Kad sam prošli put bio u Baji pomislio sam da više neću videti taj grad jer se naš projekat Electra završavao i za Baju će me vezivati još samo lepa sećanja i ništa više. I zaista projekat se zvanično završio poslednjeg dana februara ove godine, ali zbog niza nepredvidljivih okolnosti, te poremećaja na svetskom tržištu (zbog čega nismo uspeli blagovremeno da nabavimo planiranu opremu – dakle, potpuno bez naše krivice), tražili smo, a zatim i dobili produžetak. Pa zbilja nije moglo drukčije. Prvo je ponuda kvalitetnih teleskopa najednom dramatično opala, a zatim je još dramatičnije počela da raste njihova cena. Shodno tome apertura planiranog teleskopa je počela da se smanjuje na mesečnom nivou iako smo u početku imali na računu potrebna sredstva… Zapravo nisam o tome hteo da pričam, nego o našem putovanju u Baju.

Dakle, 11. marta, u subotu nešto posle osam sati seli smo nas desetak u minibus i krenuli u Baju gde smo imali zakazan radni sastanak, obilazak grada, posetu novoj opservatoriji i parku tamnog neba. Pored nekoliko članova projekta Electre bilo je tu i troje predstavnika Novosadske Tržnice koja će sa nama konkurisati za naredni projekat – o čemu ćemo se na veliko hvaliti ako naš plan uspe. Priznajem da bi bilo lepo i logično da na ovom mestu navedem imena „tržničara“ ali eto ne ide mi pamćenje imena tako da to ostaje za neki naredni put, izvinjavam se. Vođa puta bila je dr Kristina Bikit, rukovodilac projekta je, kao što je poznato, prof. Dušan Mrđa. Sa nama su bili i dekanica PMF prof. Milica Pavkov Hrvojević, dr Jovana Knežević, zatim Jaroslav Grnja, Ratko Miljkovac i… i… valda sam sve nabrojao.

Lepo smo putovali i stigli tačno u planirano vreme na granični prelaz, na kojem su nam ljubazno rekli da se vratimo nazad jer tu ne možemo ući u Mađarsku, a sve to samo zato što je taj prelaz planiran jedino za putnička vozila. Rekao policajac: „čak i kad bismo vas mi pustili, Mađari ne bi“! I baš u trenucima te rasprave sa graničarima iz Baje se javio naš mađarski domaćin Tibor Hegediš da pita jesmo li prešli granicu. I još je rekao kako bi bilo dobro da malo požurimo.

I tako smo mi krenuli na drugi granični prelaz koji će nam ostati u trajnom sećanju jer je napolju duvao ledeni vetar, a dežurni policajac je poželeo da svi mi izađemo iz autobusa i u njegovu kućicu donesemo pasoše. Ta procedura nije dugo trajala, ali smo morali da čekamo pretres našeg autobusića, onako skupljeni u gomili kao ovce u planini za vreme oluje. I naravno cvokotali smo od zime. Onda smo ušli u autobus, prevezli se 12 metara do mađarske kućice i gde smo opet morali da izađemo napolje. Ipak, Mađari su nas pustili u veliku i toplu prostoriju i svakom su rekli: „Dobar dan“, i zatim „Doviđenja“. 

Tako smo ušli u Mađarsku i vozili smo se otprilike 10 minuta kada je vozač stao na pumpi jer, kaže, po strogim vozačkim propisima mora da se odmori 30 minuta. I tako smo mi u restoranu pili kafu, jeli viršle i gledali kako se vozač odmara. Onda je opet zvonio telefon. Pitao Tibor „Gde ste, jeste li stigli u Baju?“. „Nismo, gledamo kako se vozač odmara“. 

Pogledajte ALBUM FOTOGRAFIJA SA PUTA POMAĐARSKOJ (396 fotografija)

Baja

U hotelu Malom smo toliko puta bili da na recepciji nisu hteli da nam uzimaju pasoše i što se njih tiče ta vrsta dokumenta im nije ni potrebna. To jest, nama nije potrebna -  što se njih tiče.

Dr Tibor Hegediš drži prezentaciju o potencijalnom budućem projektu

Kasnije smo se prošetali gradom u kome nas je zadivila čistoća ulica. Ali Mađari imaju običaj da vikendom zatvaraju sve radnje, naročito posle podne. Mislim, to je u redu ako tako volite, ali meni je to malo nastrano. Pa nema čovek gde ćebatu da kupi. Ali dobro. Onda smo stigli do Dunava gde nas je dočekala predivna priroda,  romantičan zalazak Sunca, plava reka i užasan vetar koji šibao lica i prodirao kroz jakne i kapute pa smo se pošteno smrzli. A na jednom rtu stajala građevina desetak metara visoka, sa kružnim stepenicama sa spoljne strane koje vode do terase na vrhu. Pričao nam je Tibor neke detalje o tom zdanju, ali od vetra ništa ga nisam čuo. Uglavnom, po tolikom vetru niko normalan se nije gore penjao, ali ja sam baš odatle napravio neke baš fine fotografije koje možete videti u prilogu. Uglavnom kada sam se po povratku kući pohvalio svojim podvigom moja supruga me je prostrelila pogledala i rekla: „Neš ti meni više u Mađarsku ići! A i sa Mrđom ima da porazgovaram“.

Sutradan je osvanuo krasan dan. Oprostili smo se od hotela i seli u autobusić. Prvo smo posetili staru opservatoriju na periferiji Baje, opservatoriju u koju je utkan dobar deo mađarske istorije astronomije, i koja ima dva solidna teleskopa od jedno 60 cm i jednim od metra.

U lepoj biblioteci ove opservatorije možete naći i nekoliko primeraka časopisa Serbian Astronomical Journal beogradske opservatorije, a i našeg starog časopisa Astronomija. 

Dr Hegediš predstavlja deo makete Sunčevog sistema koji je postavljen u okviru prethodnog projekta Vobanista

Safari

Onda smo produžili do Nacionalnog parka Kiskunsag, a to vam je ako sam dobro pročitao kartu između gradova Baje na jugozapadu i Kiškunfeleđhaza na severoistoku, pa tu negde u sredini. E tu je smeštena nova, vrlo lepa opservatorija, ona koja je finansirana sredstvima projekta Vobanista. A pre nego što smo nju obišli napravili smo sa dva terenska vozila obilazak parka. Sve je delovalo kao mini safari, čak su i džipovi bili lepo isprljani kao u Nacionalnoj geografiji. Taj prostor je inače prilično sličan našoj Deliblatskoj peščari. Ima iste peščane dine koje se vezuju za tlo posađenim drvećem i travom, ima tu puno retkih ptica, zatim lisica, jelena, zečeva, sitnih i krupnih životinja. O svemu tome pričao nam je visoki i veoma simpatični rendžer a koji je tako tečno i lepo govorio engleski da ga je bilo milina slušati. 

Na vrhu Mađarske

U centru parka izdiže se i najviši vrh celog ovog dela Mađarske. Kad se popnete na njega nalazite se na čitavih 143 metra visine što je više od Novog Sada za jedno 60 metara. OK, Mađarska je ravničarska zemlja i sa planinama ne stoji najbolje. A sa tog vrha u daljini su se videle planine Hrvatske. 

Ta nova opservatorija koju sam malo pre pomenuo rezultat je neviđene upornosti Tibora Hegediša. Sama ideja je zanimljiva i sa posmatračkog stanovišta sasvim logična, ali izgraditi opservatoriju u sred ničega, u potpunom bespuća i tu onda dovući Internet, obezbediti električnu energiju, grejanje, vodu, obezbediti osnovne uslove za preživljavanje gotovo da je bezuman zadatak. Ali eto, ima astronoma koji su u stanju da tako nešto izguraju.

Naravno, opservatoriji sada nedostaje dobar teleskop, kamere, računari, štampači itd. itd. – izguraće to Tibor, u to ne sumnjam.

Čuveni Mađrski gulaš

Ceo taj dan zapečaćen je odličnim gulašem koji su mađarski domaćini pripremili za ovu priliku. 

I da privedem priču kraju, krenuli smo kući i začas stigli do granice na kojoj ovog puta niko nije tražio da izlazimo iz minibusa, uskoro se spustilo i veče i mi konačno veseli i umorni stigosmo u Novi Sad.

Dr Hegediš o sastanku 

Pogledajte ALBUM FOTOGRAFIJA SA PUTA POMAĐARSKOJ (396 fotografija)