U Zasavici nas je uhvatila oluja i to dok smo još bili na brodu. Počelo prvo neko potmulo i jedva čujno tutnjane u daljini, zatim je iznenadni laki vetar prošao rekom i zatalasao je. Onda se smračilo, a vetar počeo da povija trsku. Andrej reče: Ovo kao da smo u filmu Tarkovskog. Sumorno i preteće. 

Mene je više podsećalo na neke od Gogoljevih priča u kojima se nečastivi oglasi pa se trava i granje najednom zanjišu i saviju prvo na jednu, a odmah zatim na drugu stranu, nervozno i divlje. Naš mali brod je uz muku pristao uz obalu. 

Ali sve je to bilo kasnije. Pre toga, u 12 sati skupili smo se mi Vobanisti i nekoliko naših gostiju kod čuvenih stubića ispred novosadskog PMF. Pred lepo putovanje obično su svi nasmejani i veseli, ali to ne može da se meri sa našim raspoloženjem. Jer mi uživamo u našem društvu i razgovorima, a čak i kada se naj-najozbiljnije nešto dogovaramo uvek se nađe neko da izvali nešto duhovito jer ne može da odoli trenutku.  

Tako krenusmo minibusom ka Rumi gde smo u hotelu Park imali obezbeđen smeštaj za tu noć. Taj hotel se nalazi u centru Rume, a krase ga četiri zvezdice. Sobe su mu vrlo udobne i prijatne.

Sama Ruma je omanje mesto ispod Fruške gore, u Sremu. Ima nešto preko 30 000 stanovnika. A zašto se Ruma zove Ruma, i koje značenje ima ta reč to ni do danas nije odgonetnuto. 

U seoskom domaćinstvu Čikić blizu Zasavice imali smo zakazan ručak. Protokol je bio sledeći: Dobrodošlica domaćina, zatim rakija, vruća, ko duša meka pogača, onda slatko od belih šljiva i višanja, voda, zatim predah od dva minuta pa – ručak. A za ručak je bilo: vitaminska čorba od nečega. Po boji podseća na grašak ili još više na spanać, ali bila je baš ukusna. Zatim, restovan krompir, roštilj, salata od kupusa, leb…. 

U dvorištu na travi bilo rasprostrto vezeno ćebe koje me je odmah oborilo s nogu. Uskoro dođoše još i Jaroslav i Andrej, a ostali su stajali sa strane i zavideli jer su mesta bila popunjena.

Ono što je ovaj izlet izdvajalo od svih naših ranijih bila su dva binokulara o kojima će se tek pričati i koje će učesnici sledećeg kampa na Letenki i sami moći da testiraju. Dakle, to su sprave iz snova. Gledate sa dva oka oštru sliku Meseca ili bilo čega drugog u svemiru i na zemlji i divite se. Zbilja sjajno i moćno. Uvećanje 110 puta, slika kristal, ma i kroz oblake se sve lepo videlo. Ispentrali smo se na kulu za posmatranje okoline i kroz te sprave gledali ptice i goveda. 3D krave i ostalo što neko reče.

U narodu je rašireno verovanje da se binokular lako i jednostavno postavlja na tronožac. To, međutim, nije tačno.

E time je počeo osmatrački deo našeg izleta. Jeste ceo dan bilo oblačno, ali posle 22 sata, nakon što je protutnjala oluja, razvedrio se deo neba taman toliko da osmotrimo šta gore ima. Domaćini u Zasavici nisu mogli da nas čekaju pa su nam dali ključ od restorana, pozdravili nas i otišli.

A uz ove binokulare poneli smo i SQM (Sky Quality Meter), a to je četvrtasta merilica, veličine dve kutije šibica, ali mnogo pametnija. Ima samo jedno dugme, a ipak radi nekoliko operacija. Kada kliknete na to dugme SQM vam pokaže na displeju numerički vrednost kvaliteta neba, tj. koliko je ono osvetljeno. Ka ponovo kliknete očita vam spoljnu temperaturu u Celzijusima i Farenhajtima i onda prikaže i svoj serijski broj. Probao sam kod kuće: plafon u predsoblju, kad se pogase svetla, ima 18,22 m -  što inače retko može da se nađe kod nas na nekoj livadi. Dajana će biti oduševljena (Dajana Bjelajac doktorira na svetlosnom zagađenju).

U trenucima kad je bilo struje gledali smo fudbalsku utakmicu. Trebalo je, kako su me obavestili naši stručnjaci da pobedimo pa da onda idemo... negde, na neko prvenstvo. Dobro, već iz rečenog vidite koliko se u fudbal razumem. Meni bilo smešno što uopšte neko u ovoj zemlji računa da ćemo nekog pobediti. Bar u fudbalu. I naravno, izgubili smo, onako, momački. A sledeće jutro za doručkom vidimo Sofija (mama dvoje dece i nuklearna fizičarka sa PMF), došla i ne može da dođe do reči. Zacenila se od smeha. Kaže, pročitala je jutros objašnjenje. Neki naš igrač, veliki teoretičar fudbala, izjavio da smo izgubili jer u završnici napada nismo bili koncentrisani. Izgubili smo koncentraciju baš onda kada nam je ona najviše trebala. Ih, malera. Tako je otprilike i Jaroslav Hašek objašnjavao stav vojnika Švejka o I svetskom ratu. Da pukneš od smeha.

A rekao bih da ni u odbrani nismo bili baš najbolje koncentrisani već samim tim što smo primili nekoliko golova. Krene naš fudbaler, pa onda stane, pa pođe levo, pa nazad, pa onda ucupka nogicama kao da igra kolo, pa onda viče, ljuti se nešto na sudiju. Protivničke igrače od toga uhvatila takva dosada da su odustali od igre i krenuli kući. E tada smo im dali jedan gol. 

Ali dobro, gulaš koji smo u Zasavici jeli bio je odličan. Ne baš tako dobar kao onaj koji kuva Jaroslav Grnja, ali ipak bio je sasvim dobar i sve smo pojeli.

A pre večere, ispod jedne nadstrešnice Dušan je majčinskom pažnjom rastavio Milošev teleskop i preciznošću hirurga prvo pažljivo oduvao, pa očistio i zatim oprao veliko ogledalo. Ogledalo sinu, a Miloš skoči od sreće. Kaže, pa to ispod prašine je ogledalo!? Što se koncentracije i veštine tiče, Dušan bi svakako bio bolji fudbaler od ovih naših.

I tako je vreme proletelo i evo nas već kod kuća, svako zauzet svojim poslovima. I svi čekamo nastavak našeg projekta. 

POGLEDAJTE ALBUM SLIKA SA OVOG IZLETA (355 SLIKA I 6 VIDEO ZAPISA)

A kako je prošle godine na Zasavici bilo: