Sredinom avgusta u gradu nema puno ljudi jer mnogi otputuju na more i u planine. Ipak, za izlet Vobanista na Palić napunio se autobus. Bilo je popunjeno svako mesto i da je došao još samo jedan putnik više vozač ne bi imao gde da sedne.  

I tako u četvrtak, 15. avgusta u 14 sati mi iz Novog Sada veselo krenusmo na put. Dan je bio divan, vreme je brzo proteklo i mi se samo odjednom nađosmo u zoološkom vrtu na Paliću.

Palić je divno mesto, jako lepo uređeno, prekrivenom negovanim cvećem, a nežna tirkizna boja prosula se po vodi jezera.

Sam zoološki vrt je isto lep i u pun zelenila, samo ne mogu da se otmem utisku da su im velike životinje nezadovoljne. Mrki medved je delovao ofucano i deprimirano, što je zapravo blag opis očaja u koji je upao. Ono parče prostora koje ima na raspolaganju nije ni stoti deo onoga što njemu treba. Lavovi su otupeli od beznađa i ležali su na suncu gotovo nepokretni i sasvim mrzovoljni, kao skulpture da su. Jedino su zmije i krokodili spokojno spavali, sasvim ravnodušni na prisustvo posetilaca. Kod restorana zaustavila se jedna roda i siktala tražeći od gostiju nešto da jede, ali je bila mnogo probirljiva i ostala gladna. Žabe u restoranu nisu imali na meniju.

Sledila je šetnja po obali jezera i zatim prebrojavanje kod autobusa. Kada se ispostavilo da svu svi na broju krenusmo na Rokin salaš. Taj salaš je na obližnjem Ludaškom jezeru i predstavlja nesvakidašnji spoj početaka 20. i 21. veka. Preko njega ne vode električni kablovi, ne postoji nikakve podzemna infrastruktura, nema radijatora, nema vodovoda, ali ima sunčanih kolektora koji nekoliko zgrada snabdeva električnom energijom. Voda je bunarska i ponekad je, kada sunce pripeče i solarne baterije se napune, ona u kupatilima topla.

U jednoj kući, pokrivenoj trskom nema ni toga. To je tipična salaška kuća s početka 20. veka. Možda je u svoje vreme bila moderna i komforna. Današnjim rečnikom rečeno rekli bismo da ima predsoblje i ognjište koje bi odgovaralo današnjim kuhinjama. U njemu su oranije, kazani, noževi za kupus, rendalice, modle. Desno je dnevna, a levo spavaća soba. U obe sobe se nalaze velike zemljane peći. U spavaćoj su dva debela kreveta sa dunjama i perinama iz kojih kada se u njih uvališ ne možeš ni da ustaneš bez velikog napora. U dnevnoj je šivaća mašina, a po zidovima stare fotografije: muškarac s brkovima u soldatskoj uniformi, venčana slika, deca, ikone, raspeće, firange i tišlajferi. Tu je i pegla na ugalj.

U sledećoj kući je lepa visoka kaljeva peć. Zatim tu je poljoprivredni alat iz prošlog veka, krzna nekih životinja, dve ljudske lobanje i moderan set bubnjeva. 

Mrak je počeo da se spušta, u Ludaškom jezeru ogledao se crveni zalazak Sunca i priroda je utonula u san. Izuzev, naravno, noćnih bića: slepih miševe, noćnih leptirova, veštica i vukodlaka koje čekaju baš taj trenutak da se probude i krenu na svoj posao. 

Miloš i Jaroslav su počeli da instaliraju teleskope a mi ostali razišli se po salašu. U velikoj prostoriji sa šankom i šest velikih stolova, u polumraku pili smo kafe, sok od zove, vino. Žao nam je što nismo na vreme naručili večeru, jer sve deluje da bi ona bila odlična. Sa nama su i dve domaćice, devojke ili mlade žene, ko će to znati. Pričaju o salašu, dogovaraju se na našim geografima oko neke posete. Posle krenula diskusija i jedna reče kako ima svoj bend, svira bubnjeve. Druga je džez pevačica, uskoro ide u Beograd da usavrši svoj glas. 

Svuda okolo, po zidovima su police, slike i kredenci sa staklarijom i starim porcelanom. Gore je grnčarija. Debela krzna su oko peći i tu čovek može da prilegne.

Napolju, kroz teleskope gleda se Mesec, zatim Jupiter i Saturn. Ovde je idealno za astronomsko posmatranje. Daleko na horizontu se naziru svetla desetak bandera. To je danak civilizacije. Sem toga svuda okolo je mrak. Istina Mesec je skoro pun i blješti da ga je i golim okom teško gledati.

I onda je došao kraj. Bilo je vreme da se vratimo u današnji svet, svojim kućama i mi polako  uđosmo u autobus. 

POGLEDAJTE ALBUM FOTOGRAFIJA SA OVOG IZLETA (312 fotografija)