7. novembar 2009.
Psihologija

Danas, kada se pomene san pomislimo na Frojda i Junga, na seksualne i faličke simbole, ali ne samo i isključivo na njih. Pomislimo, možda, i na neuronauku, na kognitivnu teoriju snova, na holističku prirodu geštalt terapije Frica Perlsa po kojoj su snovi "kraljevski put do integracije", ali pomislimo, možda, i na snove i sećanja koji opsedaju starog profesora Isaka Borga u Bergmanovim Divljim jagodama (Smultronstallet, 1957) ili na Gregorija Peka progonjenog nadrealističkim košmarima u Hičkokovom filmu Začaran (Spellbound, 1945) podvučenom briljantnim Dalijevim dizajnom, ili možda na halucinantne psihodelične eskapade Sida Bareta?

Piše: Rastko Ivanović

Savremeni eklekticizam propoveda da se sa materijom sna treba uhvatiti u koštac iz različitih uglova. Posle nove naučne revolucije iz 50-ih godina 20. veka oličenoj u otkrićima REM faze sna, torazina i dvostrukog heliksa, rad uma počinje da se razumeva kao neurološka, hemijska i evoluciona mašina. Sa ovakvim preokretom pored psihoanalize na značaju sve više dobijaju neuronauke koje novim modelom razumevanja uma mogu da nam pomognu u tumačenju snova zahvaljujući svojim nastojanjima da ispišu fiziku sna. 

Na osnovu eklektičnih strategija prožimanja psihoanalize i neuronauka Alan Hobson, psihijatrijski stručnjak za snove koji je čitavog života ratovao sa Frojdom i njegove koncepte, poput onog o snu kao ispunjenju želje, minirao u knjigama Snevanje kao delirijum i Kako je mozak izgubio svoj um, kaže da smo mi dobili ono što je Frojd oduvek želeo: psihoanalizu baziranu na neuronaukama. 

U isti mah prema Hobsonu otkriće REM faze sna (u ovoj fazi sna se postiže nervna aktivnost nalik budnom stanju) i smena REM i NREM faza sna demonstrirale su nam na najbolji mogući način da je Frojdovo emfatičko naglašavanje želje, cenzure i rada sna sasvim pogrešno. Zbog toga prema Hobsonu tek sa njim, a ne sa Frojdom mistika sna biva zamenjena modernom naukom o snu. 

U vremenu trijumfa stila nad snagom i poze nad stavom, Hobson nam pokazuje kako forme postaju važnije od sadržaja i kada su snovi u pitanju: perceptivni, kognitivni i emocionalni kvaliteti snevanja postaju bitniji od pojedinačnih priča i mogućih scenarija. A u REM snu kao u delirijumu caruju isključivo forme dok značenja nema.

U tom svetu posle Frojda Hobsonova hipoteza sinteze aktivacije je jedna od najprihvatljivijih teorija tumačenja snova. Po ovoj teoriji sadržaj snova odražava slučajnu aktivnost moždanih neuralnih veza, bilo usled spontanog izbijanja, bilo usled delovanja nadražaja iz okoline, te tendenciju mozga da unese red i smisao toj nestrukturisanoj aktivnosti. Hobson će vremenom prerađivati svoju teoriju što će ga dovesti do zaključka da je deo mozga zadužen za emocije odgovoran za zbivanja u snovima. 

U našem mozgu postoji bilion veza što je više veza nego što ima zvezda na nebu, a protok hemikalija svake sekunde zapali bilione tih neuralnih veza u mozgu dok spava. Tokom REM faze sna, kako govore Hobson i MekKarli, aktiviraju se nervni putevi u mozgu, koji uzrokuju da zone limbičkog sistema, amigdale i hipokampusa postanu aktivne. U REM fazi sna kao da smo, po Hobsonovim rečima, drogirani vlastitim mozgom. Limbički sistem čije poreklo seže sve do dinosaurusa, mastodonata i prvih vodozemaca, sa amigdalom i hipokampusom predstavlja sedište naših emocija i sećanja: Mi sanjamo desnom polovinom mozga poznatom kao emocionalni ili umetnički mozak, a potom sadržaj snova mora da pređe u levu polovinu u tzv. logički mozak da bi se snovi verbalizovali kako bi se rečima izrazili snovi. 

Sadržaj snova koji se na taj način "emituje" je u prvi mah besmislen - to je nerasaznatljiva kakofonija slika, sećanja i emotivnih stanja koje potom korteks, pametni deo našeg mozga - naša kapa koja misli sintetiše i interpretira u pokušaju da nađe smisao u ovim razbacanim signalima, što je zapravo ono što mi doživljavamo kao san. Dakle, po ovoj teoriji, san je, čini se na prvi pogled, samo epifenomen lišen nekakvog višeg značenja, jednostavno nastojanje mozga da uobliči nekakav smisao u moru slučajnih energetslih signala generisanih tokom spavanja. 

Ovo, ipak, ne znači da su snovi lišeni bilo kakvog smisla, već naprotiv, autori ove teorije Hobson i MekKarli tvrde da je san kruna kreativnosti - spontana rekombinacija misaonih i osećajnih elemenata u nove konfiguracije, tj. nove ideje. Ovo nije jedina teorija koja se oslanja na neurobiologiju koja je od 1953. godine i otkrića REM faze sna preuzela štafetu u istraživanju snova. Prema jednoj drugoj hipotezi snovi imaju ulogu u konsolidaciji sećanja, a REM faza je važna za normalano funkcionisanje memorije kod čoveka (videti poglavljeSavremena nauka i snovi). 

Prema Džou Grifinu i Ivanu Tajrelu razumevanje REM faze sna ne samo da objašnjava kako naši mozgovi konstruišu model stvarnosti u našim umovima, već objašnjavaju i fenomene hipnoze, kreativnosti, ali i zašto se razvijaju mentalne bolesti poput depresije i psihoze. Ako imamo pozitivna očekivanja imaćemo isto tako obojene snove a u suprotnom snovi će nam biti košmarni, a pride i depresija kuca na vrata. Ogroman stres može dovesti do psihotičnih simptoma.

Irski psiholog Grifin koji je čitavu jednu deceniju izučavao REM fazu sna pretpostavlja sledeću hipotezu: snevanje je način na koji čovek izlazi na kraj sa emotivnim nadražajima koje nije u mogućnosti da prevaziđe tokom budnog stanja. Ako se tokom dana burno posvađamo sa suprugom ili decom, malo je verovatno da ćemo to sanjati iste noći. 

A i kada se dogodi taj san će biti reprezentovan kroz, na primer, uključivanje televizora na kome ćemo gledati ratni film u kome se ljudi masovno međusobno ubijaju. Ali ako nas je na poslu naljutio šef, a bili smo prinuđeni da prećutno reagujemo da bismo sačuvali posao, naš suspregnuti bes će se metaforično iskazati u snu, a šef će moguće, biti predstavljen kao čudovište koje ubijamo. Snevanje je dakle evoluiralo kao sposobnost koja je usko povezana sa našom moći da suprimiramo svoje emotivne reakcije - ostavljajući nam mogućnost da ih se oslobodimo kasnije kada smo sklonjeni "na sigurno" i kada nam ne mogu naneti stvarnu štetu. 

Takođe, teorija daje i objašnjenje zašto sanjamo metaforičan sadržaj, a ne jednostavno identičan događaj koji u snu pokušavamo da prevaziđemo. Prvo, mozak nije u stanju da generiše"stvarnu" stvarnost bez fidbeka iz okoline, a kako su nam sva čula isključena dok spavamo, mozak se okreće u unutrašnjim doživljajima izvlačeći sećanja koja emotivno i metaforički "rezoniraju" sa nerazrešenim emotivnim sadržajem od proteklog dana. Zato snovi često deluju tako čudno. 

Oni se oslanjaju na sve slike i sećanja iz čitavog našeg dotadašnjeg života. Drugi razlog za upotrebu metafore je u tome što ako bi realna nerazrešena situacija bila predstavljena u snu na identičan način, bez metaforičnog prevoda mozak bi bio prinuđen da stvara zbunjujuća i moguća lažna sećanja na događaje iz stvarnosti. 

Ipak, do danas i pored osetnog napretka u naučnim istraživanjima, nije postignuta opšta saglasnost među naučnicima kada je u pitanju tumačenje snova, a sama istraživanja na temu snova su i dalje brojna. 

Rodonačelnik neuropsihoanalitičke teorije snova, Mark Solms, kaže da mi nismo dokazali čitavo zdanje teorije sna ali izgleda da je Frojd bio na pravom putu. Naspram Hobsona koji veli da nam treba REM san, ali ne i san, Solms podržava Frojdovu hipotezu da su snovi motivisani željama. Protivnici Frojdove teorije uzvraćaju udarac tezom da Frojd nije objasnio poreklo anksioznih snova i na konto njegove tvrdnje da je san čuvar spavanja postavljaju pitanje: Kome još trebaju košmari? Ispostavilo sa da REM faza sna ne štiti spavanje, i da svi sisari prolaze kroz REM fazu sna, ali mačke sigurno ne sanjaju o Edipovom kompleksu.

Istina je da se u najnovijim istraživanjima snova sve jasnije uočava da pojedine škole (Frojd, Jung, Medard Bos, eksperimentalno istraživanje) i različiti modeli (psihoanalitički i neuronaučni) izučavanja snova, iako posve drugačiji, zajedno daju značajan doprinos razumevanju snova i njihovog značenja, ali, da ipak, kako ističe Vedfelt, uvek obrađuju samo neke aspekte tog fenomena i potom ih proglašavaju za isključive nosioce značenja 

Za obuhvatnije razumevanje fenomena sna, u koji spada i domen tumačenja snova nužan je eklekticizam, iako, ni on često nije dovoljan. Kada je u pitanju tumačenje snova suočeni smo sa odsustvom značenja. No, kako je jednom prilikom rekao Frensis Krik: "Odsustvo dokaza nije dokaz odsustva".

Savremena nauka i snovi

Od vladavine prednaučnog pričina, svojevrsne abrakadabre u teorijama tumačenja snova i potonjeg vremena u kome su granice između magije i nauke bila gotovo nepostojeće (uz časne izuzetke poput Artemidora ili Lukrecija) preko Frojda i preispitivanja njegovog nasleđa (novi modeli tumačenja pretpostavljaju manifestni spram latentnog sadržaja, nije bitno šta se skriva već zašto se skriva sve do stava da "ono što vidimo u snu jeste san") sve do savremenih kognitivnih i neuronaučnih teorija u tumačenju snova, do danas je ostvaren ogroman napredak u istraživanjima spavanja i snevanja. Biološke blagodeti sna, ipak, ni dan-danas nisu do kraja rasvetljene. 

Ne postoji univerzalna biološka definicija sna. Uobičajeno je gledište prema kome je san periodično stanje spavanja u kojem je znatnim delom isključen rad skeletnih mišića i većina reakcija na zbivanja u okolini, dok se autonomne nesvesne radnje tela nadalje normalno odvijaju. Ono što sigurno znamo jeste da je san vreme u toku kog se oporavlja centralni nervni sistem. Kako mozak nije jednosmerna ulica on stres koji tokom dana nakupi može tokom noći i da otrese. 

Upravo u snu mozak se preuređuje i reprogramira lišavajući se zastarelih i nepotrebnih doživljaja. Vreme sna je, u tom smislu vreme u kome mi svake noći filtriramo nataloženi stres i rasterećujemo se od umora izazvanog dnevnim obavezama. Telo ne može da se izbori sa naporima 24 časa dnevno pa je stoga ljudskom organizmu san neophodan. 

U toku sna menjaju se somatske i visceralne funkcije organizma. Smanjuju se funkcije kore velikog mozga, disanje se usporava kao i rad srca, dok krvni pritisak opada. 

U određenim intervalima dubina spavanja varira; menja se tonus somatske muskulature i status visceralnih organa, a takođe je vrlo primetna promena u spontanoj bioelektričnoj aktivnosti korteksa telencefalona.

NREM i REM san

Za karakterizaciju fiziološkog stanja organizma za vreme spavanja, a naročito za razlikovanje REM i NREM (Non-REM) sna naročit značaj imaju zapisi spontane bioelektrične aktivnosti korteksa telencefalona (što se u savremenim uslovima može vršiti tokom cele noći dok subjekt spava u posebno opremljenoj "labaratoriji za spavanje") koji su uspeli da privatno iskustvo sna pretvore u javni događaj. 

Na osnovu elektroencefalografskih zapisa, utvrđeno je da bioelektrična aktivnost u toku spavanja nije monotona niti istovetna tokom čitavog trajanja spavanja. Iako su istraživanja Lumisa i Hobarta iz 1937. godine pokazivala da čovek tokom noći prolazi kroz nekoliko stadijuma različite dubine sna sve do pedesetih godina 20. veka naučnici su mahom bili ubeđeni u suprotno verujući da je san stanje potpune pasivnosti u kom mozak obustavlja rad. 

Danas znamo da postoje dve glavne faze sna: REM i NREM san. 

NREM (Non-REM) san sastoji se od četiri faze sna. Već u mirovanju, tj. u stanju kada se organizam lišava napetosti dok je čovek još budan, ali su mu oči sklopljene počinje novi tzv. Alfa ritam. On u prvo vreme teče u mirnim i jednoličnim periodima od 9-13 sekundi. Čoveka je u tom stanju lako probuditi, on se možda ni ne seća da je zadremao. Alfa talasi postaju uskoro slabiji: spoljni svet iščezava pa se otvaraju vrata za podsvest. Polako alfa talase smenjuju teta talasi kada se rad srca usporava. 

U takvom stanju jedva da imamo neke tragove svesti jer je organizam ekstremno opušten. Kada čovek utone u ovu etapu sna već je teže probuditi ga. Oči miruju, disanje je usporeno i pravilno, frekvencija srca se usporava, telesna temperatura opada. U trećoj etapi koja traje po nekoliko minuta oči i dalje miruju, mišići su i dalje opušteni, ali moždani delta talasi kao da se "valjaju". Utonuli smo u dubok san u kome se organizam fizički odmara i obnavlja svoje resurse. 

U etapi broj četiri mozak gotovo da obustavlja rad, isključeni su mu centri zaduženi za emocije i snalaženje i ponašanje u društvu. U ovom periodu spavanja mi i doslovno fizički spavamo jer nemamo nijednu svesnu aktivnost. Fiziolozi ovu fazu nalik na stanje kome nazivaju "mala smrt" zato što se u njoj čovek svodi na jedno besvesno stanje u kojem su mu fizički parametri kranje mali. Posle toga moždani talasi prerastaju u talase visoke frekvencije i počinju da se javljaju prve aktivnosti koje indukuju nervnu aktivnost nalik budnom stanju. 

Paralelno sa tom neuralnom promenom, dešavaju se snažne fizičke promene na organizmu. Povećava se puls, raste krvni pritisak, dolazi do jedne vrste mišićne reakcije i pokretanja očiju. Na ovom stupnju oko sat vremena (50-90 minuta) nakon početka spavanja prelazi se u domen sanjanja i tada se javlja posebna faza sna obeležena desinhronizovanim, brzim ritmom akcionih potencijala mozga, nepravilnim disanjem i živim pokretima očnih jabučica koje prati neverovatan rad mozga, sličan onom kada smo budni. To je REM faza sna (eng. rapid eye movement).

REM san okupira 20-25 odsto ukupnog sna ili 90-120 minuta noćnog sna. Obično se javlja 4-5 cikličnih faza REM sna, gradiranih od tiših ka onim burnijim. REM fazu sna ustanovili su 1953. godine profesori Univeziteta u Čikagu, naučnici Natanijel Klajtman i njegov učenik Judžin Aserinski posmatrajući stanje organizma za vreme spavanja. Oni su uočili da u određenim intervalima, koji se ponavljaju, kod zaspalih subjekata dolazi do brzih pokreta očnih jabučica, tj. do onoga što će Majkl Živet nazvati paradoksom REM spavanja. 

Paradoks je što je po nekim svojim karakteristikama ovo plitak san, a po drugim to je najdublje spavanje. Naime tokom REM sna aktivnost moždanih neurona približno je jednaka aktivnosti tokom budnih sati te se otud ovaj fenomen često naziva paradosalni san. Ti brzi pokreti očiju koje se pokreću levo-desno iza zatvorenih kapaka intenzitetom 50-60 puta u minutu odražavaju preveliku aktivnost nervnog sistema koja se registruje putem EOG-a (elektrookulograf). 

Do činjenice da je REM spavanje povezano sa sanjanjem došli su 1956. godine Klajtman i njegov student Dement. Osim potpune relaksiranosti mišića i desinhronizovanih moždanih talasa REM spavanje odlikuju i druge pojave: dok su u toku sporotalasnog spavanja, naročito četvrtog stadijuma visceralni organi pod dominantnim uticajem parasimpatričkog dela autonomnog nervnog sistema, u toku REM spavanja se periodično aktivira simpatički sistem. Tada se povećava frekvencija srčanog rada, kao i krvni pritisak, ubrzava se disanje i smanjuje crevna peristaltika. 

Tokom REM faze sna pojedini neurotransmiteri su potpuno suprimirani, što rezultuje nemogućnošću aktiviranja motornih centara u mozgu, usled čega dolazi do potpune mišićne atonije, tj. odsustva svih pokreta. Smatra se da ovakva specifična "imobilizacija" sprečava spavača da se na bilo koji način povredi tokom burnih snova. U REM stadijumu kod muškaraca dolazi do erekcije penisa, kod žena do uvećanja klitorisa, moždana temperatura se povećava, a prag za buđenje je smanjen. Tada se javljaju najživopoisniji snovi, za razliku od snova u NREM fazi koji su kraći, manje živopisni, manje dramatični, manje emotivni i manje aktivni. U ogledima je utvrđeno da su spavači u stanju da verodostojno opišu svoje snove, ukoliko ih probude za vreme takvog spavanja. 

U suprotnom dovoljno je da prođe pet minuta od REM spavanja pa da sećanje na sanjanje postane maglovito, a ako prođe deset minuta više se ničega ne sećaju (80 odsto ljudi koji se probude iz REM sna znaju šta su sanjali, dok tek 10 odsto ljudi koji se probude iz NREM sna kažu to isto). Ljudi koji se bude jedino tokom NREM sna nesvesno se namerno bude u ovom periodu kada ne sanjaju zato što žele da potisnu činjenicu da snevaju i sve ono što ta činjenica sa sobom nosi. Za one koji sanjaju u REM fazi povećana je brzina toka krvi u vidnom području te smanjen protok krvi u donjem frontalnom području, koje je odgovorno za planiranje i organizaciju događaja u vremenu. Time se tumači pojava da se za vreme spavanja javljaju jasne vidne slike koje su, pritom, loše organizovane u vremenu. 

REM faza se pokazala kao najvažniji period snevanja jer bez nje nema kvalitetnog odmora.

Snevači koji su opitima lišavani REM spavanja, tako što su ih budili kad god bi kročili u REM fazu sna, osećali su veću teskobu, bili su razdražljiviji i nasilniji, značajno im je opadala koncentracija, a kod pojedinaca su se javljale i halucinacije. Samim tim, ukoliko nam je uskraćeno REM snevanje, smanjena je naša sposobnost učenja i pamćenja kaže Klaudio Stampi, direktor bostonskog Istraživačkog centra za izučavanje spavanja. 

REM san podrazumeva skladištenje sećanja i rešavanje dnevnih problema. REM faza nephodna je čoveku da bi sve što mu se događalo dok je bio budan, rasporedio po raznoraznim policama i fiokama po mozgu. Ukoliko se ljudima i životinjama uskrati REM faza sna teže će im biti da savladaju gradivo i veštine koje je trebalo da nauče. 

Postoji i drugo mišljenje čiji su eksponenti Džim Horn, profesor na univerzitetu Logborou, Mark Solms i Majkl Živet. Horn smatra da se mozak jedino odmara tokom NREM sna. Horn navodi da duševni bolesnici koji su uzimali lekove i lišavali se REM sna i po nekoliko meseci nisu pokazivali nikakve znake lošijeg pamćenja. Na osnovu svog iskustva u radu sa ljudima sa moždanim oboljenjima isto tvrdi i Mark Solms. 

Prema Solmsu psihološki mehanizmi produkuju snove, a oni su nezavisni od onoga što stvara REM faza spavanja. Zanimljivo je i da u svetu delfina gotovo da ne postoji REM san, a ipak ovi sisari su poznati kao izuzetno dobri učenici. Horn i Majkl Živet ističu da je REM san od presudnog značaj za stvaranje i razvijanje neuronskuih veza u najranijoj mladosrti, ali da posle tog perioda gubi na značaju. 

Po Živetu, jednom od pionira u oblasti proučavanja spavanja i snevanja, REM san je nalik na period programiranja moždanog softvera, nervnog sistema i organizovanja instinktivnog ponašanja i javlja se već u fetusu. 

Tačno je da REM san varira s godinama. Novorođenče provede više od 80 odsto sveukupnog sna u REM fazi. Ali ono što Živet i Horn previđaju je činjenica da i odrasli ljudi, tokom spavanja, dvadeset pet odsto vremena provode u REM fazi sna. 

Potreba za spavanjem kod čoveka menja se tokom života. Novorođenče ima polifazno spavanje i provodi u snu oko dvadeset sati dnevno. Od prve do sedme godine života, dužina spavanja opada sa četrnaest na deset časova i ono postaje bifazno, dok spavanje odraslih traje šest do osam časova i ono je u principu monofazno, cirkadijalno. 

Za razliku od dece, kod koje se melatonin luči u većoj količini, kod odraslih osoba se ovaj hormon koji luči epifiza, a koji diktira životni tempo organizmu, izlučuje daleko manje, pa samim tim deca spavaju veći broj sati i brže zaspe od starijih osoba. Odrasli čovek spava šest do osam časova što iznosi dvadeset pet do trideset odsto jednog dana, dok deca šezdeset do osamdeset odsto spavanja provode u snu. Što su ljudi stariji, lošije spavaju.

Istraživanja Nacionalnog instituta za starenje u SAD pokazali su da postoji veza između trajanja sna i dužine života. Sklonost dugotrajnom (deset i po sati) ili kratkotrajnom (četiri i po časa) spavanju prilično skraćuje život. 

Za ljudski odmor je najvažnije to koliko sanjamo a ne koliko smo bili opušteni u toku noći ili koliko smo vremena proveli u stanju dubokog sna. Zadatak fizičkog odmora (pasivnog spavanja) u prvom ciklusu spavanja koji traje sat i po je da iščisti naš organizam metabolički i da ga pripremi za sledeći dan. Ostatak odlazi na mentalno i psihološko "pročišćenje". Noću se obnavlja pamćenje. Prva tri sata sna određuju koliko ste se zapravo odmorili. 

Najzdravije je ići na spavanje oko 23 časa, a buditi se ujutru najkasnije u 7.30. Neka granica posle koje je san narušen je oko 23.30. Redovno spavanje u trajanju od oko sedam sati najpovoljnije je za zdravlje. Izlučivanje melatonina, hormona skrivenog u pinealnoj žlezdi u sredini mozga, čija je uloga da učvršćuje i okrepljuje organizam nastaje jedan sat posle ponoći. Nakon ovog metaboličkog procesa počinje "mentalno pročišćavanje" ili snevanje koje predstavlja najvažniji deo noćnog odmora. Ljudi su prilagodljivi po pitanju odlaska na počinak, ali oni koji stalno menjaju ritam spavanja i koji su tokom noći budni imaju potpuno identične fizičke posledice. Nedostatak sna deluje na misleći deo mozga korteks koji utiče na pamćenje, čitanje i pisanje. 

Posle nekog vremena prvo strada memorija i sposobnost kontrolisanja svog ponašanja, a krajnji rezultati mogu biti i trajna mentalna oštećenja. Dovoljno je da samo jedne noći spavamo sat i po manje nego što je potrebno i pažnja će nam tokom dana biti smanjena za jednu trećinu, a ako učestalo ne spavamo milioni moždanih ćelija biće nepovratno narušeni. Zato je lišavanje sna jedno od glavnih oružja u ratu. U drevnoj Kini osuđenike su po kazni lišavali sna. U ruskim gulazima, osobenim logorima, zatvorenicima nije bilo dozvoljeno da spavaju i oni su prestajali da imaju kontrolu nad svojim snom jer su ih stražari na silu budili. 

Gubitak sna je kumulativan: osim što pogađa naše pamćenje, kao i sposobnost rešavanja problema, on na kraju razara i samu suštinu ličnosti. Smanjuje se broj leukocita, što znači da je organizam podložan zarazama, pojačano je lučenje kortizola - hormona stresa, tako da je čovek razdražljiviji. Nedostatak sna dovodi do visokog krvnog pritiska jednog od uzročnika srčanih bolesti. 

Naše raspoloženje nakon spavanja ne zavisi samo od dužine sna, već od faze sna iz koje smo se probudili. I pored Hornovih, Solmsovih i Živetovih diverzija u pogledu minimiziranja značaja REM faze sna, konsenzualno prihvaćen stav je da broj REM-ova odlučuje o tome kako ćemo se osećati nakon spavanja. 

Za dobar odmor potrebno je 4-5 REM faza. Možemo spavati 12 sati ali to ne znači da smo imali dovoljan broj REM-ova i da ćemo se probuditi odmorni. Kafa, alkohol, cigarete samo pomeraju REM fazu što znači da ćemo fizički zaspati, ali da nećemo dovoljno sanjati. Lekovi poput barbiturata, takođe, fizički produžuju spavanje, ali je broj REM-ova isti kao i da niste uzeli lek.

Poseban problem se javlja sa poremećajima spavanja težim od nesanice (na pojavu nesanice utiču dosada, inertnost, otuđenost i stres), poput narkolepsije i apnee. Narkolepsija je iznenadni, nekontrolisani napad želje za spavanjem koji u svom najtežem obliku katapleksiji izaziva pad usled mišićnog opuštanja i gubitka kontrole položaja tela. Apnea je poseban poremećaj spavanja u toku kog osoba ne može da diše u snu i više puta se budi u toku noći zbog otežanog disanja i kratkotrajnog spazma dušnika. 

Danas, svaka četvrta osoba ne spava dovoljno. Ljudi spavaju jedan sat manje nego pre jedne decenije, a dva sata manje nego pre jednog veka. A san je opšta potreba. Istraživanja su pokazala da bi nas nedostatak sna ubio pre nego nedostatak hrane. 

Iako se funkcija snova sastoji u tome da iskusimo šta smo videli, šta smo čuli, šta smo iskusili, šta smo želeli da iskusimo, a šta smo bili primorani da iskusimo, spavanje i snevanje, ipak, ostaje obavijeno velom tajne. Postoji nada da će se sa usavršavanjem uređaja koji služe za snimanje mozga i ta tajna uskoro rešiti. Dženi Parker smatra da ako budemo razumeli snove, u budućnosti ćemo razumeti i sva druga polja ljudske svesti. 

S druge strane Džim Horn kaže da je do sada otriveno više od stotinu centara u mozgu koji su povezani sa spavanjem, međutim koliko god nauka i istraživački rad budu napredovali, teško da ćemo i u budućnosti dobiti konačan odgovor kada je u pitanju rasplitanje misterije sna. Jer, u mozgu ne postoji samo jedan centar zadužen za spavanje. Stoga za Horna snovi nisu ništa drugo nego bioskop za um čija je jedina funkcija da zabave mozak tokom dosadnih časova spavanja. Sve ostalo vezano za snove ostaje nepoznanica. 

Jedno je, ipak, sigurno: Dobrobit tela i duha na duže vreme zavisi od dobrog i okrepljujućeg sna.

Izvor: http://www.b92.net/zivot/nauka.php?nav_id=391173

***