Nakon tri godine, gotovo u dan tačno, ponovo smo otišli u Baju. Baja je sedište istoimenog okruga u mađarskoj županiji Bač-Kiškunj. Za nas je taj grad važan jer se u njemu nalaze naši partneri i prijatelji iz IPA projekta Electra. 

Smestili smo se u isti hotel u kome smo  već boravili nekoliko puta ranije pa nam je sve tamo bilo poznato, i jedino su se neki konobari promenili. Čak smo i iste sobe dobili kao i prošli put. Za moju sobu vežu me sećanja na išijas koji me je stegao i cele noći mi nije dao oka da sklopim. Ah, uspomene, uspomene. 

Nego, u Baju smo krenuli dan ranije, u petak, 9. decembra, tako da smo opušteno prvo svratili na čardu Andrić. Ta čarda nam je postala obavezna usputna stanica. Tamo tvrde da prave bolju riblju čorbu od ovih naših u Novom Sadu, a mi svaki put to proveravamo. Na granici smo čekali puna dva minuta. Vreme je bilo šunjavo i carinik je boga molio da nemamo šta da prijavimo jer mu se nije izlazilo napolje. 

U hotelu

U dvorištu hotela nalazi se kuglana, nekoliko sala i restorana. Parking je bio pun jer se slavilo neko venčanje. Muzika je treštala, ali to nije bilo ništa spram buke u kuglani pošto se tamo sem glasne muzike sa ozvučenja, čula i lupa kugli kojima su takmičari pokušavali da pogode one kegle deset metara dalje. U takvoj galami nije se primetilo da mi i konobar govorimo različitim jezicima. Mislim, vičete nešto dok rukom pokazujete na pivo i onda prstima pokažete koliko treba. Uglavnom, to je dobro funkcionisalo. Dušan Mrđa je bio u svom elementu. Buka mu je dobro došla da je na telefonu izmeri. Mislim, čemu program za buku ako buke nema. Uglavnom, kazaljka merača buke se zaglavila na prilično crvenom što je uporedivo sa galamom koju proizvodi helikopter. 

Ujutro u restoranu nas je dočekala jako simpatična, vedra i nasmejana konobarica. Poletno je služila je sve goste za doručak, ali svi smo morali da prođemo njen ritual. Kada vam donese kafu morate da dunete sa strane u šolju (to vam ona objasni na mađarsko-srpsko-engleskom uz pomoć ruku i mimike), a onda vam pokaže šaru na kafi koju je za vas nacrtala. Sledeće jutro ja sam hteo umesto kafe da naručim čaj, ali kelnerica me ovog puta nije pitala šta ću nego kako se zovem. Zatim je ispisala ime u šoljici. Doduše moje dugačko ime Aleksandar je smanjila u Alex, ali je na kraju dodala i srce i tako izazvala ljubomoru ostalih. A šta im ja mogu kada nemaju šarma.

Kako je do početka programa ostalo dosta sati pao je predlog da idemo u šetnju i razgledanje obližnje robne kuće. Padala je kiša i ja sam šetnju izbegao pravdajući se na nove, vodo-neotporne cipele, te sam pre podne proveo izležavajući se u sobi. Mislim, lepo je kupovati, ali mene zamara ono procenjivanje: da li da kupim ovo ili ono tamo. Pa taman kad pomislim da je bolje ovo, odmah mi se učini da je ipak bolje ono. Pa onda stojim tako neodlučan i mučim se. Sasvim je druga stvar kad hoću da kupim šampitu, to je lak posao… 

Nego, ostalo nam još nekoliko sati do početka zvaničnog programa koje vreme smo proveli u kuglani. Mene su zvali takođe da se kuglam, ali za suprotnu ekipu, koja opet s tim nije htela da se složi jer je htela da pobedi. Tako sam ja samo fotografisao napore obe ekipe da pogode što više onih čunjeva ili kako se to već zove. 

Tibor Hegediš

A onda su počele zvanice da se okupljaju. Neke od gostiju smo prepoznali jer su i ranije dolazili na ove sastanke. Tu je bio i zamenik gradonačelnika koji će kasnije i reći nešto. Naravno glavni je bio dr Tibor Hegediš za čiji opis mi nedostaju prave reči. To je čovek koji radi sve: rukovodi, planira, raznosi, postavlja, prevodi, dočekuje, predaje, naručuje, fotografiše i još hiljadu drugih stvari. On je i vozač i fizički radnik, i voditelj programa i organizator – sve. I svaki put kad vas vidi njegovo lice se ozari, prosto zasija od ljubaznog osmeha. 

Nas je u programu zastupao Dušan Mrđa, inače rukovodilac našeg dela projekta, koji je pričao o astrofotografiji, o opremi koju očekujemo narednih meseci i o opservatoriji u Mladenovu. Šta su mađarski predstavnici govorili neću spominjati jer su govorili na mađarskom. Ali ono što je glavno to je da se naš projekat uspešno razvija. Jedan rezultat tog razvoja videli smo sledećeg dana kada smo posetili planetarijum. 

To je mali planetarijum, ali veoma elegantan, sa 21-nim udobnim sedištem (problem je samo posle ustati), uz koji je stiglo i više vrlo interesantnih filmova. Nadamo se da će sledeće godine i Novi Sad raspolagati sličnim projekcionim uređajem (zapravo, trebalo bi da dobijemo i nešto moćniji) jer je to izuzetno kvalitetno edukativno sredstvo, još neviđeno u našoj zemlji. 

Zastava, simbol države

Idemo kući

U povratku na graničnom prelazu visoko na jarbolu, vijorila se naša - prljava i izderana zastava. Tako smo izašli iz Evropske unije i ušli u otadžbinu. 

_***

Predahnuli smo u Somboru i krenuli kući. I eto već je sve prošlo, sve je samo sećanje i ovi redovi su napisani samo zato da se bar nešto od celog događaja koliko toliko upamti. Ali čekaju nas novi izazovi našeg projekta o čemu ćemo već pisati kad dođe vreme.  

Evo i nekoliko fotografija. Za ostale pritisnite ponuđene linkove: OVDE (197 fotografijfa), i OVDE (103 fotografija, telefonom)

Fotografije na AM nalogu na FLICKRU (197) 

Fotografije na Flickru telefonom (103)