Težinu oblaka možemo utvrditi na dva načina. Prvi i najlakši je da procenimo (izmerimo) da je, na primer, na površini od 8 x 5 km palo 5 mm kišnice. To bi značilo da je palo oko 200.000 kubnih metara kiše, a to je teško oko 200.000 tona.
Problem sa ovim pitanjem leži u preciznom definisanju termina. Ako razgovaramo o "vunastim" oblacima (kumulusima), prilično je lako odrediti kolika je veličina takvih oblaka, mada su i oni pokatkad iscepkani na delove. Ako bi ih u tom slučaju računali kao zasebne oblake, njihova prosečna veličina bila bi manja! Ali šta uraditi sa olujnim oblacima (nimbusi), koji mogu da pokriju čitavo nebo stotinjak kilometara unaokolo? Ili sa veoma visokim paperjastim ili sa išaranim ili magličastim oblacima (cirusima, stratusima i cirostratusima) – možemo li ih smatrati posebnim oblacima ili kao razbacane delove jednog velikog oblaka?
Kada govorimo o problemima sa prosekom kao terminom, oni se javljaju uvek kada je razlika u veličini delova o kojima pričamo velika. Na primer: Koja je prosečna veličina čestica od kojih je napravljen beton? U početku vam se može to učiniti kao lak posao. Beton se pravi tako što se uzme 1 deo (težinski) Portland cementa, 2 dela peska i 3 dela šljunka. Čestice cementa su veličine 0,01 mm, peska 1 mm i šljunka 10 mm, tako da se njihova prosečna veličina izračunava ovako:
(0,01 x 1 + 1 x 2 + 10 x 3) / 6, što daje 5,3 mm.
Međutim, ako bi stvar pogledali drugačije i jednostavno prebrojali čestice, pronašli bi da na 1 milijardu čestica cementa dolazi 2 hiljade čestica peska i recimo samo 3 kamička šljunka. To bi u proseku bilo:
(0,01 x 1.000.000 + 1 x 2.000 + 10 x 3) / 1.000.002.003, što daje 0,01 mm!
Šta je onda pravi "prosek"?
U ovakvim slučajevima, naučnici govore o "brojčanom proseku" i o "proseku masa", što mogu da nam daju veoma različite podatke.
No da vidimo šta zapravo znači "prosečna težina oblaka". Da li izražavamo samo težinu ledenih kristala u oblaku ili u tu vrednost uračunavamo i težinu vazduha koju zaprema taj oblak? To je važno, jer u jednom tipično oblaku ima 100 i više puta više vazduha od leda.
Zato da se vratimo oblacima. Govorićemo pre o "tipičnoj težini" oblaka nego o prosečnoj težini. Takođe, govorićemo samo o ledu, a ne o težini vazduha koji je u oblaku prisutan. I na kraju, govorićemo o kumulusima ili kumulonimbusima – vrsti vunastih oblaka koji se sa porastom vlažnosti vazduha stvaraju na srazmerno malim visinama i kasnije mogu da postanu tamniji i teški i stvore jake olujne kiše i grmljavine.
Težinu oblaka možemo utvrditi na dva načina. Prvi i najlakši je da procenimo (izmerimo) da je, na primer, na površini od 8 x 5 km palo 5 mm kišnice. To bi značilo da je palo oko 200.000 kubnih metara kiše, a to je teško oko 200.000 tona.
Drugi način određivanja težine oblaka je malo složeniji. Razmislimo o tome odakle uopšte potiče voda u vazduhu. Pretpostavimo da se taj vazduh na početku nalazi na nivou mora, da ima 25°C i vlažnost od 70%. Taj vazduh se polako diže, temperatura mu se spušta sve niže, te oblak uskoro nije više u stanju da u sebi drži vodenu paru, već dolazi do stvaranja ledenih kristala. Možemo da izračunamo da kubni metar vlažnog vazduha sadrži oko 16 g vodene pare i da polovina ili čak sva može da se pretvori u ledene kristale. Ako idemo tom logikom, onda je jedan oblak, nastao od takvog vazduha, dimenzija oko 1 km puta 1 km i visok 200 m, težak između 1.600 i 3.200 tona.
Ako smo ikada imali prilike da vidimo satelitske snimke oblaka, to su verovatno bile slike tropskih ciklona, gde su krajevi neprekinutog oblaka rastegnuti na sve strane na 300 ili 500 km od centra oluje. Ako takvim nanosima oblaka dodamo i hladne frontove koji su im pridruženi, dobićemo strukture dugačke možda 1.000 km i široke 50 km. Ako ovo posmatramo kao jedan oblak, to je veoma veliko i sigurno je veoma, veoma teško. Sa druge strane, visoki, paperjasti stratosferski oblaci mogu biti vrlo tanki i jako lagani.
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
