Nema baš mnogo ljudi u Srbiji koji svakodnevno prate planetarne misije, fotografišu planete, posmatraju magline, raduju se svakoj novoj fotki i informaciji koje šalje Curiosity sa Marsa kao i letelice iz raznih delova još uvek nam nedovoljno poznatog Sunčevog sistema. Zato je Astronomski kamp na Letenki poseban događaj jer na jednom mestu okuplja sve one koji se manje-više poznaju putem Astronomskog magazina, sajta koji već godinama na srpskom jeziku uspešno prenosi i analizira vesti iz svemira. 

Tako se svake godine na jednom mestu okupe astronomi, fizičari, astronomi amateri, astrofotografi, biolozi, studenti, novinari, izviđači, divni ljudi najrazličitijih zanimanja, a svima je zajedničko to što su zaljubljenici u tajne svemira. I dolaze iz celog regiona.

Letenka je geografski blizu i Beogradu i Novom Sadu, ali dovoljno izolovana da u tih nekoliko dana koliko kamp traje, izgleda kao sasvim zaseban svet.

Na svakom ćošku su kosmičke teme - tamna materija, crne rupe, rasprave o tome jesmo li sami. Misterije za koje mi nikada neće biti jasno kako smo napravili svet u kome to nisu svakodnevna pitanja za nagađanja, ćaskanja i maštanja uz jutarnju kafu mnogo većem broju ljudi. Ali, barem su na kampu skoro pa jedina. Razmenjuju se informacije o poslednjim saznanjima u otkrivanju svemira i prepričavaju teorije i pretpostavke o najvećima misterijama čovečanstva.

Čak je i put na Letenku bio malo misteriozan. Dok nas je pri dolasku navigacija tek tako odvukla sa glavnog puta da obiđemo sela i seoska groblja (jedva se izvukli iz sremskog lavirinta) u povratku nam je automobil misteriozno stao kod Zmajevca pa smo se do Beograda vozili iriškom šlep - službom.

Pošto smo na kamp krenuli u petak u kasnim poslepodnevnim satima, a zbog neplanirane posete sremskim selima, poslednje kilometre puta obeležila je trka sa planetom - hoćemo li stići da postavimo šator dok se još vidi.

Ipak bili smo "brži" i na Letenku smo došli taman u sumrak. Iako je u kampu bio gužvanjac veći nego prethodnih godina našli smo fino mestašce.

Sada je tu već ustaljeni raspored. Čim se raspakujemo, Petar i ja sa dvogledom idemo na "zvezdanu relaksaciju". To znači da se udobno, u ležeći položaj, smestimo negde po sredini sportskog terena koji je iza livade sa teleskopima i jedno sat - dva posmatramo nebo. Prvo procenjujemo razlike u broju zvezda sa i bez dvogleda, pregledamo sazvežđa, lovimo satelite, pričamo malo o zvezdama, planetama, maštamo o vanzemaljcima i nakon toga spremni smo za teleskope - za pojedinačne objekte koje pronalaze Radan, Milan i ostali iskusni posmatrači.

Jutro u kampu uvek počinje kod šumskog amfiteatra. Kafa ispod visokih krošnji u hladovini i tišini. Potpuno neobičan i autentičan teatarski ambijent. Radnice odmarališta pokušavaju koliko toliko da dovedu u red dotrajale prostorije u paviljonima, a jedna od njih uvek je zadužena za usluge u šumskoj prodavnici. Vesele i raspoložene, ali poslednjih godina i sa brigom - šta će biti sa odmaralištem. Vidi se da je nekada ovde bio sjajan smeštaj za mlade sportiste, u savršenom okruženju. Nadam se da najavljena rekonstrukcija neće uništiti šarm ovog mesta, posebno amfiteatra. Potrebna mu je popravka, ali samo detalji - da se malo urede sedišta i obuzda biljni i životinjski svet koji se tu fino odomaćio. U pauzama predavanja ovo mi je omiljeni kutak. Ipak, žalim što nije bilo više razgovora ovde, mada to Saša Zorkić pravda tehničkim problemima.

Petar se posebno radovao kampu jer je na prošlom imao svoj prvi "pravi posao". Pomagao je čika Radmilu iz Novog Sada u njegovoj šumskoj knjižari pa se malo razočarao jer ovog puta nije došao, ali brzo su ga oraspoložila druga dešavanja u kampu. Uostalom knjižarica je i ovog puta bila vrlo simpatična jer je tradiciju nastavio njegov sin Mihajlo.

Predavanja uobičajeno odlična. O tome zašto nema novih velikih otkrića, o problemima nauke, iskustvima sa astronomskih kampova po svetu, sastavu zvezda i brojnih drugih tema koje su i ove godine okupile više od 250 zaljubljenika u svemir. 

Ovde se oni pojavljuju i tek tako, iznenada. U tri popodne odnekuda iz šume došla su tri starija gospodina. Potpuno oduševljeni informacijom da tu ima astronoma i astrofizičara, zamolili su da im odgovore na pitanja koja ih dugo tište. Pitanje se odnosilo na prirodu crnih rupa. 

Kamp je vrlo inspirativan za decu. Dok odrasli pričaju o promeni klime, gravitaciji, teoriji relativnosti, konceptu vremena, deca od svih tih informacija pohvataju koliko im je zanimljivo i onda sve to prerade i uobliče na svoj način. Uz pomoć i instrukcije uvek deci posvećene Kristine Stanković ove godine su pravili sunčani sat, a Petar je zamišljao i kako bi mogle da izgledaju novootkrivene planete. 

I biološka sekcija je bila zanimljiva. Kad već pričamo šta sve ne znamo o svemiru moglo sa videti i koliko malo poznajemo mikrosvet. Posmatrale su se ćelije, bubice pužići..

Najbolje obučena na kampu bila je mala Tara Savić. Nosila je te Saturne ponosno kao da je najavljivala da će tek da nam otkrije njegove tajne nekad u budućnosti..

Petar bi dodao i da mu se jako sviđa pljeskavica. Kaže da je ugostiteljska ekipa najvrednija na kampu i da bi pljeskavice trebalo da kupujemo i ujutru i uveče, kad se već tako trude. Poželeo je i sam da napiše utiske:

 „Mislim da je na kampu bilo lepo zato što sam spavao u šatoru i uveče sam išao da gledam zvezde i jedem pljesakvicu. Sviđa mi se kako izgledaju predavanja kada se razgovara o svemiru. Najzanimljivije stvari su teleskopi i pljeskavica. Na kampu je sve lepo osim osa. Naj-naj-naj-bolje je što na kampu postoji grad od šatora u hladovini i poljana odakle mogu da posmatram zvezde.“

Petar Milutinović (9) 

Divno je jer su u kampu ljudi koje možete da slušate neprestano. Profesor Dragan Gajić držao je ovog puta predavanje o vremenu ali sa njim je uvek zadovoljstvo razgovarati o svim dešavanjima u svemiru. I profesor fizike Miša Bracić čija je enegija i volja da mladima prenese ljubav prema temama iz astronomije i fizike pravi primer kako bi trebalo da izgleda angažovan i posvećen profesor. 

To je i najveći kvalitet ovog kampa. Znatiželjni ljudi i suštinske teme. I svi pristupačni i uvek raspoloženi za razgovor. Dovoljno za sjajan produženi vikend.

Zorkić kaže da je ovo bio najbolji kamp do sada. Ali, falio je Draško - Google u ljudskom obliku za svemirske misije  bilo da su ruske, američke, japanske...

Pogledajte sve fotografije iz albuma Jelene Milutinović AKL 2018