosmo sa spoljne strane u EU, tačnije u Francusku. Granični prelaz smo prošli bez nekog posebnog zaustavljanja, vozeći se nekih možda tri -četri kilometara. Bilo je zabranjeno fotografisanje prilikom prilaska naučnom postrojenju u koje smo potom ušli. Same mere elektronske zaštite na kapiji su me opet podsetile na mnoge filmove. Ovde to nije bilo deo scenarija ili mašte režisera ili direktora fotografije filma, ovde je čovek mogao da oseti da se nalazi u elitnom planetarnom mestu vrhunske nauke I tehnologije.

Došli smo do laboratorije gde se prave i testiraju modularni delovi samog akceleratora, i gde se u ogromnim specijalnim tankovima čuva gas koji ispunjava svaki deo akceleratora. Vakuum i temperature jako blizu granice apsolutne nule su potrebne da bi čestice koje sudaramo dostigle brzine tik do brzine svetlosti u vakuumu. U ovom postrojenju su osmišljene i napravljene mnoge epohalne stvari za tu svrhu. Bilo je to nekada postrojenje koje je služilo za pravljenje komponenti samog Cerna, a danas je pored dela za turiste mesto gde se skupa kilometarska aparatura testira i popravlja. Stigli smo u “Cryogenic test facility City”.

Ovaj put predavanje unutar samog postrojenja je krenulo u pravcu stručnijeg tumačenja samog načina funkcionisanja najveće laboratorije na svetu. Te momente sam morao zabeležiti u obliku video zapisa misleći na svoje prijatelje iz “Astronomskog magazina” .

Po završetku predavanja istim putem smo krenuli ka Atlasu. Došli smo na mesto odakle smo krenuli autobusom.

Odiseju smo završili potom peške, prolazeći pored onog pomenutog brdašca ka sabirnom centru u zoni 33. Srdačno pozdravljanje prisutnih, koji se nisu nikada videli, sve do ovog slučajnog susreta, sam doživeo kao dokaz da je ova misija iako kratka i nedorečena ipak je bila više nego uspešna, jer sada nas je vezivalo to jedinstveno iskustvo. Zbog limitiranog vremena predviđenog za posete, saznao sam da izlet u Cern sadrži u svojoj ponudi mnogo više, a svaka grupa sa svojim vodičem poseti samo jedan deo. Znači, isplati se ponovo dolaziti..

REČ IMA VODIČ

Pogledajte foto reportažu sa ovog putovanja
u PDF formatu
(57 strane, 14 MB)