Lepa je Slovenija. U njoj su planine visoke, trava potkresana, a reke male, brze i bistre. U jednom kutku Slovenije na samoj granici sa Italijom i Austrijom smeštene su istočne Alpe, najlepše planine na planeti. A u sred tog dela, u toj oblasti nalazi se Kranjska Gora, malo mesto od oko 2000 stanovnika, onih koji tu stalno žive. Tokom skijaške sezone i međunarodnih takmičenje bude ih i deset puta više. Kranjska Gora je biser među najlepšim planinama na svetu. 

Dogovori o poseti Kranjskoj gori trajali su godinama, ali nikada se nisu stekli povoljni uslovi, sve do sad. Pa ni ovog puta nije sve bilo idealno, jer je umesto tri, trebalo da ostanemo bar pet dana. Ipak i konačno, otišli smo u goste Ljubinku Jovanoviću. Odseli smo u njegovom malom hotelu, po imenu Vila Romana.

Sa prozora i terasa Vile Romana pruža se veličanstven pogled na moćne vrhove planina. Iako su daleko čini se da ih možeš rukom dohvatiti. Povremeno, sa planina u dvorište silaze srne, ližu so i kradu Ljubinkovoj ženi Jožici kupus iz bašte. 

Jožica je divna žena, domaćica i ekonom hotela, inače odlična skijašica koja je u mladosti bila član omladinske smučarske reprezentacije Jugoslavija. Danas, sem skija po planinama vozi i bicikl. I beskrajno je zaljubljena u Kranjsku Goru. Ne postoji mesto na svetu u koje bi se ona preselila. Ni po koju cenu. 

A Ljubinko? Otkud on u Kranjskoj Gori, otkud u Sloveniji? Suviše je malo prostora da to ovde raspravimo i čitava knjiga bi trebala da se opiše njegov životni put. Inače i on je biciklista i skijaš. 

Na ovaj put krenuli smo Dušan Mrđa i ja u utorak, ujutro 25. aprila i truckali se autobusom osam sati. I to je čak bio najbolji prevoz ako se izuzme Miloševa velika Škoda, a njom nismo mogli jer je naš drugar već mesec dana na putevima Evrope i ne zna se tačno kada će se vratiti.

Hrvatska nije mnogo uređenija i lepša od naše zemlje, ali Slovenija već jeste. Čim pređete granicu osetite i vidite razliku. A evo još nečeg što je interesantno:  kada uđete u EU međudržavne granice su formalnost – često sasvim neprimetne.

Ono što je ostalo od prvog dana našeg boravka u Kranjskoj Gori, a stigli smo u 17 časova,  potrošili smo na pričanje, razgledanje okoline i konačno na raspakivanje. Na upotrebu smo dobili predsednički apartman, koji se zove tako jer je u njemu više puta odseo slovenački predsednik vlada, a onda i države Borut Pahor. Za Dušana i mene za nijansu je važnije to što je taj apartman koristio i Miloš kada je kod Ljubinka boravio sa porodicom.

Ujutro smo Dušan i ja na terasi uživali u toplim sunčevim zracima i posmatrali neke osnovce kako se uče da gađaju lukom i strelom. Čekali smo dobrih pola sata da vidimo hoće li neko od njih da pogodi metu, ali njihov učitelj se dao u teoriju i nikako da pređe na praksu. Uglavnom zaključili smo da bismo nas dvojica taj teorijski deo bolje odradili i onako usput smo nabrojali dvadesetak poglavlja za knjigu o streličarstvu: Istorijski prikaz: od praistorije do 26. aprila 2023, luk u streličarstvu i gulašu, tetive i strune na luku i u fizici čestica, razlike između luka za dešnjake i levake i tako dalje. Opijeni od čistog zraka i lepote krajolika pričali smo baš svašta i glupirali se, i da nas Ljubinko nije zvao na doručak mi bismo sigurno i do drugog toma knjige stigli. 

Posle nas je naš domaćin vozio po okolini. Posetili smo Rusku kapelu što je mesto od istorijskog značaja za Sloveniju i o tome ima posebna priča koja ukratko glasi ovako: tokom Prvog svetskog rata Austrougarska je u okolinu Kranjske Gore dovela 10.000 zarobljenih Rusa da tu grade put koji je u strateškom smislu tada imao veliki značaj. A onda se 8. ili 9. marta 1915. na zarobljenike sručila snežna lavina i ubila 110 Rusa i sedam austrougarskih stražara. Tako su ovi jadnici prevalili više hiljada kilometara na zapad da poginu za svog cara od lavine u stranoj zemlji i da se nikad ne vrate u domovinu. Sledeće godine njihovi saborci su od drveta napravili malu kapelu za poginule koja i danas postoji. Desno od kapele nalazi se grobnica ispod kamene piramide. 

Zatim smo otišli na prevoj Vršiča koji leži na visini od 1611 metara nadmorske visine. Odatle se, ali samo pod odgovarajućim osvetljenjem zahvaljujući igri svetla i senke u steni daleke planine može videti glava devojke. Mi je nismo videli, ali nam ju je Ljubinko pokazao na fotografiji. Tu smo sreli i jednog vedrog i nasmejanog mladog čoveka koji se na vrh popeo biciklom. Razumem njegovo zadovoljstvo jer ja sam i danas ponosan što sam se biciklom popeo, čak dva puta, na Leteku koja je visoka, hmm, 430 metara. 

Posle smo išli po dnu reke Soče koja je presahla i penjali se do njenog takođe presahlog vodopada (tja, vodopad kao vodopad, samo bez vode), a zatim smo se spustili na jedno čarobno jezerce. Zelenilo planina i plavetnilo neba prelivali su se u njemu. Okolo su lepe kuće i ni jedna nema one kičerajske stubove, tornjeve i popmezne metalne ograde kakve viđamo kod naših bogataša.  Sve su samo veoma otmene. Tu na jezercetu smo pili kafe i sunčali se. 

A posle podne smo išli na izvor reke Save. Kroz bistru vodu može se videti kako ona izvire iz dna. 

Uveče priča nas je dovela do Miloša. Bilo je već prošlo 11 sati, bližila se ponoć i pomislimo da on možda spava. Ali neka, nastavimo dalje da mislimo, Miloš je naš drug i nije nam teško da ga probudimo. Kad treba nešto nesmotreno da se uradi nekako uvek ispadne da sam ja taj koji će to i da uradi i tako nazovem Miloša preko Vibera. Dva puta, pošto je prvi put nije javio. Zapravo nije se javio ni drugi put pa smo pomislili da možda zbilja spava. Tako se završio taj dan.

Ujutro su nas probudile ptice. Njihov cvrkut odzvanja po okolini. Razgledali smo Ljubinkovu opservatoriju, zatim njegove dve radionice u kojima pravi teleskope. Ljubinko je jedan od dva čoveka u Sloveniji koji pravi teleskope. Nema ih više. A zanat je usavršio kod jednog Italijana. Ispočetka Italijan nije želeo da mu odaje tajne zanata, ali mu Ljubinko jednom reče: Sinjor Đuzepe (hmm, verovatno se drukčije zvao, no nije važno), vidite ja vam nisam nikakva konkurencija. Ja godišnje napravim jedan, najviše dva teleskopa koje ne prodajem. Ja to radim za prijatelje, iz zadovoljstva“. A Đuzepe ga pogleda, malo razmisli, pa mu reče: „Ajde sedi i slušaj.“ Tako je Ljubinko počeo da uči. 

Sutradan samo išli na Planicu. Tu se nalazi jedna od najčuvenijih i najvećih staza za skijaške skokove. Na jednoj od skakaonica Planice još 1936. čovek je prvi put izveo skok duži od 100 metara, a 2015. Slovenac Peter Prevc je preleteo čitavih 248,5 metara. Velika skakaonica uliva strahopoštovanje.

To jutro nam se iz kamiona, negde u Austriji javio Gagić. Rekao je da putuje za Mađarsku odakle će put nastaviti ko zna gde. Poslao nam je pozdrave i odjavio se. 

Razgledali smo Ljubinkovu malu opservatoriju koja je divan primer maksimalno uredne i praktične zvezdarnice. Dušan je, čini mi se, uzeo mustru da nešto slično gradi kod sebe negde. 

Naravno da ne mogu sve da pomenem u ovom tekstu jer je doživljaja bilo puno i zato ću pomenuti još samo Bled. U povratku u Ljubljanu gde smo hvatali autobus za Novi Sad, svratili smo na Bled. Bled je posebno mesto na turističkoj mapi Evrope. Jako lepo je uređen. Tu smo u jednom restoranu jeli čuvene bledske krempite. Jeste li znali da svaka krempita proizvedena na Bledu dobija svoj redni broj?

U Ljubljani smo se ukrcali u naš autobus. Spolja autobus je bio prašnjav, unutra zagušljiv. Cele noći smo putovali pokušavajući da odremamo sat vremena. Meni to nije uspelo. 

Dušan je po dolasku u Novi Sad otišao na posao, radio do uveče, a sutradan je bio dežuran u laboratoriji. Kako je sve to izdržao ne znam. Ja sam se razboleo, navukao sam neku kijavicu i kašalj i još se oporavljam. Ali bez obzira na te nevolje poseta Ljubinku i Kranjskoj Gori spada u najlepše i najprijatnije doživljaje koje sam imao zadnjih decenija.