Pre godinu dana, 20. januara 2013. preminuo je Milivoj Jugin, doajen kosmonautike i najveći popularizator istraživanja kosmosa na prostorima bivše Jugoslavije. Ovim tekstom mojih sećanja na susrete sa Juginom evociramo uspomene na jednog velikog čoveka i daleka vremena u kojima je Jugin ostavio izuzetno dubok pečat.
Dok su za decu iz vremena mog detinjstva (a to su godine s' početka 70-ih) najveći junaci bili Tarzan, Vinetu, Zagor, Džajić, Bata Živojinović, moj idol je bio Milivoj Jugin. Sećam se vrlo dobro dana kada sam ga prvi put video na TV za vreme komentarisanja treće misije "Skajlaba" krajem 1973. Zgrabio sam olovku i počeo da pišem njegove reči, koje naravno nisam baš dobro ni razumeo. Sledeći put, bilo je to 1974. gledao sam Jugina kako u studiju TV Beograd razgovara sa kosmonautom Vladimirom Šatalovim, koji je bio gost naše zemlje, pa je onda bio komentar spajanja "Sajuza-14" sa orbitalnom stanicom "Saljut-3" u julu 1974. (koju sam onako po sećanju sa crteža koji je bio okačen u studiju pokušao da nacrtam), pa osvrt na neuspeh posade "Sajuza-15", mesec dana kasnije.
 Komentar misije "Apolo-14" (februar 1971.) |
U to vreme sam počeo da čitam "Galaksiju", i naravno uvek sam prvo čitao tekstove Jugina. Za mene je bio praznik kada se g. Jugin pojavljivao na TV, pa makar to bilo i tokom tako kratkih vesti na TV. Sećam se kada je komentarisao misiju "Sajuza-16", decembra 1974. izgovorio je tako brzo imena kosmonauta Filipčenka i Rukavišnjikova, da nisam uspeo da ih upamtim. Sutradan, nastavnik ruskog, znajući za moju opsednutost kosmonautikom (a dobrim delom, zbog nje i Rusijom), zatražio je da ispričam razredu šta se to tako važno desilo u kosmosu prethodnog dana o čemu je Jugin govorio na televiziji. “Objasnio” sam da je to misija koja prethodi velikom dogadjaju, prvom američko-sovjetskom kosmičkom letu "Apolo-Sajuz" koji je trebao da usledi u julu 1975. A onda sam, kako nisam tačno znao imena kosmonauta izmislio da je reč o "Lipičenku" i "Kušnjikovu". Nastavnik je bio prezadovaljan, rekao je kako sam samo uspeo da sve to upamtim, a samo sam ja znao pravu tajnu, koju evo posle gotovo 40 godina otkrivam, tajnu koja je čvrsto vezana za dragog Milivoja Jugina.
Prvi susret sa Juginom se desio sasvim slučajno. Naime, kako se bližio kraj srednje škole, sve češće sam razmišljao o tome kojim putem krenuti. Znao sam da kod nas nije bilo fakulteta za kosmonautiku, bila je astronomija, pitao sam se da možda u okviru nje ne postoji katedra za kosmičke letove i rakete, mada me je naravno u isto vreme vrlo jako privlačile i elektrotehnika. U svakom slučaju, po završetku srednje škole, u leto 1980. obreo sam se u Beograd da na Prirodno-matematičkom fakultetu, na katedri za astronomiju vidim ima li kosmonautike. Kako je nije bilo, pomalo razočarano sam hodao ulicama Beograda, čekajući vreme za prvi autobus kojim sam trebao da se vratim kući. A onda sam, preko puta hotela "Moskva" i palate "Albanija", u masi sveta ugledao Milivoja Jugina. Nisam mogao da verujem svojim očima. Da u milionskom Beogradu (koji je za mene koji sam rastao na selu bio tako ogroman), da se medju toliko ljudi nadjem maltene licem u lice sa mojim junakom, velikim Jugina. Imao je neku crnu torbu ispod miške, bio je u plavoj majici. Onako niskog rasta, naprosto je leteo izmedju ljudi, hitao negde dole prema Francuskoj ulici. Ljubazno je, iako je bilo očigledno da jako žuri, stao i saslušao moju kanonadu o mojoj ljubavi prema kosmonautici, o tome kako je moj davnašnji san da se sretnem sa njim. Konačno, pitao sam ga za savet, šta trebam da uradim. Kako sam spomenuo elektrotehniku, sećam se Jugin je rekao: "Upiši elektrotehniku, bićeš na konju". Ove reči su bile jedine što mi je od tog tako kratkog i potpuno neočkivanog susreta od pre 34 godine ostalo u sećanju.
 1979. |
Sledeći susret se odigrao mnogo godina kasnije. Tada sam već pisao tekstove o kosmonautici u "Galaksiji", bio sam već, kako je Jugin reče, "na konju" (inženjer elektrotehnike). Ne sećam se kako sam dospeo do telefona i adrese g. Jugina, pretpostavljam preko "Galaksije", ali sve u svemu negde 1990. pozvao sam ga telefonom i na moje iznenadjenje bez problema je pristao da se vidimo ispred hotela "Slavija". Tamo je protekao naš drugi susret, posle čega smo se još nekoliko puta tamo sretali i onako uz sok slušao sam satima priče Jugina. Onda me je jednog dana pozvao u njegov stan u ulici Ivana Milutinovića i tamo pokazao raznorazne stvari koje je sakupljao tokom svojih mnogobrojnih putovanja po belom svetu. Ponosno mi je pokazao svoje veliko delo, "Put u kosmos", kultnu knjigu na jugoslovenskim prostorima o letu u kosmos. U knjizi objavljenoj 1975. bilo je autograma na desetine kosmonauta i astronauta. Takodje, tu je bio i potpis predsednika Tita. A onda mi je pokazao jednu drugu knjigu (nažalost ne sećam se naslova) na čijoj je jednoj stranici bio potpis legendarnog Gagarina. Rekao je kako nije imao priliku da vidi prvog čoveka u kosmosu, ali je za vreme prve posete Zvezdanom gradu 1967. zamolio kosmonauta Pavela Popoviča da odnese knjigu Gagarinu i da ga zamoli za autogram. Neznam gde je ta knjiga, ali eto tamo postoji originalni potpis prvog čoveka u kosmosu. Dok se na Juginovom primerku knjige "Put u kosmos" nalaze autogrami legendarnih osvajača kosmosa, uključujući astronauta Armstronga, prvog čoveka na Mesecu. Knjigu “Put u kosmos” je stalno nosio sa sobom na putovanjima i kada bi sreo nekog kosmonauta ili astronauta, zamolio bi ga za autogram.
Pitao sam ga o njegovim susretima sa kosmonautima i astronautima. Ispričao mi je šaljivu storiju kada se ulicama Beograda vozio sa kosmonautom Pavelom Popovičem u njegovoj maloj "Fići".
"Možeš da zamisliš, Beograd 1967. Nigde auta, široke ulice, bulevari, a ja nagazio mog "Fiću", letimo sto na sat. A Popovič, ljuljajući se levo-desno, kaže mi udarajući rukama ispred sebe: 'Oj, oj Miljivoj, Miljivoj, eta kosmičeskij karablj Ju-odinj".'
Od svih kosmonauta, Jugin je najviše govorio upravo o Popoviču, sa njim je bio vrlo blizak prijatelj. Kaže da je znao da neprekidno govori viceve satima, a da ne ponovi nijedan od njih, da je vrlo lepo pevao, posebno stare narodne ukrajinske pesme. Sešam se da mi je na pitanje dali Popovič ima srpsko poreklo, rekao da nema, da je on Ukrajinac (kasnije sam saznao da su koreni Popoviča iz oblasti izmedju Ukrajine i Belorusije). Popovič je inače bio na prvoj izložbi "Kosmos miru" koja je 1967. održana u Beogradu. Jugin je bio organizator ove i druge izložbe “Kosmos miru” iz 1971. Tada su gosti izložbe bili kosmonaut Popovič i američki astronaut Tomas Steford, komandant misije “Apolo-10”.
Po mom sećanju iz njegovih priča, Jugin je prvi put posetio Kejp Kanaveral (tada se zvao Kejp Kenedi), 1968. za vreme lansiranja "Apola-8" sa astronautima Bormenom, Lavelom i Andersom, prvim ljudima koji su obleteli Mesec. Tada je napravio kraći intervju sa njima, sećam se fotografije koju mi je pokazao na kojoj se vidi sa tri astronauta odevena u snežno bele skafandre, sa džinovskom raketom "Saturn V" u pozadini. Kako je poznato da je kontakt sa astronautima kada se nalaze na kosmodromu uoči lansiranja sužen samo na vrlo mali broj ljudi, nisam siguran da je taj foto napravljen neposredno (nekoliko dana) pre lansiranja "Apola-8". Možda je to bilo za vreme nekog od predstartnih treniniga astronauta na kosmodromu? Rekao je kako su malo znali o Jugoslaviji, jer kada im je rekao koju televiziju predstavlja, Lavel je odgovorio 'A, Jugoslovakija!'.
Juginova sećanja na njegov rekao bih istorijski boravak na Kejp Kenediju za vreme lansiranja "Apola-11" jula 1969. su bila tako sveža i ispričana sa takvom energijom i žarom da sam imao utisak kao da u sebi nosi maltene svaki trenutak doživljen za vreme polaska prvih ljudi na Mesec. Kada je stigao na Floridu, Jugin se smestio u jedan od hotela, na nekoliko desetina kilometara od kosmodroma. Znajući da je lansiranje u 9.32 izjutra po lokalnom vremenu i da će se tamo skupiti na stotine hiljada ljudi, Jugin je 16. jula poranio i iznajmljenim autom krenuo prema Kejp Kenediju. Medjutim, problem je bio što je automobil bio takozvani automatik, bez ručnog menjača.
"Jedan ogroman portir iz hotela na brzinu mi je objasnio kako se rukuje autom. I sam auto je bio ogroman. Kada sam ušao u njega shvatio sam da ovako mali ne mogu da vidim šta je ispred. Kako sam sa sobom poneo dosta knjiga i materijala o predstojećem letu, stavio sam sve to ispod na sedište i tada sam već mogao da vidim ispred sebe."
Iako je krenuo malteno odmah po ponoći, vozio je nekoliko časova, jer je na putu ka kosmodromu bilo hiljade vozila i autobusa.
"Već je svitalo kada sam konačno stigao na kosmodrom, tamo sam se javio tehničaru Evrovizije preko koje je TV Beograd trebao da prenosi lansiranja 'Apola-11'. Malo je bilo problema sa uspostavljanjem veze sa Beogradom, ali kada je veza uspostavljena usledilo je veliko iznenadjenje. Naime, prvobitnim planom trebao sam da sa javim pet minuta pre lansiranja, ukratko opišem atmosferu na kosmodromu, obavim direktan prenos poletanja rakete, i imao sam još par minuta posle lansiranja da objasnim plan misije i da odmah letim za Hjuston odakle sam trebao da prenosim spuštanje na Mesec. Medjutim, iznenada javlja se Cvele (Svetolik Mitić, urednik dnevnika TV Beograd) i kaže mi da su od Evrovozije dobili dodatno vreme, tako da TV prenos sa mojim komentarom počinje 45 minuta pre lansiranja! Šta sad?! Ja sam pripremio materijal za samo nekoliko minuta prenosa, a sada mi odjedanput uoči lansiranja kažu da imam gotovo čitav sat na raspolaganju. Naravno, to nije bio problem, imao sam toliko podataka, da je na kraju sve prošlo bez problema."
U opisu atmosfere na kosmodromu, koja je pored vrelog i sparnog julskog dana bila itekako uzavrela (tamo je bilo oko milion ljudi), u jednom trenutku Jugin je spomenuo da je "ovde vrelo kao u Ulcinju usred leta". Kasnije, na inicijativu gradonačelnika, zbog toga što je u prenosu tog istorijskog dogadjaja spomenuo upravo ime ovog grada, Jugin je postao počasni gradjanin Ulcinja.
Trenutak lansiranja je, po rečima Jugina, bio dogadjaj koji će pamtiti ceo život.
"Kada je odbrojavanje počelo, imao sam utisak kao da su svi ovi ljudi koji su se okupili prestali da dišu. I bila je prvo nekakva tišina, dok se u daljini video oblak dima, motori su već radili, raketa je krenula, a onda je do nas stigao zvuk grmljavine. Odjedanput je platforma koja je držala tribine na kojima sam se nalazio počela da se trese, ljulja! Sve je počelo da vibrira, dok se grmljavina, iako je raketa već bila visoka, tako jako čula. Tada sam i izgovorio onu rečnicu da je 'ovo tako stračno i veličanstveno'. Kada se lansiranje završilo, dok sam u masi sveta išao prema autu, čuo sam iza sebe kako otac kaže malom sinu: 'Sine, ovako se stvara istorija'."
Kada sam otišao u Hjuston, sreo sam zabrinutog Štulingera (Ernst Štulinger je bio jedan od najbližih saradnika Vernera fon Brauna) koji mi je rekao kako su Rusi prema Mesecu lansiralu jednu "Lunu" koja treba da se pre astronauta "Apola-11" spusti na Mesec i sa njega na Zemlju donese uzorke tla. 'Ako Rusi prvi dodju do kamenja sa Meseca, biće to veliki blam za sve nas u NASA-i', rekao mi je Štulinger. 'Bela kuća će reći, zašto smo bacili toliko novac da budemo prvi na Mesecu, kad su nas Rusi sa svojim jeftinim automatima pretekli'. Kada je 'Apolo-11' dospeo u orbitu oko Meseca javljeno je da 'Luna' nije uspela da se meko spusti na njegovu površinu, tako da je Štulinger sav blistao kada mi je to javio".
Pitao sam Jugina šta je na njega ostavilo najveći utisak tokom putovanja po svetu. Jugin je rekao da nosi u posebnom sećanju Havaje i Bajkalsko jezero, za koje mi je ispričao jednu lepu priču koja upravo ima veze sa lansiranjem "Apola-11". Naime, bio je sa grupom naših ljudi, stajali su na nekom vidikovcu visoko iznad jezera, gotovo lebdeli iznad talasa, scena je, kaže bila mistično lepa, boja vode kakvu nikada nije video, zelenilo oko jezera, obala, beksrajna voda i nebo ...
"A onda se jedna žena okrenula prema meni i rekla: 'I ovo je tako strašno i veličanstveno druže Jugin'.
Spomnuo sam drugu medjunarodnu kosmičku izložbu “Kosmos miru” na kojoj je po drugi put došao kosmonaut Popovič skupa sa astronautom Stefordom. Bilo je to juna 1971. kada su za vreme povratka iz najdužeg kosmičkog leta poginuli kosmonauti Dobrovoljski, Volkov i Pacajev, posada "Sajuza-11" i prve orbitalne stanice "Saljut".
"Trebali smo da idemo na večeru", kad je zazvonio telefon. Sa one strane je bio Popovič. Rekao je kratko: 'Ribljata pagiblji' ("Momci su pogunili"). Ovo bestežinsko stanje će nas sve pobiti'. Prvim avionom je odmah odleteo za Moskvu a ja sam otišao na večeru sa Stefordom i njegovom pratnjom. On se tada napio kao smuk, nije znao za sebe. Maltene su odneli ga na rukama u hotel. Kada je iz Vašingtona ambasadi SAD u Beogradu javljeno da će Steford predstavljati predsednika Niksona na sahrani posade 'Sajuza-11' u Moskvi, osoblje hotela u društvu ljudi iz američke ambasade je moralo da provali u sobu, jer nisu mogli da ga probude."
Mnogo kasnije sam u autobiografiji Tomasa Staforda pročitao njegova sećanja na taj dogadjaj. Slavni astronaut, tamo na strani 154, piše kako je Popovič odleteo za Moskvu, kako je bio na velikom "banketu", da je tamo bilo puno "zdravica" i da je otišao da spava tek u jedanest uveče i da ge je “45 minuta kasnije probudio telefon”.
Jugin je o američkim astronautima govorio sa manje emocija nego o sovjetskim. Oni su, govorio je, mnogo uzdržaniji, ne govore puno, ali je naglasavao da i medju njima ima velikih šaljivčina. Rekao je kako oni čudno izgovaraju prezime astronauta Šire, kako mu je jedan astronaut u restoranu Kosmičkog centra u Hjustonu punom njegovih kolega rekao kako je ‘onaj vrlo opasan’, pokazavši glavom prema Šepardu, šefu astronauta koji je preko reda izdejstvovao da bude postavljen za komandanta “Apola-14” i dospe na listu od samo dvanaest zemljana koji su hodali Mesecom.
Kako je vreme prolazilo, naša vidjenja su bivala sve češće; maltene vidjali smo se svaki put kada bih poslovno putovao za Beograd. Takodje, tematika naših razgovora je postojala sve dubioznija, uključujući pozicije Jugoslavija u sferi kosmičkih istraživanja. Znajući da je Jugoslavija u to vreme bila jedna od retkih država na svetu koja je obavljala nuklearna istraživanja, gradila podmornice i borbene avione na mlazni pogon, kosmos bi trebao da bude sledeći logičan korak. Prvo sam pitao Jugina zašto tadašnje rukovodstvo države na predlog Brežnjeva nije poslala svoja dva pilota na obuku kosmonauta u Zvezdani grad. Bilo je 1978 kada je grupa pilota iz drugih socijalističkih zemalja započela priprema za letove u kosmos na orbitalnoj stanici “Saljut-6”, u okviru programa “Interkosmos”. Rekao je (parafraziraću) da je “politika tada čunila svoje, da su se tome usprotivili neki uticajni ljudi, budući da se znalo da je Srba i Crnogoraca bilo najviše medju pilotima” ratnog vazduhoplovstva. O tome sam do tada imao samo nezvanične informacije. Mnogo godina kasnije sam takodje iz ruskih izvora dobio istu interpretaciju. Razgovarali smo takodje zašto SFRJ nije osnovala kosmičku agenciju, budući da je pri Saveznoj vladi funkcionisao Odbor za kosmos sa Juginom na čelu. Jugin je rekao da je dokumentacija za osnivanje kosmičke agencije bila spremna. Planom je bilo predvidjeno da naša kosmička agencija tesno saradjuje sa organizacijom “:Interkosmos” socijalističikih država i Evropskom kosmičkom agencijom koja je upravo negde u tov reme bila formirana. Iako je maltene sve bilo spremno za počtak rada jugoslovenske kosmičke agencije, za vreme Markovićeve Vlade odustalo se od ove ideje.
Godine 1996. skupa sa uvaženim profesorom, pukovnikom Rudijem Debijadjijem, Jugin je proanalizirao rukopis moje knjige "Kosmički vremeplov". Sećam se poznog leta te godine kada sam za vreme letovanja posetio Jugina u njegovom stanu u Herceg Novom, gde mi je predao komentare na rukopis.
 Herceg Novi (septembar 1996.) |
Kada je "Kosmički vrempelov" objavljen, godinu dana kasnije skupa smo sa prof Debijadjijem govorili o knjizi na Sajmu knjiga u Beogradu (oktobar 1997.). Nekoliko nedelja kasnije, kada je sneg već zavejao Jugin je skupa sa Borom Solešom, poslednjim urednikom "Galaksije", došao u Pritšinu na promociju "Kosmičkog vremeplova". U prepunom amfiteatru Narodne biblioteke u Prištini mnogo je, medju njima je bilo puno studenata, stajalo jer nije bilo dovoljna mesta. Bila je to jedna od retkih nezaboravnih noći za grad koji je tiho, pred našim očima umirao, grad iz koga su decenijama, a posebno u tim teškim vremenima ljudi zauvek odlazili – bez povratka. I pored dugog i napornog puta, promocije knjige koja je popirlično trajala, ostali smo do kasnih sati sa ekipom TV Priština i za naučni program "Horizonti nauke" napravili pretpostavljam najduži intervjuu koji je ikada obavljen sa Juginom.
Poslednji put sam imao čast da se vidim sa Juginom u septembru 2008. na Kolarčevom univerzitetu, na predavanju “Čovek i kosmos”. Uprkos jakom nevremenu, još uvek potresen zbog smrti supruge i vidno oronuo, Jugin je došao na Kolarac, gde smo posle prezentacije proveli poslednje čase govoreći o prošlosti i budućnosti kosmonautike.
Sada, godinu dana posle njegovog odlaska klanjam se senima Milivoja Jugina - čoveka koji je generacijama ljudi kosmos uveo u domove, a nekima zauvek otvorio dveri najveličanstvenijih vidika vasionskih istraživanja i time trasirao budće smernice života.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
