Mesec nije baš neko nebesko telo koje nas asocira na boje. Čak i vrlo raznobojne planete kao što su Mars ili Jupiter ne „bodu oči“ svojim bojama. Ako išta, kad ih vidimo u okularu mi boje tih planeta doživljavamo kao pastelne, pre nego jarke. Mesec je sa svakog praktičnog aspekta crno-beli svet.

Da li je zaista tako?

Mesec jeste mrtav svet, bez atmosfere, i kao takav nije podložan eroziji i oksidaciji (i naravno nema vegetacije!) koje su najzaslužnije za boje koje mi vidimo na površini planeta, uključujući i našu. Ipak, u ranijim stadujumima dok je Mesečeva površina bila tečna, bilo je prisutno dovoljno kiseonika u obliku vodene pare da tečna lava oksidiše i donekle promeni boju. Taj proces je nastavljen kako se površina Meseca hladila i polako stvrdnjavala. Konstantno bombardovanje meteoritima kao i geološki procesi poput vulkana nastavili su da „otvaraju“ stvrdnutu koru Meseca i dovode do izlivanja lave. Posle par milijardi godina čak se i jezgro Meseca stvrdnulo i svi procesi su stali. Skoro svi – milijarde meteorita su nastavili da udaraju Mesečevu površinu i da usitnjavaju koru u super fine čestice prašine koje su bile razbacane svuda. Taj tepih meteoritskog praha je zaslužan za bledo sivkastu boju po kojoj danas znamo Mesec. Ali svaki novi udar većih meteorita otvarao je „prozor“ u donje slojeve koji su nekada bili tečni, i koji imaju malkice drugačiju boju.

	Legenda za donju fotografiju

Deo Meseca oko kratera Aristarh je oduvek poznat po koloritu. Čak i u okularu, ako zagledamo zaista pažljivo, delovi visoravni oko Aristarha i Herodota izgledaju crvenkasto ili barem imaju „toplije“ nijanse od okolnog terena. Današnja oprema nam omoguđuje da te nijanse pojačamo do neslućenih nivoa.  

Sam Aristarh je relativno mlad krater, što se može zaključiti po izuzetno sjajnim zidovima (koji očigledno još uvek nisu potpuno prekriveni prašinom). Zmijolika Dolina Šrotera (Vallis Schroteri) koja počinje nekih 25km levo od Aristarha nastala je najverovatnije masivnim izlivanjem lave koja je istovremeno napunila i krater Herodot odmah ispod nje.

Aristarh je inače 45km u prečniku i oko dubok oko 3600m, dok je Herodot oko 35km i daleko je plići. Po tome što se lava izlila i napunila Herodot, ali ne i Aristarh možemo da zaključimo da je Aristarh nastao kad je već jezgro Meseca bilo hladno.

Dolina Šrotera je duga gotovo 200km, u najširem delu je preko 10km i postepeno se sužava na samo 500m na samom kraju. Romboidna visoravan koja je zelenkasto-braon nijanse i sadrži sve ove objekte uzdignuta je čitavih 2km iznad nivoa okolnog Okeana Oluja (Oceanus Procellarum).

Boje su ovde verodostojne ali su naravno posledica masivne digitalne manipulacije originalnih snimaka u crvenom, zelenom i plavom delu spektra. Pojačanje u sva tri RGB kanala je moralo biti tako veliko da je slika ispala dosta „zrnasta“ ali to je nadam se bilo vredno jer je vizuelni utisak jarkih boja na ipak nesvakidašnjem objektu bio krajnji cilj.

Još par sličica Marsa

Messierov Maraton u Australiji

Putem Kumove slame...

Stodan članak:

Mesec u boji