ažurirano 18. maja 2022. 

Izgleda da je Sunčev sistem samo naš. Vekovima tragamo za nekim susedima po okolini, ali po svemu sudeći ako se nešto živo van Zemlje i nađe biće to vidljivo samo pod mikroskopom. Tako ispada da nam je Zemlja dom, a Sunčev sistem dvorište. Ko zna, možda je i cela galaksija naše dvorište, ali nećemo sad o tome.

Dakle, da se prošetamo po dvorištu.

 

Sunce

Kad u suton gledate Sunce kako se približava horizontu vidite njegov bledi disk, savršenog oblika, postojan, miran i nepromenljiv. Istu sliku gledali su i naši davni preci s početka istorije, pa i oni mnogo pre njih, i oni pre njih. I tako idući u nazad, sve do praskozorja života Sunce je uvek izgledalo spokojno i večno isto.

Ali u stvarnosti Sunce je sasvim drugačije. To je haotična, uzavrela kugla plazme i gasa. U njenom središtu je 15 miliona stepeni C. Na takvoj temperaturi atomi su razbijeni na čestice koje besomučno jure, sudaraju se i izazivaju brojne fizičke i hemijske reakcije. U tim reakcijama svake sekunde 600 miliona tona vodonika preradi se u helijum, i pri tome se četiri miliona tona materije pretvori u energiju. Ali to je sitnica za Sunce i ono će u sledećih 5 milijardi godina potrošiti tek polovinu svojih zaliha vodonika.

Površina Sunca ključa. Milioni užarenih granula izbijaju na njegovu površinu, hlade se i posle nekoliko minuta tonu nazad da bi ustupile mesto drugima. Hiljade supergranula od kojih je svaka tri puta veća od naše planete izlivaju usijane gasove sa svojih rubova satima pre nego što nestanu i pojave se nove. Svakih pet minuta gornji slojevi atmosfere Sunca se izdižu i spuštaju i od toga celo Sunce podrhtava poput Zemlje kad kroz nju prostruji talas zemljotresa.

Kao čirevi po površini Sunca izbijuju pege. To su područja snažnog magnetizma koji izbija iz utrobe zvezde. Neke pege imaju po 40 hiljada kilometara u prečniku, neke i više. Mnoge se pojavljuju u grupama. Tamna boja pega je privid. One su nešto hladnije od okoline pa samo manje blješte. To „hladnije" u slučaju pega iznosti oko 4,5 hiljada stepeni.

Iznad pega, kao njihova prethodnica pojavljuju se spikule, erupcije usijanih gasova. U svakom trenutku ima ih oko milion. Mnogo snažniji su Sunčevi bljeskovi. U bljeskovima Sunce iz svoje utrobe izbacuje ogromne količine materije u prostor. Pri svakom bljesku se oslobodi energija jednaka energiji milion nuklearnih bombi od 100 megatona. Kada je bljesak usmeren ka našoj planeti onda imamo problema sa telekomunikacijama i srećni smo ako se sve završi samo na tome. Po rubu Sunca za vreme pomračenja vide se protuberance, nervozni, purpurni mlazevi usijane materije koji se pružaju 50 hiljada kilometara uvis i prevale stotine hiljada kilometara pre nego što ponovo padnu na Sunce.

Od sve energije koje izrači Sunce i pošalje u svemir Zemlju pogodi tek jedan dvomilijarditi deo - taman koliko je potrebno za život.

Ovo je kompozitni snimak sa svemirske opservatorije SOHO na kome se vidi snažan bljesak usijanih gasova izbačenih iz Sunca. Iako smo udaljeni 150 miliona kilometara od Sunca nije dobro kada nas obasja takav bljesak.

Merkur

Samo vešto oko u ovoj slici može da prepozna Merkur. On toliko liči na Mesec da astronomi jedno vreme nisu ni hteli da se bave njime. Merkur je izrovana, sparušena gola pustoš i ništa više. Ali kasnije se ispostavilo da je Merkur misteriozan, zagonetan i izuzetno dragocen. I danas zbunjuje astronome jer prkosi važećim teorijama o nastanku i evoluciji Sunčevog sistema. On ima ogromno jezgro, a ne zna se zašto. Ima jako magnetno polje iako ne bi trebalo da ga ima. On je suviše mali i suviše blizu Suncu da bi imao vodu, ali izgleda da je ipak ima - zamrznutu u večno tamnim kraterima. Njegov dan je duži od njegove godine, a njegova površina nam još nije u celosti poznata.

Snimak dugujemo američkoj letelici Messenger.

Venera

Ovo je radarski snimak susedne planete. Zovu je Zemljinom sestrom jer je po veličini i masi slična Zemlji. Ipak, to je sasvim drukčiji svet: užaren, otrovan, surov. Ova planeta ničim ne opravdava ime boginje po kojoj je nazvana. Ima enormno gustu atmosferu koja je nekada davno, pre nekoliko milijardi godina bila vrlo slična atmosferi Zemlje. Ali Venera je bliža Suncu i to je presudilo da njena atmosfera krene drugim tokom od atmosfere naše planete. Danas je ona puna ugljen dioksida te je na Veneri toplije nego na Merkuru koji je mnogo bliži Suncu. Kada bi se čovek najdenom našao na Veneri bio bi otrovan, spržen i spljeskan. Ili obrnuto, u svakom slučaju rezultat bi bio konačan.

Zbog guste i neprozirne atmosfere reljef Venere je velika tajna za nas. On je poznat samo u grubim crtama, koliko to omogućavaju radarski snimci, kao ovaj koji posmatramo. Bez ikakve zle namere astronomi reljefnim formama na Veneri daju ženska imena.

Zemlja

Ovo dole je detalj sa najlepše planete u Sunčevom sistemu, možda i u celoj galaksiji, a možda, ko zna, i mnogo dalje. U svakom slučaju planeta je jedinstvena jer koliko znamo jedino na njenoj površini teče voda i jedino na njoj postoji i buja život.

Od svih svetova koje znamo ni jedan nije toliko maštovit i koloritan kao naš. Nigde zeleno nije toliko zeleno, ni plavo toliko plavo kao ovde na Zemlji.

Na ovom satelitskom snimku vidimo detalj prostranog basena Uvs Nuur u Mongoliji. Na slici dominira tamno plavo slano jezero, dvadesetak kilometara u prečniku, a nalazi se u blizini granice Mongolije sa Rusijom. Kiše su retke u ovom području, ali nekoliko malih reka sliva se s planina i puni jezero. Oko reka zeleni se rastinje, naročito bujno u rečnoj delti, tik uz obalu jezera. Bele pruge na slici su tokovi istopljenog snega koji s proleća klizi sa vrhova planina.

Uslovi za život ovde su surovi zbog suve klime i ogromnih godišnjih razlika u temperaturi: od minus 57 do plus 40 stepeni. Ipak život je ovde raznovrsan jer je čitavo područje spoj planina, pustinja, sparušenih livada, retkih šuma, slatke i slane vode. Po planinama lutaju snežni leopardi, a nebom krstare beli orlovi. Ljudi gotovo da i nema pa je priroda i čitav živi svet netaknut civiliizacijom. Zbog daljeg očuvanja takve prirode područje basena je stavljeno pod zaštitu Ujedinjenih nacija.

Mars

Kada je prva letelica prošla pored Marsa na Zemlju je poslala toliko dosadne slike da su u Nasi ozbiljno razmišljali da više i ne posećuju tu planetu. Ta letelica (Mariner 4, 1965), je u prolazu snimila jednu stranu planete i to baš onu koja je bar na prvi pogled geološki nezanimljiva. Ali sledeći let je otkrio drugu stranu Marsa i astronomi su bili zapanjeni kad su ugledali gigantski kanjom Vales Marineris, dug četiri hiljade kilometara. Prema njemu najveći kanjoni Zemlje su potoci. Na snimcima se video i džinovski vulkan Olympus Mons, tri puta viši od najviše planine Zemlje i naviša planina u Sunčevom sistemu. A zatim su otkrivena rečna korita i dna je presahlih jezera i mora. Ispostavilo se da je Mars veličanstven. Za naš ukus nedostaje mu jedino malo zelenila, ali biće to jednog dana sasvim pristojno mesto za život.

Ova porcelanska gravura je zapravo detalj Marsove južne polarne oblsti. Beo materijal je suvi led kako se zove zamrznuti ugljen dioksid. Tamne pruge su izgleda naslage prašine koja je ostala zarobljena u ledu.

A ovo je Marsov satelit Fobos. Snimak je načinio Mars Reconnaissance Orbiter prošle godine sa razdaljine od 5800 kilometara i to je naboljii snimak ovog malog Marsovog satelita koji je ikada napravljen.

Najupadljiviji reljefni obik na slici je krater Stickeny, dole desno. Njegov prečnik je 9 kilometara i od njega ne postiji ništa veće na Fobosu.

Na snimku se vidi i serija brazdi i kraterskih lanaca. Mada se mnogi šire radijalno od kratera Stickey oni izgleda nisu u vezi sa njim. Astronomi pretpostavljaju da su formirani od materijala koji je udarom izbačen sa samog Marsa i koji je potom pogodino Fobos.

Fobos je otkrio Asaph Hill (1829-1907) 12. avgusta 1877. nakon dugog i beznadežnog traganja. U tom traganju je istrajao samo zahvaljujući upornom, tvrdoglvnom nagovaranju i podršci svoje supruge Angeline. Angelini u čast najvećti krater na Fobosu danas nosi ime Stickney (njeno devojačko prezime).

Sam Fobos (strah) je dobio ime po pratiocu grčkog boga rata Aresa (u rimskoj mitologiji: Mars). Prečnik Fobosa je 22,2 kilometara, a od matične planete Marsa, udaljen je 9400 kilometara.

Pored Fobosa Mars ima još jedan satelit. To je Deimos 12,4 kilometara u prečnuiku . I Deimos (panika) otkrio je Atsaph Hill.

***

Kod Marsa završavamo putovanje. Dosta je za danas, mada se zapravo nismo ni odmakli od Sunca. Pogledajte crtež.

To je linija duga 690 piksela. Levo, žuta tačka je Sunce, desno, plava tačka je kometa s kraja Sunčevog sisgtema. Gde je Mars? Mala crvena tačkica kod Sunca koju i ne vidite jer je manja od bakterije i sasvim je priljubljena uz žutu tačku. E dotle smo stigli.

U nastavku: Izgubljeni u dvorištu

Možda vas i ovo interesuje:

Najlepše iz svemira