INTERVJU

Članak iz Astronomije 27

Pre dvadeset hiljada godina Zemlja se nalazila u »kandžama« debelih naslaga leda koji je crpeo snagu iz hladnih uporišta na severu i valjao se ka jugu, prekrivajući nekadašnja prostranstva šuma i zelenih polja. Temperatura je bivala sve niža, a mnogi delovi kopna naše planete tonuli su pod velikom težinom leda koji ju je pritiskao. Dr Draženko Nenadić, docent na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu, specijalista za kvartar, ovaj fenomen objašnjava:

- Ovaj period u istoriji naše planete poznat je kao „Ledeno doba« ili Pleistocen u stručnoj terminologiji, čije se trajanje proteže u prošlost do skoro 2,4 miliona godina. Veliki delovi severne Amerike, Evrope i Alpa bili su pod ledenim pokrivačem čija je debljina ponegde iznosila i do par hiljada metara. Na južnoj polulopti, izuzev Antarktika, manji ledeni pokrivači razvili su se na delovima Australije, Novog Zelanda i Argentine. Pa ipak, ledeno doba se okončalo. Pre oko 14.000 godina ledeni pokrivači počeli su da se povlače, a u toku 7.000 godina povukli su se do svojih sadašnjih granica. Može se reći da od pre 10.000 godina živimo u toplom periodu.

Međutim, i ovaj topli period odlikovao se znatnim oscilacijama klime od kojih je najpoznatije »malo ledeno doba« koje je trajalo od 1450. do 1880. godine nove ere, kada su se glečeri visokih planinskih masiva znatno proširili, a sneg se mesecima zadržavao na visokim planinama Etiopije, gde se danas za sneg ne zna. Detaljnim ispitivanjem glečerskih morena ustanovljeno je da je najveće zahlađenje u toku malog ledenog doba bilo oko 1700. godine i da je to bilo poslednje od pet sličnih događaja u holocenu. Interesantna je činjenica da u tom periodu globalna temperatura bila niža za samo 10C nego danas, što je bilo dovoljno da se odrazi na hladne klimatske prilike koje su obeležile vremenski interval. Pošto je u ovom periodu prosečan ljudski vek iznosio 50 godina, osam ljudskih generacija je dobro osetilo šta znači snižavanje srednje godišnje temperature za samo jedan jedini stepen. Međutim, klimatska zahlađenja uvek su smenjivala klimatska otopljavanja, a kao dobar primer može se pomenuti da je 1000 godina pre nove ere bilo toliko toplo da je u južnim delovima Grenlanda rasla bujna vegetacija.

Postoje li ikakvi konkretni podaci o temperaturama koje su vladale tokom »malog ledenog doba«?

Svakako da postoje. Prema letopisima iz manastira saznajemo za surovu zimu 1621. i 1669. godine kada se zamrzao Bosfor, a 1709. godine Jadransko more pored obale. Recimo, 24. avgusta 1777. godine Sarajevo je osvanulo prekriveno snegom, a velika hladnoća je bila i za vreme prvog srpskog ustanka, kada je sneg pao i u leto, 3. jula 1806. godine u okolini Bijelog polja. Oštre zime su zabeležene i na jugu Francuske i duž Azurne obale. Postoje podaci da su u zimu 1468. godine francuski seljaci vino seklo sekirama i prevozilo u komadima. Polovinom januara 1506. godine zaledilo se more u luci Marselja, a u trećoj dekadi novembra 1524. godine zaledile su se reke na jugu Francuske, što se ponovilo krajem marta 1527. godine. Međutim, nasuprot hladnim zimama i letima sa snegom bilo je povremeno i neubičajeno toplih godina. Npr. između 5 i 17. januara 1746. godine bilo je toplo kao usred leta, a čitava zima je bila blaga, što se do tad nije pamtilo u Sremu. U okolini Zvornika 1746. godine brale su se jagode 17. decembra!

Šta nas čeka u budućnosti kada je klima u pitanju?

Svakako da ćemo ući u sledeće ledeno doba, ali pitanje je kada. Mišljenja među naučnicima su podeljenja, od onih koje tvrde da će ovaj topli period potrajati još sledećih 50.000 godina, do onih koji zastupaju tezu da će zahlađenje nastupiti već kroz nekoliko stotina godina. Među naučnim krugovima ipak najprihvaćenija je teza Džona Imbrija i njegovog istraživačkog tima da će blaga tendencija zahlađivanja, koja je započela pre oko 7.000 godina, dostići svoj maksimum za 23.000 godina.

Prema teoriji globalne tektonike, Evropa, Azija i Severna Amerika će se sve više udaljavati od sadašnjih geografskih širina krećući se prema severnom polu. Nagomilavanje velikih površina kontinentalnih masa u polarnim delovima planete omogućiće stvaranje više centara zaglečaravanja, a samim tim i lakši prodor lednika ka jugu. Strašne hladnoće će zahvatiti prostore skoro cele Evrope, Sibira, Mongolije, Kine. Mnoge azijske peščane i kamenite pustinje zameniće pusta ledena prostranstva. Na Grenlandu i kanadskom štitu neće biti ljudi. Zemlja će utonuti u hladne okove i nestaće mnoge priridne lepote Severne Amerike, Evrope i Sibira koji će poprimiti izgled današnjeg Grenlanda ili Antarktika, dok će samo ogoljeni planinski vrhovi štrčati kao spomenici prirodne lepote koja sahranjena pod njima. Ispod debelih naslaga snega i leda ležaće zamrznute reke, livade, gradovi, sela, fauna i flora i sve ono što je davalo život i značaj ovim krajolicima. Ljudska populacija će biti „prizemljena" u nižim geografskim ne dalje od 40-og stepena severne i južne geografske širine.
Nasuprot tome, Afrički kontinent nikad neće saznati šta su ledena doba. Kad Evropa bude okovana lednicima afrička klima će se znatno poboljšati, pustinje će i dalje postojati ali će biti znatno uže i pomerene ka jugu. Sahara će postati najveća žitnica na svetu, a od zapadne pa do istočne obale ovog kontinenta nalaziće se prostrani pašnjaci.

A šta je sa globalnim zagrevanjem planete o kome se u poslednje vreme dosta govori?

Sve je jače verovanje da povećanje količine ugljen dioksida i drugih gasova u našoj atmosferi vodi globalnom zagrevanju naše planete, poznatom kao efekat »staklene bašte«, što generalno menja klimatske karakteristike i verovatno za duži period odlaže pojavu nekog narednog ledenog doba. Dakle, prema ovoj teoriji globalnim zagrevanjem atmosfere zasad odlažemo novo ledeno doba, ali samo ako je u pitanju postepeno i lagano podizanje celokupne temperature naše planete.

Šta bi ovo zagrevanje moglo da predstavlja za planetu?

Mnogi naučnici, naročito klimatolozi i biolozi, sa strahom posmatraju mogućnost otapanja lednika na Antarktiku. To već milionima godina zaleđeno kopno predstavlja regulator klimatskih prilika i količina pitke vode na našoj planeti. Biolozi iznose pretpostavke da bi se otapanjem milenijumima zaleđenih prostora oslobodile uz velike količine vode i zarobljene bakterije i virusi koje čovek do sada nije upoznao. Ako ne bismo imali spreman lek, koliko bi ljudskih života bilo uništeno dok se adekvatna zaštita ne bi otkrila!

Kako se istorvremeno mogu predviđati i nastupanje ledenog doba i globalno zagrevanje planete?

Mada izgleda paradoksalno, ali prema novim mišljenima globalni rast temperature bržim tempom preti da izazove novo ledeno doba pre vremena. Naime, Evropa i veliki deo severne Amerike današnju klimu duguju Golfskoj struji. Ova topla struja dopire do obala Islanda, gde topao vazduh sa njene površine isparava i zagreva čitavu severnu hemisferu. Sad već ohlađena voda, kao gušća, tone na dno i kreće se prema jugu. Međutim, porastom temperature na našoj planeti, led iz artičkih područja počeće da se topi i ta slatka voda će se mešati sa toplom slanom vodom koja dolazi sa strujom. Nastala «mešavina« neće moći da potone, jer je slatka voda lakša od slane i prekinuće se ciklus kruženja ove tople struje. Tad severna Evropa i istočna obala Amerike više ne bi dobijale toplotu, a izmenjena temperatura okeana izazvala bi poremećaje klimatskih prilika širom sveta, kao što su suše, poplave, orkanski vetrovi itd. Posledice bi verovatno bile nagle i katastrofalne, Zapadna Evropa bi uskoro podsećala na Sibir, a početak promena bi se prvo odrazio na Britanskim ostrvima.
U svakom slučaju, pre ili kasnije, neminovan je ulazak u jedan novi hladni ciklus, jer uzročnik pojave ledenog doba nalazi se izvan naše planete i vezan je za astronomske faktore, koje je već dobro objasnio, a stručna javnost kasnije potvrdila, naš veliki naučnik Milutin Milanković.

Da li postoji nada da čovek može preduprediti pojavu ledenog doba?

Ako tehnologija budućnosti ljudskog roda bude više usmerena na dobrobit čovečanstva, a daleko manje na njegovo uništavanje, možda ćemo biti u mogućnosti da sprečimo pojavu jedne krajnje nepovoljne klime po nas. Na primer, imajući podatak da se promenom ugla koji osa naše planete čini sa ravni ekliptike može neverovatno uticati na klimatske karakteristike Zemlje kao celine, čak stvaranju klimatskog optimuma po nas, vredelo bi razmisliti kako da se u budućnosti ljudski potencijal i znanje usmere u tom pravcu.

Razgovor vidio Janko Mravik