Trumanov odnos prema raketama
Iako su testiranja bila uspešna, rukovodilac ABMA general Džon Majdaris (John B. Medaris) je imao probleme da birokrate Pentagona ubedi u značaj radova nemačkih inženjera za budućnost Amerike. Odmah po završetku rata, sa jedne strane impresioniran atomskim bombama, a sa druge u okviru programa trasnformacije američke ekonomije sa ratne na mirnodobsku, predsednik Hari Truman (Harry S. Truman, 1884-1972.) je gotovo šest puta smanjio vojni budžet SAD. Logika je bila vrlo jednostavna - zbog čega trošiti milijarde dolara na tenkove, topove i ogromnu armiju, kada su atomske bombe najefikasnije i najrazornije oružje koje je čovek ikada stvorio. Predsednik Truman koji je na čelo Bele kuće došao posle smrti Frenklina Ruzvelta aprila 1945. dok je bio njegov potpredsednik, bio je suočen sa nizom složenih izazova tog vremena. Amerika je pobednički već marširala prema Nemačkoj, ali su to istovremeno radile i sovjetske – komunističke trupe. Bilo je to vreme kada se rat bližio kraju, dok su se senke onog novog – hladnog rata - već nadvijale nad svetom, kada su se rađale Ujedinjene nacije, kada su na konferenciji u Postdamu Truman, Staljin i Čerčil krojili mape razgraničenja između dva sveta, a atomske bombe bačene na Japan označile početak nove (i tužne) ere u istoriji čovečanstva – ere u kojoj je stotine hiljade ljudi ubijeno primenom atoma. Posle rata, predsednik Truman je razvio doktrinu razvoja SAD u kojoj je akcenat stavljen na energičnu zaštitu kapitalizma u svetu, sprečavanju ekspanzije komunizma i pomoć ratom državama koje su najviše stradale tokom II svetskog rata.
 |
Hari Truman - predsednik SAD u periodu 1945-1953. |
Godine 1948. Truman pobeđuje na predsedničkim izborima i tokom drugog mandata (do kraja 1952.) intenzivira svoju doktrinu u kojoj je četvrti program bio vezan za razvoj naučnih istraživanja uz racionalniju raspodelu nacionalnog budžeta, što se kako smo već videli odrazilo na smanjenja vojnih izdataka.
Kresanje vojnog budžeta se naravno odrazilo na finansiranje projekta usavršavanja raketa V-2 (sa 29 miliona, budžet raketnih istraživanja je smanjen na 13 miliona dolara). Fon Braun je trebao da dokaže da su rakete efikasnije od strateške avijacije i neophodne za američku nacionalnu bezbednost da bi mogao da računa na podršku Bele kuće. O letu u kosmosu se istina nije mnogo govorilo, iako je predsednik Truman, i pored složenih uslova u kojima su se SAD i čitav svet tada nalazili, ispoljavao veliko interesovanje i za razvoj satelita.
Za mnoge je činjenica da je fon Braun sa svojim timom u Fort Blisu testirao raketnu tehniku značila da se tamo u srcu pustinje Nju Meksika rađala budućnost američkog raketno-kosmičkog programa. Međutim, još je neko u SAD bio zainteresovan za satellite – američka Ratna mornarica. Tamo je još u oktobru 1945. formiran Komitet za analizu razvoja kosmičkih raketa (CEFSR) koji je pripremio studiju korišćenja jednostepene rakete za lansiranje satelita uz korišćenje tečnog vodonika i kiseonika kao pogonske kombinacije. Znajući da će projekat satelita biti izuzetno skup, predstavnici Mornarice su se susreli sa kolegama iz Ratnog vazduhoplovstva u cilju zajedničkog rada na ovom projektu. Komandant vazduhoplovstva general Kertis Lemej (Curits LeMay) je međutim odbio predlog Mornarice i odlučio da razvije sopstveni satelitski program. U cilju pridobijanja što više novca Pentagona, odmah je agažovan stari kontraktor vazduhoplovstva “Daglas eirkraft” (Douglas Aircraft) čiji su stručnjaci pripremili izuzetno značajan izveštaj koji u istoriji astronuatike nosi naziv “Projekat RAND” (od “Resaerch and Development” – ili “Istraživanja i razvoj”). Kada je maja 1946. objavljen, bio je prva detaljna inicijativa projekta lansiranja satelita u kome je proračanski navedeno da će sateliti postati jedan od najmoćnijih naučnih oruđa XX veka i da će nacija koja prva lansira satelit postati svetski lider u vojnom i naučno-istraživačkom domenu. Izveštaj je naveo da je lansiranje satelita mase od oko 250 kg uz primenu višestepene rakete moguće već 1951. Projekat RAND je skupa sa prijektom malog satelita Mornarice (kasnije nazvan “Vangard”) predočen Aeronautičkom bordu tadašnjeg Ratnog departmenta (preimenovanog avgusta 1947. u Department za odbranu) koji je odlučio da finansira oba satelitska projekta paralelno sa usavršavanjem rakete V-2 u Kopnenim snagama. Međutim, u osvit prvih satelitskih projekata malo je bilo onih koji su mogli da shvate sve implikacije primene satelita, posebno u vojnom domenu. Zbog toga je u poratnim godinama ideja lansiranja satelita ‘zamrznuta’ do daljnjeg, dok se ne iskristalisu svi relevantni aspekti – pre svih korišćenje satelita u vojne svrhe i cena projekta. U to vreme Amerika je bila jedina atomska sila na planeti, pa je samouverena u svoju vojnu nadmoć Bela kuća mogla sebi da dozvoli da se prolongira ovakva revolucionarna ideja, što će se itekako odraziti na kasnjenja u razvoju raketa i satelita.
Onog trenutka kada je jedan američki špijunski avion detektovao eksploziju prve sovjetske atomske bombe oktobra 1949. samo tri godine posle onih bačenih na Japan, samouverenost Bele kuće u vojnu premoć počela je da se topi. Kao prvo, postojao je još neko ko je sada imao to strašno oružje, a kao drugo, niko u Americi nije očekivao da će SSSR tako brzo stvoriti atomsku bombu. Sada je način na koji će atomske bombe biti ‘dostavljene na cilj’ postao dominantan, što je ulilo nadu fon Braunu da će se neko u Beloj kući malo više prikloniti radovima na razvoju raketa. Tamo su naravno znali da je Staljin naredio početak radova na razvoju inrterkontinentalne rakete (još maja 1946.), tako da je fon Braunu dato zeleno svetlo da intenzivira usavršavanje V-2. Tako je rođen “Redstoun” (Redstone), projekat rakete srednjeg dometa na kome je fon Braunov tim radio na novoj i daleko prijatnoj lokaciji, u Hantsvilu (Huntvsille), Alabama gde je nemački tim prebačen aprila 1950. Za razliku od Fort Blisa u Nju Meksiku gde su razvoj, testiranja i lansiranja bila na jednom mestu, sada je nemački tim razvijao projekat raketa i vršio testiranja u Hantvsilu, dok su lansiranja odvojena i obavljana iz vojne raketne baze podignute 1949. na Kejp Kanaveralu (Cape Canaveral) na Floridi.
Raketa srednjeg dometa “Redstoun”, fon Braunova modifikacija V-2
Naravno, iako su V-2 sa američkim bojama tokom pojedinih lansiranja nosili naučne instrumente i životinje (male majmune) do kosmičkih visina (ponekad i preko 100 km), snažniji “Redstoun” je bio zamišljen isključivo kao transporter nuklearnih bombi. Iako kosmos nije bio visoko kotiran na dnevnom redu Trumanove administracije, američki predsednik je posebno posle pobede na izborima novembra 1949. počeo sve više da se interesuje za satelite. On je godinu dana posle početka svog drugog mandata u Beloj kući angažovao jednog od vodećih naučnika projekta atomske bombe “Menhetn” Aristida Grosa (Grosse) da prouči mogućnost gradnje satelita. Ne znajući za projekat RAND, Gros je razgovarao sa nekoliko vodećih američkih stručnjaka iz ove oblasti, uključujući i fon Brauna. U svom izveštaju Trumanu, on je upozorio da kako je SSSR sledeći SAD već osvojio tehnologiju izrade atomske i hidrogenske bombe, postoji velika verovatnoća da postane lider u gradnji satelita. “Biti prvi u kosmosu može imati ogromne prednosti u uticaju na umove miliona ljudi širom sveta” – naveo je Gros i dodo:
“Ako Sovjetski Savez to postigne pre nas, to će biti snažan udarac tehničkom i inženjerskom prestižu koji Amerika ima u svetu ”.
U nastavku:
Ajzenhauereove greške
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
