Edwin Hubble (29. novembar 1889 - 28. septembar 195

Kada je 1908. godine Džek Džonson (Jack Johnson, 1878-1946) neočekivano postao bokserski šampion sveta u poluteškoj kategoriji „bela" Amerika je bila ogorčena i uvređena. U vreme rasne diskriminacije i izrazite netrpeljivosti mnogim Amerikancima je smetalo što je šampion crn pa je brzo nastala potraga za belim bokserom koji će s trona svrgnuti crnca. Čikaški menadžeri „veliku belu nadu" su videli u Edvinu Hablu (Edwin Hubble, 1889-1953), visokom, koščatom momku, jake četvrtaste vilice, koji je u Čikagu studirao astronomiju i matematiku, a kome je sport bolje išao od škole. Doduše, ne zato što je bio loš student, već zato što je bio rođeni sportista. Imao je dara za boks, ali i za druge sportove. Jednom je oborio rekord Ilinoisa u skoku u vis, a igrao je dobro i košarku. Imao je, inače, prefinjene, aristokratske manire, bio je malo povučen. U njegovim biografijama kaže se da je detinjstvo proveo uz knjige Žila Verna i da je bio ponesen pričama o fantastičnim novim svetovima. Rodio se u Maršfildu (Marshfield), Misuri, 20. novembra 1889, a u Čikago je sa roditeljima došao devet godina kasnije. Astronomiju i matematiku je diplomirao 1910.

Do meča između Džonsona i Habla nije došlo. Iste godine kada je završio studije na Čikaškom univerzitetu Habl je dobio Roudsovu stipendiju i otišao u Britaniju na Univerzitet u Oksfordu da studira - pravo. (Džek Džonson je 1915. izgubio svoju titulu šampiona sveta. Njega je u 26-toj rundi nokautom pobedio Džes Vilard /Willard Jess, 1881-1968/ - belac)

Utom periodu Habl nije imao ambicije da se bavi naukom i nakon studija u Britaniji vraća se u SAD (1913), u Kentaki gde su mu se u međuvremenu preselili roditelji te je tu počeo da razvija advokatsku praksu. 

Ali, godinu dana kasnije Habl shvata da ga od advokature ipak više interesuje astronomija i 1914. on odlazi na Jerkesovu opservatoriju Čikaškog univerziteta i tri godine kasnije (1917) doktorira.

Edvin Habl za teleskopom

Nekako baš uoči odbrane doktorske disertacije od Hejla (Hale, George Ellery, 1868-1938), upravnika opservatorije Maunt Vilson, Habl dobija ponudu za posao. Ima jedna simpatična priča u vezi ove ponude. Po njoj Habl je celu noć proveo u dovršavanju svoje disertacije, sledeće jutro je pripremao odbranu, a uveče je Hejlu poslao telegram sledeće sadržine: „Nažalost ne mogu da prihvatim vašu ponudu. Ja odlazim u rat."

U to vreme među astronomima se vodila duga i složena rasprava o prirodi maglina. Jedan od onih koji su smatrali da su magline, ili bar neke od njih, velike porodice zvezda, a koje se kao takve nalaze izvan naše galaksije, bio je i slavni Vilijem Heršel (Herschel, Sir John Frederick William, 1792-1871). Međutim, to je bila tek pretpostavka bez opipljivih dokaza. Hablov četiri godine stariji kolega sa opservatorije Maunt Vilson, Harlou Šejpli (Shapley, Harlow, 1885-1972) nije delio to mišljenje. On je magline smatrao gasovitim, prašinastim objektima samog Mlečnog Puta. Po Šejpliju nije postojalo „izvan" Mlečnog Puta, tj. po njemu Mlečni Put je bio ceo univerzum. Šejpli je važio za vodećeg istraživača Mlečnog Puta i uživao je veliki autoritet. Pomoću promene sjaja cefeida merio je zvezdane daljine. Ovim merenjima Šejpli je izračunao da prečnik Mlečnog Puta iznosi 300.000 svetlosnih godina, što je bilo deset puta više nego što su inače astronomi procenjivali (a što je ipak preterano prema današnjim računima po kojima naša galaksija u prečniku ima 100.000 svetlosnih godina). Šejpli je Sunčev sistem smestio na 50.000 svetlosnih godina od središta Galaksije (tačno je 28.000 sv. g.).

Hukerov teleskop

Godine 1921. Harlou Šejpli je prihvatio laskavu ponudu da bude upravnik Hejlove opservatorije na Harvardu. Taj položaj je bio veliki profesionalni izazov, ali harvardska opservatorija je bila više od 4.000 kilometara udaljena od opservatorije Mount Vilson i njenog tada još uvek novog teleskopa od 100 inča (2,54 metra). Taj teleskop je kompletiran 1917. i trideset godina je bio najveći na svetu. Dobio je ime po svom donatoru Džonu Hukeru (John D. hooker).

Habl je proveo mnoge noći u kupoli Hukerovog teleskopa osmatrajući i snimajući magline na fotografske ploče. Pokazao se ne samo kao dobar već i izdržljiv osmatrač. Planina Vilson (nekih 26 kilometara od Los Anđelesa) je visoka 1740 metara i zimi u otvorenoj kupoli znaju noći da budu vrlo hladne. Jedne oktobarske noći 1923. godine, posmatrajući Veliku maglinu u Andromedi, Habl je zapazio nekoliko zvezda za koje je u prvi mah pomislio da su nove. Ali, ispitujući fotografske ploče sa snimcima istog područja koje su ranijih godina napravili drugi astronomi, a među njima i sam Šejpli, našao je da je bar jedna od njih cefeida. Koristeći za ovu cefeidu metod koji je tako vešto koristio sam Šejpli, izračunao je njenu udaljenost na jedan milion (!) svetlosnih godina.

Ova jednostavna činjenica imala je čitav niz značajnih posledica. To što je cefeida u Andromedinoj maglini tako daleko smeštalo je i samu maglinu daleko izvan Mlečnog Puta, čak i po preteranoj Šejplijevoj računici. Zatim, činjenica da maglina sadrži zvezde (Habl je u njoj uskoro pronašao još jedanaest cefeida) svrstavalo ju je u galaksije, a ne u magline, a ako je ona galaksija onda su verovatno i mnoge druge spiralne magline zapravo galaksije. Univerzum se u svesti čoveka tako preko noći dramatično povećao. Umesto stotinama hiljada svetlosnih godina, sad se merio milionima, a sam Mlečni Put je postao tek jedno zvezdano ostrvo u možda beskrajnom prostranstvu.

Februara 1924. godine Habl je pismom obavestio Šejplija o svom otkriću. Kažu da je Šejpli tada rekao: "Ovo pismo je uništilo moj univerzum". Njujork Tajms je krupnim naslovom obaveštavao svoje čitaoce: "Otkriveno da su spiralne magline zvezdani sistemi."

Ovo je ipak bio samo početak eksplozije novih saznanja i shvatanja univerzuma. Širom sveta astronomi su iz novog ugla počeli da izučavaju vasionu, otvorilo se novo, ogromno polje za dalja istraživanja, a sam Habl je izvršio klasifikaciju galaksija (potražite članak „Galaksije" u Astronomiji broj 8). Međutim, revolucija je tek predstojala.

Mereći pomake u spektrima svetla galaksija Habl je uočio određenu uniformanost što ga je konačno dovelo do zakona (1929) koji danas nosi njegovo ime. Po tom zakonu galaksije se udaljavaju od Zemlje (i međusobno jedna od druge), a brzina udaljavanja proporcionalna je njihovoj daljini. Drugim rečima, dalje galaksije brže se udaljavaju. Ovo je značilo da se kosmos širi. Posmatranjem tog procesa u vremenu unazad galaksije se skupljaju u jednu tačku u konačnoj prošlosti.

Teorija Velikog praska je nalazila uporište u Ajnštajnovoj Opštoj teoriji relativnosti koju je čuveni fizičar postavio 1915. godine. Po njoj gravitacija nužno dovodi do toga da se univerzum ili širi ili skuplja. Međutim to se sukobljavalo sa čvrstim uverenjem mnogih naučnika, pa i Ajnštajna, da je svemir statičan. Sam Ajnštajn je radije posumnjao u rezultate sopstvene teorije nego u nepromenljivost svemira. Nakon objavljivanja Hablovih istraživanja shvatio je svoju grešku i danas u svim njegovim biografijama stoji da ju je smatrao najvećom koju je ikada napravio. Godine 1931. je posetio Habla na Maunt Vilsonu da mu se zahvali što je tu grešku ispravio.

Habl je, kaže se, video onoliko daleko u svemir koliko je to omogućavao Hukerov teleskop. Tragajući za granicama kosmosa došao je, po sopstvenom računu, do 240 miliona svetlosnih godina. Dalji prodori u svemir čekala su nov, jači teleskop. Takav jedan, od 200 inča (5,08 m) bio je izgrađen na planini Palomar 1948. Čast da ugleda prvo svetlo kroz taj teleskop pripalo je Edvinu Hablu.

Shodno ogromnom doprinosu koji je dao nauci i svojoj zemlji Habl je dobio mnoga priznanja. Između ostalog nosilac je i Medalje za zasluge zbog svog dobrovoljnog rada u vreme drugog svetskog rata (radio je kao balistički ekspert u američkom Odelenju za rat). Čak je i Papa Pije XII 1951. odao priznanje Hablu. Ono što je, međutim, izostalo bila je Nobelova nagrada. Izostala je jer u Hablovo vreme ona nije dodeljivana za istraživanja u oblasti astronomije (danas se za ova istraživanja ona dodeljuje u okviru nagrade za fiziku).

Edvin Habl je umro 28. septembra 1953. godine od cerebralne tromboze u 63. godini života.

Poslednje, posmrtno, priznanje Hablu stiglo je 1990. kada je u orbitu oko naše planete postavljen prvi svemirski teleskop. Teleskop je dobio je ime po Edvinu Hablu. Na nekim snimcima ovog teleskopa vide se galaksije preko 13 milijardi svetlosnih godina daleko od nas. (O svemirskom teleskopu Habl)

***

Više o Edvinu Hablu:
http://antwrp.gsfc.nasa.gov/diamond_jubilee/d_1996/sandage_hubble.html
http://www.exploratorium.edu/origins/hubble/people/edwin.html
http://antwrp.gsfc.nasa.gov/diamond_jubilee/1996/hubble_nas.html