„Nikad se ne zna, reče Džon Vejn u filmu «Tragači»...“ – omiljena je uzrečica mog prijatelja Bubilija, inače izmišljeni monolog slavnog kauboja koji je nagnao mnoge poznanike mog prijatelja da uzaludno gledaju po nekoliko puta ovaj stari vestern u nadi da će zapaziti taj kadar filma u kojem se izgovara ova „čuvena“ rečenica. Nje sam se setio prilikom razmišljanja o mogućem imenu teleskopa koji sam ove zime, koristeći odsustvo prave hladnoće, u svojoj radionici napravio.

Naime, pre par godina, čineći prve, početničke pokušaje u izradi ogledala sopstvenim rukama, bez dovoljno ATM iskustva, i naoružan jedino nestrpljenjem, na brzinu sam izbrusio i ispolirao dva „ogledalca“ za teleskop, oba od po 13 cm dijametra, jedno sa dugim fokusom od 130 cm, a drugo kraće, od 90 cm žižne daljine. Ogledala su aluminisana u Pančevačkoj staklari, međutim, tek kad sam ih, onako aluminisane uzeo u ruke, mom razočaranju nije bilo kraja, jer sam čak i ja, tada laik, na prvi pogled shvatio da ogledala nisu dovoljno ispolirana i da im nedostaje potrebna sjajnost. Doduše, reflektovala su svetlost, ali kao da su prošla nekakve optičke „Scile i Haribde“, koje su na njima ostavile uočljivog traga... Ili da su sa Đoletom Balaševićem išla negde na mastan burek sa sirom, pa se nisu umila.

Da stvar bude gora, ogledala su rađena od prozorskog stakla debljine svega 10 mm, što je samo po sebi nedovoljno, jer je takvo ogledalo suviše tanko i trpi deformacije, tačnije, uvija se pod sopstvenom težinom, što naravno utiče da slika u njemu bude nedovoljnog kvaliteta.

Nekako sam ipak pregurao samograditeljsku krizu koja je bila prouzrokovana poražavajućim izgledom ovih ogledala, a ona su završila zatrpana u ćošku mog ormana, umotana u sunđer i gazu, sa pretnjom doživotnog prognanstva i ignorisanja, koje im je, kao Damoklov mač visilo nad „fokusom“.

Tako je bilo sve do zimus, dok mi nije palo na pamet da od jednog od ta dva ogledala i to onog sa kraćim fokusom, napravim teleskop za dnevna posmatranja, koji bi sigurno funkcionisao za takve potrebe, jer sam, imajući ga u vidu, u mašti imao viziju teleskopa na prekrasnom mestu na obali Dunava, u mestu Čerević, gde moj prijatelj sa početka teksta, ima vikendicu, i gde moja porodica i ja u prijatnom društvu provodimo gotovo svaki vikend u toplijoj polovini godine. Procenio sam da je to ogledalo dovoljno dobro za posmatranje okoline, obzirom da se sa terase vikendice pruža relativno širok pogled na Dunav i njegovu Bačku obalu.

I tako malo po malo, koristeći zimsku „bonacu“ u poslu, i relativno toplo vreme, od ovog ogledala uz dosta mog truda i čeprkanja u nedovoljno hladnoj radionici, nastao je estetski vrlo lep teleskop, na Dobson montaži.

„Prva svetlost“ ovog teleskopa donela mi je, na moje prijatno iznenađenje, veliki užitak, jer, i slika nebeskih objekata u njemu je u najmanju ruku zadovoljavajuća. Iskreno, oku znalca ne bi promaklo da je kontrast slike u okularu nešto slabiji, ali sve je na mestu i sve se lepo vidi i prosečan posmatrač, siguran sam, neće uočiti „falinku“.

Ne znam da li mi je to ogledalo uzvratilo „ljubav“ povodom našeg ponovnog susreta, i revitalizovanog poverenja u njega, ali, zaista mi predstavlja uživanje druženje sa ovim teleskopom.

Iako sam od vremena izrade ovog ogledala do danas, u međuvremenu otkrio dosta tajni ovog hobija, ovo ogledalo mi je donelo jedan novi kvalitet, a to je saznanje da ne treba na brzinu suditi o stvarima, i da je potrebno da „mnogo vode protekne „ladnim“ Dunavom da stvari legnu na svoje mesto, i da se zauzme pravilan stav i pametno procene stvari. I zato sam ovaj teleskop nazvao “Nikad se ne zna“.

U Novom Sadu, dana 14.3.2007 godine