U brojnim izvorima, sve češće može da se pročita da je već otpočeo novi Hladni rat. Originalno, Hladnim ratom se nazivao period blokovske političke i vojne tenzije od 1947. i Trumanove tvrdnje da tadašnji SSSR predstavlja pretnju za čitav svet, do 1991. godine, tj. do raspada SSSR-a. U tom period je počeo da se pojavljuje opšteprihvaćeni termin (koji se čak ni kod nas ne prevodi) „nuklearna trijada“, koji izaziva jezu kod svih kad god se pomene, i koji je i danas aktuelan. O čemu se radi?
Ovaj međunarodno priznati termin (engl. Nuclear Triad), označava nuklearni segment oružanih strateških oružnih snaga jedne zemlje, koji u sebi sadrži tri komponente: stratešku avijaciju, kopnene interkontinentalne balističke rakete (ICBR) i balističke rakete lansirane sa nuklearnih podmornica. Svrha delenja strateških nuklearnih snaga jedne zemlje na nekoliko ogranaka jeste u tome da se značajno spreči verovatnoća da neprijatelj uništi svu nuklearnu silu te zemlje u prvom talasu napada (first strike[1]). Time kod agresora raste razložni strah od uzvratnog udara (second strike[2]), što u mnogome uvećava nuklearnu odbranu svake zemlje.
Klasična nuklearna trijada se sastoji iz vazdušne, kopnene i vodene komponente. Smatra se da su punopravnu trijadu u XX veku imale samo tadašnje dve nuklearne supersije, SAD i SSSR, ali se u novije vreme trijadom mogu da „pohvale“ samo SAD, Rusija i Kina (tom konceptu se približava i Francuska i od skora i Indija).
Taktičke bojeve glave ne pripadaju nuklearnoj trijadi, jer ne mogu da se koriste za nanošenje „drugog udara“.
Kopnenu komponentu trijade čine stacionarne i mobilne interkontinentalne balističke rakete i predstavljaju glavnu komponentu strateške nuklearne snage jedne zemlje. Ove rakete odlikuje mala ranjivost usled visoke zaštićenosti šahtovskih (silosnih) lansirnih postrojenja, sposobnih da izdrže bliski (do nekoliko stotina metara) udar nuklearnih eksplozija srednje snage. Mobilne podzemne lansirne rampe i one na železničkim prugama lako menjaju položaj i mogu da se kreću po svim prugama u zemlji, što ih čini jako teškim za otkrivanje, praćenje i uništavanje.
Vazdušnu komponentu čine strateški bombarderi sposobni da nose krstreće rakete sa nuklearnim glavama i nuklearne bombe, sposobni da lete na velikim daljinama i u patroliranju mogu provesti dugo vremena u vazduhu, često i na samoj granici potencijalnog neprijatelja. Time se može vršiti politički pritisak na protivnika, a omogućava i brzo nanošenje udara u slučaju rata. Prednost tih bombardera je u njihovoj mogućnosti operativnih manevara snagama i uništavanju ciljeva praktično bilo gde u svetu.
Glavni nosači interkontinentalnih balističkih raketa u nekoj floti su atomske podmornice. One poseduju veliki rok autonomije i mogu tajno da manevrišu u bilo kom delu svetskog okeana i vrše lansiranja s površine, ispod vode pa čak i ispod leda Severnog ledenog okeana, što njihovo otkrivanje i uništavanje do momenta lansiranja predstavlja vrlo složen i skup zadatak. Većina savremenih podmornica nosi po 24 projektila, svaki sa 14 bojevih individualno navođenih glava (US podmornice klase „Ohio“), čime svako takvo pojedinačno plovilo predstavlja krajnje opasno oružje, sposobno da promeni tok rata. Danas podmornice nose i krstareće rakete sa nuklearnim punjenjem.
RUSKA FEDERACIJA
Rusija je nasledila veliki nuklearni arsenal bivšeg Sovjetskog Saveza, koji su činili projektili iz silosa, oni na kamionima i vozovima, podmorničke rakete, strateške bombardere, strateške bombardere sposobne za dopunjavanje goriva u vazduhu, i taktičke avione velikog dometa sposobne da nose gravitacione bombe i krstareće projektile.
Ruske strateške raketne snage poseduju ICBR koje nose nuklearne glave: silosne R-36M2 (SS-18[3]), silosne UR-100N (SS-19), pokretne RT-2PM "Topolj" (SS-25), silosne RT-2UTTH "Topolj M" (SS-27), pokretne RT-2UTTH "Topolj M" (SS-27), pokretne RS-24 "Jars" (SS-29) (Predstoji zamena R-36 & UR-100N projektila).
Strateške podmornice su naoružane sa raketama R-29R "Visota" (NATO ime SS-N-18 "Stingray"), RSM-54 R-29RMU "Sineva" (NATO ime SS-N-23 "Skiff") i R-29RMU2.1 "Liner" koje koriste podmornice klase “Delta”, dok su rakete RSM-56 R-30 "Bulava" (NATO ime SS-NX-3) u pripremi za podmornice klase “Borej”. Ukupno osam podmornica nosi nuklearne rakete, razmeštenih u 128 lansera (po 16 na svakoj podmornici), te ukupno nose 512 bombi.
Ruska Daljinska avijacija[4] koristi supersonične bombardere Tupoljev Tu-22MS i Tupoljev Tu-160 i turboelisne bombardere velikog dometa Tupoljev Tu-95, koji su uglavnom naoružani strateškim “stadoff”[5] projektilima ili krstarećim projektilima kao što su KH-15 i KH-55/Kh-102. Te bombardere i avione sposobne da ponesu nuklearno oružje kao što je Suhoj Su-24 podržavaju avioni koji mogu da dopunjavaju gorivo u vazduhu Iljušin Il-78.
Pored nuklearne trijade, Rusija razvija i poseduje nuklearna torpeda i nadzvučne klizne projektile, koji mogu da gađaju ciljeve iz Zemljine orbite.
RS-24 “Jars” – trostepena intrkontinentalna balistička raketa za ispaljivanje i iz silosa i sa kamiona. Nosi 3-4 bojeve glave (+ 4 lažne). Teška je 49 tona; domet preko 11.000 km; snaga 150-300 kt. Zvanično, Rusija ima 96 ovakve rakete na raspolaganju.
Ceremonija porinuća atomske podmornice 4. generacije K-535 “Juri Dolgoruki”. Posadu čini 107 mornara.
SAD
Sjedinjene Države poseduju ICBM tipa “Minuteman” koji se ispaljuju iz ojačanih silosa, i “Lockheedove” nuklearne projektile “Trident” koje ispaljuju sa podnornia klase “Ohio”. Poseduju i strateške bombardere B-52 i B-2, kao i taktičke avione, koji mogu da nose strateške i taktičke termonuklearne bombe B61 i velike strateške gravitaciome bombe B83 i klasične krstareće rakete AGM-86 ALCM. Iako SAD više nemaju bombardere naoružane nuklearnim oružjem na “požarstvu”, imaju mogućnost da to brzo urade. Pre nego što su razvili balističke projektile za lansiranje sa podmornica, Mornarica je koristila bombardere sa nosača aviona i, jedno kratko vreme, krstareće rakete na podmornicama.
Nakon Hladnog rata, SAD nisu imali potrebu da postavljaju pružnu verziju balističkih projektila “Peacekeeper” ili male pokretne nuklearne rakete “Midgetman”. Amerika voli da svoje strateško nuklearno oružje ustupa i svojim saveznicima, tako da je letos postavila nuklearne projektile i u našoj blizini, u rumunskim NATO bazama. Putin je tada izjavio da sve slične baze predstavljaju legitiman cilj odbrambenih protivraketnih sistema njegove zemlje.
Podzvučna krstareća raketa AGM-86 koja se lansira iz vazduha, kakva je korišćena i u agresiji na našu zemlju.
Ispaljivanje termonuklearnog projektila “Trident” iz američke podmornice. Poseduju ih i Britanci. svaka raketa košta minimum $70 miliona.
KINA
Kina je nuklearna sila od 1964. godine. Danas i ona poseduje nuklearnu trijadu, koja je po strukturi manja u poređenju sa Rusijom i SAD. Kineski nuklearni arsenal je mnogo slabiji od ruskog i američkog, pa je po broju i sposobnostima pre uporediv sa Francuskom ili Velikom Britanijom.
Za razliku od Rusa i Amerikanaca, Kina većinu svog nuklearnog oružja krije u ogromnim podzemnim kompleksima, čiji se tuneli protežu na više od 5000 km.
Trenutno, Kina ima samo jednu aktivnu podmornicu Tipa 092 (klasa “Xia”) koja nosi nuklearne projektile JL-1 “Julang-1” od 250-500 kilotona. Država planira da do kraja decenije proizvede 4 nove podmornice Tipa 094 i još 8 klase “Jin”. Što se tiče aviona, imaju ograničenu flotu bombardera “Xian H-6” koju prate avioni za dopunu goriva, ruski Iljušini Il-78. Planiraju se unapređeni avioni “H-6K” koji će moći da nose krstareće projektile velikog dometa CJ-10. U floti su i brojni taktički lovci i bombarderi kao što su: J-16, J-10, JH-7A i ruski Su-30, svi sposobni na ponesu nuklearne bombe. Kina takođe razvija sopstvene nadzvučne klizne projektile
Kineski bombarder “Xian H-6” je napravljen po ruskoj licenci Tupoljeva Tu-16. Kina ih poseduje 150, a jedno vreme ih je i izvozila u Egipat i Irak. Najnovije verzije mogu da lansiraju i krstareće projektile sa nuklearnom glavom.
[1] Nenajavljeni prvi talas napada svom snagom i resursima na neprijateljske raketne silose , podmorničke baze, bombarderske aerodrome, komandne i kontrolne centre i skladišta.
[2] Prvenstveno podrazumeva sposobnost da se suspregne i izdrži prvi udrar. Nuklearne podmornice su pvi rekvizit drugog udara. Mogućnost masovnog drugog udara je glavni razlog odvraćanja od prvog udara.
[3] Rusi ih zovu „Vojvoda“, a NATO „Satana“ jer su najjače rakete danas na svetu.
[4] Ogranak Ruskog ratnog vazduhoplovstva zadužen za nuklearne snage. Odgovara Strateškoj vazdušnoj komandi u Američkiom vazduhoplovstvu.
[5] Projektili koji se lansiraju sa dovoljne udaljenosti da se posade nalaze na dovoljnoj udaljenosti da ne mogu da osete odbrambenu vatru zone gađanja. U ovo oružje spadaju krstareće rakete, klizajuće bombe i balistički projektili kratkog dometa.