Najpametniji ljudi danas koji se bave ovom tematikom, pa čak i moderni filosofi i eličari, veruju da ako mozgovi mašina budu nadmašili ljudski u opštoj inteligenciji, onda bi ovakva nova superinteligencija mogla da zameni ljude kao dominantni oblik života na Zemlji. Dovoljno inteligentne mašine bi bile u stanju da unapređuju vlastite sposobnosti brže od ljudskih računarskih naučnika, a ishod bi mogao da bude egzistencijalna katastrofa za našu vrstu.
„Kada vidiš da je nebo crveno, znači da će sutra biti vetra“, tako mi je davno govorila baka. To je jedna od onih rečenica koje se urežu u sećanje. Tu i tamo se glas iz prošlosti javi i uvek se zapitam koliko je ta tvrdnja tačna. Živeći u Trstu, razmišljam da li se ta bakina „narodska“ tvrdnja može uopšte primeniti u ovom kutku sveta...
Ako želiš da saznaš neke značajne momente u složenoj i dramatičnoj istoriji rađanja interkontinentalnih strateških bombardera IV generacije Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza ovo ti je možda poslednja šansa. Otplovimo u svet koji više ne postoji...
Kako vekovi prolaze, ovo pitanje tišti sve veći broj pametnih glava, a čini mi se prvi put u istoriji i glave onih drugih. Sve manje je onih koji vide budućnost naše vrste kao logaritamsku krivu u usponu posutu ružama, a sve više je ljudi koji su ozbiljno zabrinuti ne samo za našu vrstu već čak i za ovu generaciju koja trenutno baulja po planeti. Sve više je raslojavanja, i ono postaje globalno, na 'Nas' (makrovećina) i 'Njih' (mikromanjina).