Ovog leta preminuo je Branislav Gezeman, za svoje drugove prosto Geza, jedan od najtalentovanijih ranih saradnika Narodne opservatorije u Beogradu. Geza je bio treći i najmlađi unuk slaviste Gerharda Gezemana i umetnice-pionira Mage Magazinović, o kojima se puno pisalo i piše. Njegova majka Rajna, divna i blaga osoba, u mladosti je bila balerina a zatim dugo godina omiljena nastavnica engleskog i nemačkog jezika u beogradskim školama. Geza je rođen 1951. godine, i nosio je majčino devojačko prezime. Oca, koji „za njega nije hteo da čuje,“ nije nikada upoznao i odrastao je uz baku i majku. Iz prethodnog braka svoje majke imao je dva brata, Miška i Zorana Popovića.

	Geza, oko 1968. Iz porodične arhive Zorana Popovića.

Geza je bio sjajan i precizan astronomski posmatrač o čemu svedoče mnogi zapisi u starim dnevnicima Narodne opservatorije i nekoliko članaka u časopisu „Vasiona.“ Iako kratkovid, umeo je izvanredno da zapazi detalje i da ih jezgrovito opiše. Uvek je razumeo šta posmatra i uvek je znao da interpretira šta vidi. Odlično je poznavao nebo i pratio je šta se na nebu događa. Naročito je impresivna njegova kriva sjaja Nove Labuda 1975, koju je dobio Argelandorovom metodom posmatrajući iz Tašmajdanskog parka usred Beograda. Gezin izveštaj, koji pokriva period gotovo od samog otkrića do granice vidljivosti Nove golim okom, bio je verovatno jedino objavljeno, sistematsko posmatranje ove retke pojave od strane bilo kog astronoma amatera ili profesionalca bivše Jugoslavije.  

Napustio je redovno školovanje u prvom razredu gimnazije i samouk nastavio svoje studije matematike, fizike i astronomije. Još onda je bilo jasno da ima redak talent a ko je kasnije imao prilike da vidi vrhunske fizičare u akciji mogao je u njihovom načinu razmišljanja da prepozna ono isto što je karakterisalo Branislava Gezemana. Nije bilo u pitanju samo to što je bio u stanju da samostalno nauči na primer, sfernu trigonometriju, Lorencove transformacije, ili tenzorski račun, već kako je to učio i naučio. Bez živog učitelja ili uzora i nasuprot uobičajenim školskim metodama, razvio je osećaj da matematika i fizika nisu formule kojima se manipuliše i u koje se umeću brojevi, već da između redova postoji ono što se zove interpretacija i fizički smisao. Voleo je da probleme analizira i interpretira „grčki“ (njegov izraz), tako da sve postane očigledno. Nemali broj naših univerzitetskih profesora je bio zbunjen njegovim pitanjima posle svojih predavanja na Kolarcu.

U duhu vremena, ozbiljno se zainteresovao za probleme NLO i ETI. Prazna priča na tu temu bila mu je odbojna i strana, ali je zato vredno sa svojim drugarima i posmatrao i skupljao posmatranja mogućih NLO-a, a bio je i ko-autor nove tehničke metode za odredjivanje visina takvih objekata koja je objavljena u „Vasioni.“ Sa 20 i nešto godina sa još jednim drugom razvio je dalje hipotezu Šklovskog o mogućem veštačkom poreklu Fobosa i stupio u korespondenciju sa Frenkom Drejkom i drugim SETI naučnicima u SAD. Njihovi odgovori su stizali naslovljeni na „Dr. Gezemana,“ iako se on nikada nije tako potpisivao, što ga je od srca nasmejalo. Kao posebno vrednu uspomenu tih aktivnosti njegovi prijatelji još čuvaju i pismo-odgovor astronauta Nila Armstronga.

Sve je tada bilo moguće i izgledalo je da je pred Gezom blistava i originalna karijera u nauci. Nažalost, posle nekoliko godina pojavili su se jasni znaci destruktivnog mentalnog oboljenja koje je od tada tragično oduzelo celovit život i njemu i njegovoj porodici.

Niko od njegovih drugova iz mladosti nije bio u prilici da se sa njim vidi otkako se izolovao ubrzo posle smrti svoje majke pre nekoliko godina, a protekle su decenije otkako je bilo ko od nas mogao da razgovara sa onim starim lucidnim Gezom. Međutim svi pamtimo jedan lep period njegovog života, negde od polovine šezdesetih do polovine sedamdesetih, kada je bez obaveza škole, i uz tolerantnu majku živeo sretno i slobodno. Naših godina ili tek malo stariji, nama tada tinejdžerima i studentima, bio je utočište u realnost iznad svakidašnjice. Bezbrojne su bile večeri kada bi neko od njegovih prijatelja zazvonio i uvek dobrodošao prekoračio preko praga u njegov čudesni svet. Tu su lebdeli u vazduhu i daleke magline i peščane oluje na Marsu, i astronomi prošlosti i veliki majstori našeg vremena. Svaka konverzacija je bila o nekom zanimljivom pitanju astronomije ili fizike, o nekom triku, metodu, rešenju, o još jednom koraku da se razume neki detalj istine i suštine. Zapažao je i ismevao svako akademsko pretvaranje, a poštovao i voleo prave majstore. „Baš mu je ovo spisateljski,“ imao je običaj da kaže u takvim situacijama. Geza je bio i veliki ljubitelj stripova, komedija, i crtanih filmova. Dok bolest nije uzela maha imao je sjajan osećaj za humor, za igru reči i pravi momenat, a voleo je da pravi i praktične šale. Bio je vegeterijanac, dobar prema životinjama, u tom periodu uvek blag i vedar, bez trunke sujete.

Ostavio je traga u svima nama koji smo ga poznavali, jer je bio veza sa jednim drugim svetom, sazdanim od originalnih ideja, kreativnosti, razmišljanja o suštini stvari. Bio je neobično, vrlo retko ljudsko biće. Ništa kod njega nije bilo „šuplje“, kako je sam govorio, već je izviralo iz njegove potpune predanosti najdubljim sadržajima koje je tako dobro osećao – za njega su matematika, fizika i astronomija bile sam život. Na Gezu bi sasvim mogli da se primene stihovi pesnika , “To je onaj život, gde sam pao i ja, s nevinih daljina, sa očima zvezda...”. U razgovoru sa njim, tokom njegovih lucidnih godina, čest je bio osećaj da je zvezdano nebo na dohvat ruke, i da se fina zvezdana prašina prosipa po njegovoj skromnoj sobi. Da parafraziramo njegovog brata Zorana, nadamo se da se uzneo do zvezda koje je toliko voleo i kojima je posvetio najbolji deo svog života.

Njegovi drugovi sa Kule