Pre 10 godina kupio sam zajedno sa Sky-Watcher-ovim teleskopom 102mm/500mm alt-azimutnu GoTo montažu sa odgovarajućim kontrolerom (Sl.1), prevashodno radi jednostavnosti postavke, mobilnosti i realizacije vizuelnih astronomskih posmatranja.

Slika1

Međutim, dugo je u meni tinjala ideja da pokušam da je prepravim i za jednostavnu astrofotografsku namenu. Naime, za vizuelna posmatranja motori za praćenje objekata po obe ose (po azimutu i visini) su odlicno funkcionisali održavajući posmatrani objekat u centru vidnog polja, ali bi se u slučaju korišćenja ove postavke za astrofotografiju , javila rotacija vidnog polja, neminovno vodeći tragovima registrovanih zvezda, umesto situacije da ih zabeležimo kao tačkaste objekte. Dakle, valjalo je pokušati sa adaptacijom azimutne montaže u neku varijantu ekvatorijalne. To je podrazumevalo da se horizontalna (azimutna ravan) montaže nagne za ugao od oko 45 stepeni, koliko iznosi geografska širina našeg područja, tj. visina severnog nebeskog pola iznad horizonta.  Ovako je izgledao tripod na koji se montira montaza, dok sam razmisljao sta bi bilo najjednostavnije uciniti u cilju postizanja odgovarajuceg nagiba (Sl.1A).

Slika 1A

Tada sam shvatio da je najjednostavnije da nagib postignem ubacivanjem odgovarajucih aluminijumskih delova između 2 nogara i baze montaže. U „Uradi sam“ kupio sam aluminijumsku letvu, isekao je, izbušio, i delove postavio tako da je rezultat vidljiv na sl.2. Naknadno sam napravio „kanaliće“ u ovim delovima kroz koje prolaze šrafovi za učvršćivanje, što mi omogućava promenu nagiba baze montaže u malom intervalu uglova oko 45  tj. fino podešavanje nagiba tokom postupka useveravanja.

Slika 2

Valjalo je sada podesiti nagib u kućnim uslovima, što sam postigao korišćenjem laserskog pokazivača (Sl.2A). I zaista, kada sam uveče montažu izneo na terasu i postavio laserski pokazivac u centar baze montaze, bio je usmeren tik pored Severnjace. 

Slika 2A

Kada se na tako nagnutu bazu montira montaža, imamo situaciju kao na Sl.3. Bivša azimutna osa postala je tako rektascenziona osa (RA), a osa koja se odnosila na visinu objekta (altitudu), postala je sada deklinaciona osa (Dec).

Slika 3

Međutim, radi uspešnog korišćenja adaptirane montaže za astrofotografiju, trebalo je obratiti pažnju na još dva problema. Prvo, trebalo je ukinuti ograničenje ugla kod rotiranja motora oko deklinacione ose da bih mogao tubus teleskopa usmeravati po želji. Za ovo je dovoljno bilo pomoću kontrolera izabrati opciju „Set Slew Limits: Disable“ ( ovo ograničenje se inače postavlja da bi se sprečio sudar tubusa teleskopa sa montažom tokom rotacije).

Drugi problem je bio taj, što kad pređete na ekvatorijalnu montažu sa azimutne i pronađete objekat koji želite da fotografišete, u cilju praćenja objekta potreban je rad motora samo oko rektascenzione ose. Međutim, to niko nije rekao mom kontroleru, koji i dalje „zna da vozi“ samo u alt-azimutnoj varijanti. Drugim rečima, to znači da će i u ovako nagnutoj varijanti montaže, raditi oba motora za praćenje (oko nove rektascenzione i deklinacione ose) i tako dovoditi do greške u praćenju objekta. Dakle, trebalo je isključiti tokom praćenja objekta rad deklinacionog motora, a to se softverski nije moglo postići kod kontrolera, odnosno softvera kojim raspolažem: „SynScan AZ Ver.03.03“ ( kontroleri najčešće imaju opciju da jednostavno pređu sa alt-azimutnog na na ekvatorijalno praćenje, što kod mene nije bio slučaj). Ipak, kontroler se na izvestan način može „prevariti“. Naime, kod unošenja koordinata mesta posmatranja , ukoliko unesemo koordinate kao da smo na Severnom polu (90°00'0.00" N 0°00'0.00" E), zapravo će raditi samo motor rektascenzione ose (moja bivša azimutna osa) jer su na Severnom polu sve zvezde koje su iznad horizonta - cirkumpolarne, pa bi tamo za njihovo praćenje bio potreban rad samo azimutnog motora (u mom slučaju sada taj motor igra ulogu rektascenzionog motora). Dakle, nakon prethodno unesenih koordinata Severnog pola,  koristimo opciju „Tracking Mode: Sidereal Rate“, a deklinacioni motor zapravo miruje. Naravno, kada tubus teleskopa pomeramo većim izabranim brzinama pomoću kontrolera, oba motora normalno rade.

Nakon opisanih transformacija  otpada mogućnost korišćenja GoTo opcije, mada to i nije neki hendikep, obzirom da je često interesantnije i korisnije samostalno tražiti objekte bez direktnog nalaženja objekta od strane  softvera.

Da li je montaža uspešno „prevarena“ i funkcionalna  u smislu korektnog praćenja objekta tokom fotografisanja trebalo je još proveriti u realnosti ( tj. na mojoj terasi u urbanim uslovima Novog Sada, sa trećeg sprata zgrade). Međutim, sasvim očekivano, kad god ja pripremam teleskopsku opremu (Sl.4), vremenski uslovi naglo počinju da se kvare.

Slika 4

Kratko sam se bavio grubim useveravanjem. Zatim sam montirao moj stari NikonD40, izabrao ISO1600 i ekspoziciju od 15 s. Teško sam našao bledunjavu rupu u oblacima i načinio dva snimka iste oblasti neba: prvi bez praćenja, a drugi sa praćenjem. 

Bez praćenja	Sa praćenjem

Razlika je bila očigledna – adaptirana  i „prevarena“ montaža dobro radi. Sa preciznijim useveravanjem, boljim uslovima posmatranja i fokusiranjem, nadam se i solidnim budućim astrofotografijama sa ovakvom postavkom. Za sada, cilj je postignut: alt-azimutna montaža zaživela je kao ekvatorijalna.

Zora je bila na pomolu, a vetar sve jači, prvo testiranje nove-stare montaže je završeno... 

Author: Dušan Mrđa

Dr Dušan Mrđa, redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu. Istaknuti naučnik srednje generacije. Objavio velik broj radova u prestižnim stranim stručnim i naučnim časopisima.