Danicu smo upoznali kao Danicu Lukač. Kasnije kada se udala prezime je promenila u Drašković, ali u oba slučaja ona je bila naša Danica.

Imala je jako težak život koji je podnosila, bar se nama tako činilo, lako i sa osmehom. Uvek je bila vedra. Imala je krupne, malo snene oči kojim nas je posmatrala dobroćudno kao što mama posmatra malo dete.

Danica je obožavala astronomiju, ali nije mogla sebi da priušti studiranje u Beogradu. Nije iza sebe imala dobrostojeću porodicu koja bi finansirala njen život u drugom gradu. Bilo joj je žao, ali izbora nije bilo.

Zaposlila se, vodila knjige za jednu firmu i čitala SF i naučno popularnu literaturu. A onda jednog dana je u novinama pročitala da se u Novom Sadu na PMF otvorio smer za astronomiju! Razmišljala je 30 sekundi, zatim je otišla u svoju firmu, dala otkaz i upisala astronomiju. Za život se snalazila. Davala je časove iz matematike, prodavala bižuteriju i kozmetiku. I studirala je. Bila je jako dobra studentkinja.

Danica je još pre studija bila teško bolesna i nekoliko godina nalazila se na ivici između života i smrti, ali je nekako tu bolest uspela da savlada. Tada je sebi rekla: „Od sada ću da radim samo ono što volim, samo lepe stvari. Nemam vremena za ružne i besmislene“. Zato se i nije puno dvoumila oko studija.

Kada je diplomirala udala se i sa svojim mužem otišla u Australiju gde je on inače već neko vreme zapravo i živeo. U Australiji primio ju je i oko daljih studija pomogao Miroslav Filipović, profesor na Univerzitetu zapadni Sidnej. Danica je upisala doktorske studije i usput radila u jednoj opservatoriji. I neko vreme je sve bilo lepo, a život divan. A onda se ponovo razbolela.

Prošle godine u septembru iznenada se pojavila u našem kampu. Došla je na jedan sat samo da se javi i da kaže da je ponovo u Novom Sadu. Donela mi je na poklon značku Nase. Tada mi je uz predivan, ali tužan osmeh, kao da se izvinjava rekla: „Bolesna sam, na žalost prognoze nisu dobre“. Grlo mi se steglo i nisam mogao ništa da kažem jer bih inače zaplakao. Bio sam jako potresen i tužan. Uspeo sam jedva nekako da promrmljam: „Jaka si ti“. Uveravao sam sebe da će Danica opet pobediti bolest i da će sve opet biti u redu.

Od tada je prošlo deset meseci i ponovo smo otvorili naš kamp. Drugog dana, u petak 9. jula, uveče stigao mi je mejl od Miroslava Filipovića. U njemu je bila samo jedna rečenica: „Sad sam čuo da je Danica preminula“.

Ovde ću stati jer nema načina da opišem koliko sam tužan što Danica više nije sa nama. 

Za Astronomsku novogodišnju noć koju na Tvrđavi ADNOS svake godine organizuje za prijatelje,
2016. godine Danica nam je poslala svoje pozdrave iz Sidneja.