Šta ti je reklama – neke misije budu lansirane i jednostavno zaboravljene, dok se o nekima sve zna iako su još u PowerPointu. Tako je bilo i sa 'BepiColombom'. Iako je odobrena još 2000, lansirana je tek 2018. i predstavlja zajednički evropsko-japanski planetni projekat. Iako čitava misija košta preko $2 milijarde, da li zbog cilja misije, Merkura ('najdosadnije planete', kako je neki smatraju), ili zbog politike (trke SAD-Kina, privatnih inicijativa, ljudskih posada itd.), tek čitava misija protiče ispod radara. Čak i ja, koji se trudim da pokrivam čitav japanski program, pisao sam o sondi samo u par navrata (recimo ovde). Došlo je vreme da ispravim propust, ako ništa onda zato jer je 4-tonska sonda prošle nedelje imala svoj prvi od mnogih susreta sa Merkurom. Plan je da se ova planeta proučava sa orbite punih 10 godina! (Ali Merkurovih. Naših oko 7.)
Jedna od velikih žrtava svetlosnog zagađenja je zodijačko svetlo. Ako već postoji toliki ljudi koji nikada nisu videli Mlečni put sopstvenim očima jer ne mogu da uživaju u tamnom nebu, bolje da ne govorimo o ovoj pojavi. Zodijačko svetlo je raspršeno svetlo nejasno trouglastog oblika koje se može videti na dobrom delu neba bez Meseca neposredno pre izlaska Sunca u jesen ili nedugo nakon zalaska Sunca u proleće. Dugo vremena je poreklo zodijačke svetlosti, poznate i kao 'lažna zora', bilo misterija. Znalo se samo da se sastoji od vrlo finih čestica koje se nalaze u ekliptike – ravni u kojoj kruže planete pa otud i pridev 'zodijački' – koje raspršuju Sunčevu svetlost. No, šta bi mogao biti izvor tih čestica? Svi dokazi su ukazivali na komete kao na krivce. One su bili jedini poznati objekti koji su izbacivali materijal prilikom priblaska Suncu, stvarajući upadljive repove koje svi poznajemo. Konkretno, kratkoperiodične komete Jupiterove porodice su bile glavni osumnjičeni, jer su objekti koji seku unutrašnji solarni sistem i relativno se često fragmentiraju. Međutim, ubrzo se pojavila suparnička teorija: Sudari između asteroida Glavnog pojasa...
Naša planeta je geološki, mada i u svakom drugom pogledu, veoma živa i njeni se ožiljci vremenom izbrišu. Ostala čvrsta tela Sunčevog sistema nemaju takvu prirodu i zato tragovi prošlih vremea na njima ostaju sačuvani milionima gaodina. Evo jedne zanimljive slike koja svedoči o gore rečenom.
Ruska glumica, reditelj i prateći profesionalni astronaut, juče u utorak (4.10.2021), poleteli su ka Međunarodnoj svemirskoj stanici na letu Sojuza MS-19. Njihova misija je da snime prvi igrani film u svemiru. To bi bio prvi tzv. celovečernji film snimljen na licu mesta, u svemiru. Znamo da su dosadašnji kadrovi filmova koji se dešavaju u svemiru snimani u studiju ili pomoću kompjuterskih tehnika. Setimo se šta je Kjubirik rekao: Film koji bude bolji od Odiseje 2001, moraće biti snimljen na licu mesta. Verovatno, ali malo verovatno da će to uspeti baš ovom prvom filmu.
Nije mi teško da maštam. Čak sebe smatram dobrim u tome. Recimo, lako mi je da sebe zamislim kako sedim u Airbusu, zavaljen, i gledam mapu Azije na zidu koja prikazuje teritoriju preko koje trenutno prelećemo. Možda i vi mašate nešto slično? Ali da li možete da zamislite da taj let možda izaziva sneg tamo dole? Ne možete? E pa da znate da je nauka nekada iznad mašte.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
